Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava. Redovni sud je proizvoljno odbacio tužbu za isplatu ratnih dnevnica, dok su u drugim istovetnim slučajevima sudovi meritorno odlučivali, čime je podnosilac doveden u nejednak položaj.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1890/2010
07.02.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Ristića iz sela Stanišinci , opština Vrnjačka Banja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. februara 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milorada Ristića i utvrđuje da je rešenj em Okružnog suda u Beogradu Gž. 14792/09 od 28. oktobra 2009. godine povređeno prav o podnosioca ustavne žalbe na na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Višem sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi koju je tužena izjavi la protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5591/07 od 30. marta 2009. godine, u roku od 6 0 dana od dana dostavljanja ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Ristić iz sela Stanišinci, opština Vrnjačka Banja, je 12. aprila 2010. godine, preko punomoćnika Miodraga Rajkovića, advokata iz Beograda, podneo ustavnu žalbu protiv rešenja naveden og u tački 1. izreke, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, radi isplate neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bomb ardovanja SRJ tokom 1999. godine, te da je prvostepeni sud usvojio njegov tužbeni zahtev; da je osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu „suprotno svim zakonskim normama i ustavnim načelima“ ukinuta navedena prvostepena presuda i odbačena tužba; da su sudovi u Republici Srbiji postupali na različite načine povodom istovetnih tužbi ratnih vojnih rezervista, tako što su u nekim sporovima usvajali tužbeni zahtev, a u nekima odbijali tužbeni zahtev ili odbacivali tužbe zbog apsolutne nenadležnosti suda; da je na taj način povređeno ustavno pravo podnosioca jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava, kao i načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava. Kao dokaz o navedenim tvrdnjama, podnosilac je uz ustavnu žalbu priložio presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 16911/08 od 27. februara 2009. godine, Gž. 14267/06 od 16. januara 2007. godine i Gž. 12575/06 od 21. maja 2008. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je 7. septembra 200 7. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane tužbu za naknadu štete za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SRJ) tokom 1999. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 30. marta 2009. godine doneo presudu P. 5591/07, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti, a u stavu drugom izreke odbio prigovor mesne nenadležnosti. Stavom trećim izreke ove presude delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obaveza na tužen a da tužiocu na ime neisplaćenih dnevnica isplati iznose bliže navedene u presudi , sa zakonskom zateznom kamatom, stavom četvrtim izreke odbijen tužbeni zahtev preko dosuđenih iznosa, dok je stavom petim izreke obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 31.100,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 14792/09 od 28. oktobra 2009. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu u stavovima prvom, trećem i petom i odbacio tužbu. U obrazloženju ovog rešenja je , pored ostalog, navedeno da tužilac do zaključenja glavne rasprave nije pružio dokaze da je u upravnom postupku po njegovom zahtevu doneto izvršno rešenje kojim je utvrđeno njegovo pravo na isplatu dnevnica, niti dokaze da mu tužena bez zakonskog osnova po tom rešenju uskraćuje isplatu dnevnica za traženi period, u kom slučaju bi se radilo o naknadi štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, shodno članu 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugim presudama Okružnog suda u Beogradu Gž. 16911/08 od 27. februara 2009. godine, Gž. 14267/06 od 16. januara 2007. godine i Gž. 12575/06 od 21. maja 2008. godine potvrđene su prvostepene presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 650/07 od 11. novembra 2008. godine, P. 171/06 od 20. septembra 2006. godine i P. 1700/06 od 10. jula 2006. godine, kojima su usvojeni tužbeni zahtevi drugih tužilaca za isplatu neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja SRJ tokom 1999. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 124/05) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju se pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, trgovačkih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, da kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu, kao i da kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud Republike Srbije (u daljem tekstu: domaći sud), po službenoj dužnosti oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciti tužbu, osim kad nadležnost domaćeg suda zavisi od pristanka tuženog, a tuženi je dao svoj pristanak (član 16.); da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4.).

5. Razmatrajući razloge i navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe ukazao na nejednako postupanje suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, na koji način smatra da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava i predložio da Ustavni sud poništi osporeno rešenje. Stoga je Ustavni sud u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu osporenim rešenjem Gž. 14792/09 od 28. oktobra 2009. godine ukinuo prvostepen u presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5591/07 od 30. marta 2009. godine i odbacio tužbu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da su sudovi u drugim, istovetnim postupcima koji su se vodili pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetima P. 650/07, P. 171/06 i P.1700/06, a koji su pravnosnažno okončani pred Okružnim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudom i ujedno sudom poslednje instance, meritorno odlučivali o tužbenim zahtevima tužilaca koji su se nalazili u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji (navedene presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 16911/08 od 27. februara 2009. godine, Gž. 14267/06 od 16. januara 2007. godine i Gž. 12575/06 od 21. maja 2008. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su sudovi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupali i na taj način podnosioca ustavne žalbe doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci u parničnim postupcima u kojima su sudovi meritorno odlučivali o identičnim tužbenim zahtevima, te da je takva praksa suprotna pravu na jednaku pravnu zaštitu pred sudovima garantovanog članom 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, zatim, ocenio da je za rešavanje ove ustavne žalbe potrebno ispitati i da li je primena prava u konkretnom slučaju bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona, što bi ukazal o na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Po oceni Ustavnog suda, Okružni sud u Beogradu nije mogao osporenim rešenjem Gž. 14792/09 od 28. oktobra 2009. godine odbaciti tužbu tužioca sa obrazloženjem da sud u parnici nije nadležan za postupanje u konkretnom slučaju. Naime, prema pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije koje je utvrđeno na sednici održanoj 26. maja 2003. godine, nadležnost organa uprave za postupanje po zahtevu za ostvarivanje prava na naknadu zarade i dnevnica licima u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije u toku NATO bombardovanja SRJ 1999. godine ne isključuje nadležnost redovnog suda da postupa u parnici za naknadu štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa. Iz izloženog proizilazi da i u slučaju kad organ uprave nije doneo posebno rešenje o utvrđivanju prava na dnevnice, parnični sudovi ne mogu odbaciti tužbeni zahtev kojim se traži njihova isplata. Ovo stoga, što sud ima obavezu da postupi po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako ga je naveo, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4. ZPP). Dakle, obaveza suda je da uzme u obzir svako pravno stanovište po kome tužbeni zahtev proističe iz utvrđenog činjeničnog stanja. Međutim, u ovoj parnici to nije bio slučaj. Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizilazi da je zaključivanje Okružnog suda u Beogradu, u konkretnom slučaju, bilo proizvoljno i arbitrerno, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je u prvom delu tačke 1. izreke ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 14792/09 od 28. oktobra 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke naložio Višem sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi koju tužena izjavila protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P . 5591/07 od 30. marta 2009. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

Ovakav stav Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Už-2340/2009 od 7. marta 2012. godine.

6. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim pojedinačnim aktom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, iako su sudovi u identičnim situacijama različito postupali. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije.

Na osnovu iznetog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

Ustavni sud posebno naglašava da je prilikom ocene ove ustavne žalbe imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Vučković i drugi protiv Srbije'' (predstavka broj 17153/11, od 28. avgusta 2012. godine) , kojom je utvrđena povreda zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju (zaštita imovine), ali iz drugačijih razloga od onih koji su navedeni u ovoj ustavnoj žalbi, tako da je u tom delu ustavna žalba odbačena, a što ne može imati uticaja na obavezu države da postupi u skladu sa odlukom Evropskog suda za ljudska prava prema svima kojima nisu isplaćene ''ratne dnevnice'', pa i prema podnosiocu ustavne žalbe.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti