Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu iz ugovora o osiguranju

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Privrednog apelacionog suda, jer ne postoje pretpostavke za vođenje postupka. Sud je ocenio da odluka kojom je odbijen zahtev za naknadu štete, jer premija nije plaćena pre štetnog događaja, nije proizvoljna.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1888/2011
29.09.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Živka Krasavca iz Lipnice, Opština Loznica, vlasnika STR „Zoki“, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj dana 29. septembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Živka Krasavca, vlasnika STR „Zoki“, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 8822/10 od 3. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Živko Krasavac iz Lipnice, Opština Loznica, vlasnik STR „Zoki“ sa sedištem u Lipnici, izjavio je 26. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Dragana Filipovića advokata iz Loznice, ustavnu žalbi protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 8822/10 od 3. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava i odredbom člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi navedeno je: da su podnosilac ustavne žalbe, kao ugovarač osiguranja, i osiguravač „Winer stadtische“ a.d.o, zaključili ugovor o osiguranju imovine, između ostalog i od rizika izlivanja vode iz vodovodnih i kanalizacionih cevi; da je tim ugovorom predviđeno plaćanje premije osiguranja na rate, a da prva rata premije osiguranja dospeva odmah; da su osiguravač i ugovarač osiguranja ugovorili da osiguravač nije u obavezi da plati naknadu po osnovu zaključenog ugovora o osiguranju za osigurane slučajeve koji nastupe pre uplate prve rate premije osiguranja; da je osigurani slučaj – izlivanje vode iz kanalizacionih cevi nastupio 28. avgusta 2006. godine, a da je podnosilac već 29. avgusta 2006. godine platio prvu ratu premije osiguranja; da je podnosilac, radi isplate naknade iz ugovora o osiguranju, protiv osiguravača pokrenuo parnični postupak; da je osiguravač, kao tuženi, tužbeni zahtev osporavao zbog toga što je premija uplaćena nakon nastupanja osiguranog slučaja i zbog toga što nije nastupio osigurani rizik, ali da je na ročištu na kome je zaključena glavna rasprava tuženi osiguravač „učinio nespornim da je jedino sporno pitanje ... da li se radi o riziku koji je obuhvaćen pokrićem, odustajući na taj način od svih drugih prigovora i osporavanja“; da je predmetna parnica okončana preinačujućom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8822/10 od 3. marta 2011. godine; da je prvostepena presuda preinačena „bez zakazivanja rasprave pred drugostepenim sudom“; da je drugostepeni sud diskriminatorski primenjivao pravo „tako što je dozvolio tuženiku da u parnici zloupotrebljava svoja procesna prava"; da se nepravilnosti učinjene od strane Privrednog apelacionog suda „mogu smatrati obesnom primenom zakona“; da je drugostepeni sud omogućio tuženom osiguravaču da izbegne dokazivanje određenih činjenica u prvostepenom postupku; da je Privredni apelacioni sud „umesto zakonitog i pravičnog suđenja više vodio računa ko su mu stranke“; da su odredbe ugovora o osiguranju koje predviđaju da osiguravač nije dužan da plati naknadu ako se osigurani slučaj dogodi pre uplate prve rate premije ništave.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu isprava priloženih uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je utvrdio: da je presudom Privrednog suda u Valjevu P. 49/10 od 9. marta 2011. godine usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i obavezan tuženi „Winer stadtische“ a. d. o. da tužiocu isplati naknadu iz ugovora o osiguranju; da je Privredni apelacioni sud, u postupku po žalbi tuženog izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, ocenio da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, ali da je pogrešno primenio materijalno pravo, pa je zbog toga što tužilac nije platio premiju osiguranja (odnosno prvu ratu premije osiguranja) pre nastupanja osiguranog slučaja, primenom odredbe člana 913. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči, o njegovim pravima i obavezama, dok se odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije sadržinski je identična odredbi člana 32. stav 1. Ustava, dok je odredba člana 1. Protokola 1. Evropske konvencije sadržinski identična odredbi člana 58. Ustava, zbog čega je Ustavni sud postojanje povrede prava na pravično suđenje, odnosno postojanje povrede prava na imovinu ispitao u odnosu na ovde navedene odredbe Ustava.

Odredbom člana 913. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ako je ugovoreno da se premija plaća prilikom zaključenja ugovora o osiguranju, obaveza osiguravača da isplati naknadu ili svotu određenu ugovorom počinje narednog dana od dana uplate premije.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisano je da drugostepeni sud prvostepenu presudu ispituje u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na određene apsolutno bitne povrede postupka i pravilnu primenu materijalnog prava (član 372. stav 2.), kao i da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo (član 380. tačka 4)).

5. Ustavni sud smatra da podnosilac u ustavnoj žalbi nije izneo ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu označenih ustavnih prava, već da izražva svoje subjektivno nezadovoljstvo zbog toga što osiguravač nije obavezan da mu plati naknadu iz ugovora o osiguranju jer je premija plaćena tek nakon nastupanja osiguranog slučaja.

Naime, ukoliko tuženi istakne razloge po kojima pravilna primena materijalnog prava na činjenice navedene u tužbi ne dovodi do usvajanja tužbenog zahteva (prigovor nekonkludentnosti tužbe), pa nakon toga te navode povuče, sud će zbog njih (naravno ukoliko su osnovani) tužbeni zahtev odbiti, bez obzira što ih je tuženi povukao. Sud bi tako postupio čak i da tuženi te materijalno pravne razloge nikada nije istakao. Ovo zbog toga što se u parničnom postupku o pravilnoj primeni materijalnog prava vodi računa po službenoj dužnosti, a ne po prigovoru stranke.

Dakle, čak i da je interpretacija postupanja tuženog na ročištu 9. marta 2009. godine, izneta u ustavnoj žalbi, tačna, odnosno da je tuženi zaista prestao da osporava materijalnopravno stanovište tužioca, sudovi su morali da ispitaju da li je tuženi osiguravač dužan da plati naknadu, iako je ugovarač osiguranja (tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe) prvu ratu premije platio tek nakon nastupanja osiguranog slučaja.

Navodi ustavne žalbe da je Privredni apelacioni sud preinačio navedenu prvostepenu presudu zato što je tuženi u žalbi isticao nove činjenice i nove dokaze, činjenično su neutemeljeni i kao takvi ne mogu ukazivati na povredu prava na pravično suđenje. Naime, Privredni apelacioni sud je presudu Privrednog sud u Valjevu P. 49/10 od 9. marta 2011. godine preinačio zbog pogrešne primene materijalnog prava, a ne zbog toga što je utvrdio činjenično stanje drugačije od prvostepenog suda.

Osporena presuda je doneta na osnovu nespornih činjenica i činjenica utvrđenih u postupku pred prvostepenim sudom. S obzirom na to da je činjenice na osnovu kojih je osporena presuda doneta tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe sam priznao, odnosno da se o njima izjasnio u prvostepenom postupku, bilo je suvišno da se on o njima izjašnjava i u postupku po žalbi. Podnosilac je iste činjenice ponovo naveo i u ustavnoj žalbi.

Okolnost da je drugostepeni sud razmatrao žalbene navode kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, ne ukazuje na to da je taj sud dozvolio tuženom zloupotrebu procesnih ovlašćenja. S obzirom na odredbu člana 372. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Privredni apelacioni sud bi bio dužan da na isti način preinači prvostepenu presudu i u slučaju da se žalbom tuženog nije osporavala pravilnost primene materijalnog prava od strane prvostepenog suda, jer na pravilnu primenu materijalnog prava pazi po službenoj dužnosti. Takođe, osnovano osporavanje pravilnosti primene materijalnog prava ne predstavlja vid zloupotrebe procenih ovlašćenja, nego prihvatljiv način zaštite subjektivnih prava, koji doprinosi ujednačavanju sudske prakse i ostvarenju načela pravne sigurnosti.

Navodi ustavne žalbe po kojima je tužbeni zahtev odbijen zbog toga što je tuženiku omogućeno da izbegne dokazivanje određenih činjenica ne ukazuju na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, tužbeni zahtev je odbijen na osnovu okolnosti da je premija osiguranja plaćena tek nakon nastupanja osiguranog slučaja, što među parničnim strankama nije bilo sporno.

6. Ustavni sud naglašava da prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi ne može preispitivati pravilnost primene Zakona o obligacionim odnosima u osporenoj presudi, osim ukoliko je prilikom njenog donošenja sud zaključivao očigledno proizvoljno, što je moglo dovesti do povrede prava na pravično suđenje.

Razlozi zbog kojih je Privredni apelacioni sud odbio tužbeni zahtev prihvatljivi su sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje. Naime, ugovorom o osiguranju zaključenim između parničnih stranaka predviđeno je da se premija osiguranja (delimično) plaća odmah, članom 913. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da, u tom slučaju, obaveza osiguravača da isplati naknadu iz ugovora o osiguranju počinje narednog dana od uplate premije, a nesporno je da je podnosilac neposredno po nastupanju osiguranog slučaja uplatio prvu ratu premije osiguranja. Takođe, parnične stranke su izričito ugovorile da osiguravač nije dužan da plati naknadu ako se osigurani slučaj dogodi pre uplate prve rate premije osiguranja.

Ustavni sud nije nadležan da ispituje punovažnost odredbi ugovora o osiguranju na čiju ništavost podnosilac ukazuje. Međutim, imajući u vidu sadržinu stava 1. člana 913. Zakona o obligacionim odnosima, okolnost da parnični sud nije utvrdio ništavost ugovornih odredbi kojima je predviđeno da osiguravač nije dužan da plati naknadu ako se osigurani slučaj dogodi pre uplate prve rate premije osiguranja, ne ukazuje na proizvoljno postupanje i arbitrerno odlučivanje.

Ustavna žalba ne sadrži navode koji bi mogli izazvati opravdanu sumnju u nepristrasno i nezavisno postupanje Privrednog apelacionog suda. Takođe, podnosilac nije priložio dokaze da je Privredni apelacioni sud, pri bitno sličnom činjeničnom stanju, drugačije odlučivao, niti da je taj sud podnosiocu, zbog nekog ličnog svojstva, uskratio subjektivno pravo, što je neophodna pretpostavka da bi se navodi ustavne žalbe, po kojima je osporena presuda zasnovana na diskriminatornoj primeni prava, mogli ispitati.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljene odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da jedna od parničnih stranaka u takvoj situaciji nije uspela, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. U svim imovinskim sporovima između subjekata privatnog prava, kao što je to slučaj u parničnom postupku koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava.

Kako podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge koji bi mogli ukazivati da su mu osporenom presudom povređena označena ustavna prava, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. S obzirom na sve izloženo Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu iz ugovora o osiguranju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti