Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom devet godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro devet godina bez meritorne odluke. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. J. iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. J. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 751/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 80/07) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. J. iz Novog Pazara je, 12. marta 2015. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 751/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 80/07).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 31. januara 2007. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane, radi naknade štete zbog bolesti koju je dobio za vreme vojne vežbe i da do podnošenja ustavne žalbe, dakle osam godina, postupak i dalje nije okončan, te mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 751/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 31. januara 2007. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Pazaru tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane, radi naknade štete zbog oboljenja tužioca nastalog za vreme njegove mobilisanosti u Vojnoj pošti 2724/27 u Novom Pazaru. Predmet je dobio broj P. 80/07. Tužbeni zahtev je preciziran 17. novembra 2008. godine.

Pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru bilo je održano pet ročišta na kojima je saslušan tužilac kao parnična stranka, izvršeno je veštačenje od strane sudskih veštaka medicinske struke – specijalista medicine rada i neurologa, saslušani su veštaci, saslušani su svedoci i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok 11 ročišta nije bilo održano, i to: šest zbog procesnih nedostataka, jedno na zahtev punomoćnika tužioca što je produžilo postupak za dva meseca, tri zbog generalnog štrajka advokata, jedno zbog nedolaska obe parnične strane što je imalo za posledicu donošenje rešenja da se tužba smatra povučenom.

Nakon podnete tužbe prvo ročište je bilo zakazano za 21. oktobar 2008. godine. Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da prvostepeni sud nije zakazao nijedno ročište u periodima od 30. novembra 2010. do 30. aprila 2012. godine i od 30. aprila 2012. do 5. avgusta 2014. godine.

Na ročištu od 13. maja 2015. godine nisu prisustvovale obe parnične stranke, koje su bile uredno pozvane a svoj izostanak nisu opravdale i rešenjem Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 751/10 od 13. maja 2015. godine određeno je da se tužba smatra povučenom. Protiv navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe nije podneo žalbu niti zahtev za povraćaj u pređašnje stanje.

Na zahtev tuženog, Osnovni sud u Novom Pazaru je doneo rešenje P. 751/10 od 25. avgusta 2015. godine kojim je obavezan tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe da tuženom plati troškove parničnog postupka u iznosu od 22.500 dinara. Protiv navedenog rešenja podnosilac je 8. septembra 2015. godine izjavio žalbu i pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 802/15 od 1. decembra 2015. godine odbijena je žalba podnosioca i potvrđeno je rešenje Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 751/10 od 25. avgusta 2015. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj svari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučio bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak u kome nije doneta meritorna odluka trajao skoro devet godina, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za nerazumno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji u periodu od osam godina i četiri meseca nije doneo meritornu odluku, već je nakon tog perioda, a zbog neprisustvovanja parničnih stranaka jednom ročištu, doneo rešenje da se smatra da je tužba povučena, a zatim je, na zahtev tužene strane, nakon tri meseca odlučio o troškovima parničnog postupka. Takođe, odgovornost prvostepenog suda dužini trajanja postupka je i u tome što je taj sud imao tri perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište, i to prvi period u trajanju od godinu dana i devet meseci (od 31. januara 2007. do 21. oktobra 2008. godine), drugi period od godinu i po dana (od 30. novembra 2010. do 30. aprila 2012. godine) i treći period od skoro dve i po godine (od 30. aprila 2012. do 5. avgusta 2014. godine). Drugostepeni sud je odlučio u kratkom periodu, i to nakon nepuna tri meseca od podnete žalbe podnosioca protiv rešenja kojim je odlučeno o troškovima postupka.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužem trajanju postupka tako što jedno ročište nije bilo održano na zahtev podnosioca zbog odsustva njegovog punomoćnika, dok jedno ročište nije bilo održano zbog odsustva obe parnične stranke što je za posledicu imalo donošenje rešenja da se tužba smatra povučenom.

Međutim, navedeni doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka nije od uticaja na odlučivanje ovog suda, imajući u vidu da prvostepeni sud nije doneo meritornu odluku skoro osam i po godina, a zatim je zbog odsustva obe parnične stranke na jednom ročištu doneo rešenje da se tužba smatra povučenom.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 751/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 80/07), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, obračunato u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.