Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u iseljenju

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi iseljenja koji je trajao skoro 15 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „INDUSTRIJA MAŠINA I TRAKTORA“ a.d. Beograd – u restrukturiranju, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavne žalba privrednog društva „INDUSTRIJA MAŠINA I TRAKTORA“ a.d. Beograd – u restrukturiranju, i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 34361/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3839/96) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „INDUSTRIJA MAŠINA I TRAKTORA“ a.d. Beograd – u restrukturiranju je 13. aprila 2010. godine podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 34361/10.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da je predmetni parnični postupak pokrenut još 1996. godine, a da je prvo ročište u tom postupku održano nakon skoro šest godina. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenog Ustavom zajemčenog prava, kao i da „naredi“ nadležnom sudu da preduzme mere u cilju efikasnijeg odvijanja postupka. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu štete prouzrokovane povredom Ustavom zajemčenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34361/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je 25. jula 1996. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih M.J, S.D i T.I, kojom je tražio da sud obaveže tužene da opisani stan u ulici Radoja Dakića broj 2 isprazne od svih lica i stvari i ispražnjen predaju tužiocu, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. U tužbi je navedeno da predmetni stan posle smrti K.K, koja je bila nosilac prava korišćenja na tom stanu, niko nije nastavio da ga koristi n eprekidno, već ga samo drugotužena povremeno obilazi. Povodom navedene tužbe formiran je predmet P. 3839/96.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu zakazano je za 4. februar 1997. godinu, ali ono, kao ni naredna tri ročišta nisu održana, jer pozivi za raspravu nisu mogli da budu uručeni tuženima, s obzirom na to da se nisu nalazile na adresama iz tužbe, te je parnični sud 6. oktobra 1997. godine dao nalog tužiocu da dostavi tačne adrese tuženih, koji je ponovio 26. marta 1998. godine. Tužilac je podneskom od 7. aprila 1998. godine dostavio sudu nove adrese za prvotuženu i trećetuženu. U međuvremenu još jedno ročište nije održano, usled nedolaska tuženih, od kojih je samo drugotuženoj uručen poziv, ali ona nije mogla da dođe. U daljem toku postupka do 2002. godine parnični sud je zakazao još 16 ročišta, ali ni jedno od tih ročišta nije održano, jer pozivi nisu mogli da budu uručeni tuženima, osim drugotuženoj, koja je primila poziv za četiri ročišta, ali na njih nije došla. Parnični sud je više puta proveravao adrese prvotužene i trećetužene i pokušao da im pozive uruči preko MUP-a, ali one ni jednom nisu bile na dostavljenim adresama.

U 2002. godini, nakon dva ročišta koja nisu održana, jer pozivi nisu mogli da budu uručeni tuženima, prvo ročište u ovom predmetu održano je 16. maja 2002. godine, na kome je određeno da se na sledećem ročištu izvede dokaz saslušanjem tuženih. Međutim, tužene, iako su uredno bile pozvane, nisu došle na narednih pet zakazanih ročišta u 2002. i 2003. godini , kao i za 18. mart 2004. godine.

Na predlog tuženih, koji je prihvatio tužilac, radi pokušaja mirnog rešenja spora, ročište zakazano za 16. jun 2004. godine nije održano. Parnični sud je dopisom od 8. novembra 2004. godine tražio od tuženih da se izjasne da li je došlo do sporazuma, ali su tužene izjavile da dogovor još nije postignut. Dopisom od 1. juna 2005. godine parnični sud je ponovio zahtev tuženima da se izjasne da li je došlo do mirnog rešenja spora, a tužene su podneskom od 23. juna 2005. godine obavestile sud da je prvotužena preminula. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3839/96 od 22. septembra 2005. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari u odnosu na prvotuženu. Protiv ovog rešenja drugotužena i trećetužena su izjavile žalbu 8. februara 2008. godine, koja je, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4296/06 od 26. decembra 2006. godine odbijena, te je potvrđeno označeno prvostepeno rešenje.

U nastavku postupka tužilac je podneskom od 16. aprila 2007. godine preinačio tužbu, tako što je označio da se nalazi u postupku restrukturiranja, a kao tužene je označio samo S.D. i T.J, dotadašnje drugotuženu i trećetuženu. Takođe, tužilac je pored ranije istaknutog zahteva, podneskom od 22. juna 2007. godine, tražio da sud utvrdi da tužene nisu nosioci prava zakupa na predmetnom stanu.

Do kraja 2009. godine Četvrti opštinski sud u Beogradu je zakazao deset ročišta (za 22. maj i 8. oktobar 2007. godine, 22. januar, 4. april, 10. septembar i 16. decembar 2008. godine, 22. februar, 18. maj, 23. jun i 16. oktobar 2009. godine), od kojih su četiri održana. Ročišta zakazana za 8. oktobar 2007. godine i 22. januar 2008. godine nisu odr žana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, odnosno jer nisu pozvani sudije-porotnici, dok ročište zakazano za 16. oktobar 2009. godine nije održano, jer tužene nisu pozvane greškom pisarnice.

Nakon što je u 2010. godini u Republici Srbiji uspostavljena nova mreža sudova, predmetni postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogr adu, a predmet je dobio broj P. 34361/10. U ovom delu postupka zakaza na su dva ročišta, od kojih jedno, zakazano za 18. februar 2010. godine, nije održano zbog građevinskih radova u zgradi suda. Glavna rasprava u ovom predmetu je zaključena je 26. aprila 2010. godine. Istog dana Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je presudu P. 34361/10 , kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe. Presudom Apelacionog suda u Beograd Gž. 15449/10 od 15. juna 2011. godine odbijene su žalbe, te je označena prvostepena presuda potvrđena.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe 25. jula 1996. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu od 15. juna 2011. godine, kojom je taj postupak pravnosnažno okončan, trajao skoro 15 godina, s tim da parnični sud, na predlog parničnih stranaka, a usled pokušaja mirnog rešavanja spora, u periodu od godinu dana (od 16. juna 2004. godine do 1. juna 2005. godine) nije preduzimao ni jednu parničnu radnju.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, te da počinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja postupka.

Trajanje postupka od 14 godina, koliko je predmetni postupak trajao ne računajući period u kome sud na zahtev parničnih stranka nije postupao , može da ukaže da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio složen, posebno činjenično, jer je parnični sud trebalo da utvrdi da li su tužene koristile predmetni stan, što je zahtevalo izvođenje većeg broja dokaza . Takođe, činjenica da se tužene nisu nalazile na adresama na kojima su prijavljene u registru je dodatno otežal a postupa nje. S tim u vezi Ustavni sud je konstatovao da je parnični sud pet godina (od 1997. do 2002. godine) redovno pokušavao da uruči tužbu i pozive tuženima, čineći to i preko MUP-a, ali da u tome nije uspeo. Ustavni sud je konstatovao i da u narednom periodu od nešto više od dve godine tužene nisu pristupale zakazanim ročištima, iako su bile uredno pozvane (jedna od tuženih uglavnom zbog bolesti).

Ustavni sud je ocenio i da je postavljeni zahtev bio od određenog značaja za podnosioca, s obzirom na to da je tim zahtevom traženo da se obavežu tužene da isprazne opisani stan i da ga predaju podnosiocu.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije bitnije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

U pogledu postupanja parničnog suda, Ustavni sud je ocenio da je Četvrti opštinski sud u Beogradu u većem delu postupka preduzimao sve zakonom propisane mere kako bi se parnični postupak što pre okončao. Tako je više puta utvrđivao pravu adresu tuženih, angažujući za to i MUP. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da je u radu parničnog suda bilo i određenih neaktivnosti. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje da je prvo ročište za glavnu raspravu zakazano tek nakon pola godine od podnošenja tužbe, zatim da je rešenje kojim je prekinut postupak u odnosu na prvotuženu dostavljeno parničnim strankama tek nakon četiri meseca od njegovog donošenja, a o žalbi protiv tog rešenj a odlučeno je posle deset meseci od izjavljivanja žalbe. Takođe, određen broj ročišta nije održano iz razloga koji se mogu pripisati u krivicu parničnog suda, što je dovelo do produženja postupka od nešto više od godinu i po dana.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodi pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3839/96 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34361/10) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, kao i period u kome je parnični sud mogao da postupa. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u iseljenju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti