Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miša Radoša iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miša Radoša i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 619/07 i u žalbenom postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Gž1. 3093/08 (kasnije predmet Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 17451/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mišo Radoš iz Beograda je 1 4. oktobra 2009 . godine, preko punomoćnika Branke R. Miladinović , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Gž1. 3093/08.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 14. marta 2002. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu radi poništaja odluke o otkazu radnog odnosa, vraćanja na rad i naknade izgubljene zarade; da je protiv treće po redu prvostepene presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 619/07 od 23. januara 2008. godine izjavio žalbu 24. aprila 2008. godine; da su spisi predmeta radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu 6. juna 2008. godine i da su zavedeni pod brojem Gž1. 3093/08, te da o izjavljenoj žalbi još uvek nije doneta odluka. Predložio je da Ustavni sud utvrdi da je u navedenom žalbenom postupku povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, i da naloži Okružnom sudu u Beogradu kao i drugim nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku. Pored toga, istakao je zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda za dostavljanje spisa predmeta P1. 619/07, Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom VIII Su. 43-29/12 od 2. februara 2012. godine odgovorio da se navedeni spisi predmeta, koji su sada zavedeni pod brojem P1. 823/10 , nalaze u Vrhovnom kasacionom sudu po reviziji od 27. decembra 2011. godine, nakon čega je Ustavni sud, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76 /11), zahtevao od Vrhovnog kasacionog suda dostavljanje pomenutog predmeta. Kako Vrhovni kasacioni sud i nakon dva zahteva nije dostavio tražene spise, obavestivši Ustavni sud dopisom Rev 2. 17/12 od 19. marta 2012. godine, da nema mogućnosti da dostavi predmetni spis (koji je dostavljen tom sudu 12. januara 2012. godine), jer je u fazi pripreme za sednicu veća, Ustavni sud je izvršio uvid u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Tužilac Mišo Radoš, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 14. marta 2002. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu, radi poništaja odluke o otkazu radnog odnosa, protiv tuženog '' Invest - Inport '' AD iz Beograda. Postavljenim tužbenim zahtevom je tražio da sud poništi odluku – rešenje generalnog direktora tuženog broj 601 od 7. marta 2001. godine kojim je tužiocu otkazan radni odnos, kao i da obaveže tuženog da tužioca vrati na rad na poslove stručnog saradnika u Grupaciji trgovina i da tužiocu isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade za period od 7. marta 2002. godine pa do vraćanja na rad , kao i sv a drug a primanja koja mu pripadaju.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 1. 616/02 od 16. oktobra 2003. godine poništena je odluka – rešenje generalnog direktora tuženog „Invest – Import“ AD za izvoz, uvoz i investicione radove iz Beograda, broj 601 od 7. marta 2002. godine i obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 953/04 od 14. aprila 2004. godine žalbu usvojio, ukinuo navedenu prvostepen u presudu i predmet vratio na p onovno suđenje, sa obrazloženjem da je ožalbena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 14) Zakona o parničnom postupku, jer ima nedostataka zbog kojih se za sada ne može sa sigurnošću ispitati, a izostali su i razlozi o odlučnim činjenicama, da li je tužilac bio angažovan po ugovoru o delu ili bilo kom drugom obliku rada van radnog odnosa u periodu kada mu je bilo odobreno korišćenje neplaćenog odsustva, i da li je davao poslovne ponude tim preduzećima.

U ponovnom postupku Prvi opštinski sud je presudom P1. 616/02 od 4.

novembra 2005. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca, i poništio odluku – rešenje generalnog direktora tuženog broj 601 od 7. marta 2002. godine, obavezao tuženog da tužioca vrati na rad i da mu naknadi štetu u vidu izgubljene zarade, odnosno naknade zarade i drugih primanja za period od marta 2002. godine do jula 2004. godine, u pojedinačnim mesečnim iznosima bliže navedenim u izreci ove presude, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos, i obavezao tuženog da za tužioca u plati obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom Fondu za period od prestanka radnog odnosa pa do 1. avgusta 2004. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5588/2006 od 18. maja 200 7. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je vraćen na ponovno suđenje. U obrazloženju ovog drugostepenog rešenja, između ostalog, je navedeno da je na odlučnu okolnost da li je tužilac radio u Moskvi za vreme plaćenog odsustva ili ne, činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

U ponovnom postupku presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 619/07 od 23. januara 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud: poništi odluku – rešenje generalnog direktora tuženog „Invest – Import“ broj 601 od 7. marta 2002. godine (stav 1. izreke); obaveže tuženog da tužioca vrati na rad na poslove višeg saradnika (stav 2. izreke); obaveže tuženog da tužiocu naknadi štetu u vidu izgubljene zarade , odnosno naknade zarade i drugih primanja za period od marta 2002. godine do jula 2004. godine u pojedinačnim mesečnim iznosima bliže navedenim u izreci ove presude, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos (stav3. izreke); obaveže tuženog da za tužioca uplati nadležnom Fondu doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od dana kada je tužiocu prestao radni odnos pa do 1. avgusta 2004. godine (stav 4. izreke); obaveže tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka (stav 5. izreke).

Tužilac je protiv navedene prvostepen e presude izjavio žalbu 24. aprila 2008. godine. Radi odlučivanja o žalbi spisi predmeta dostavljeni su Okružnom sudu u Beogradu 6. juna 2008. godine, i povodom izjavljene žalbe Apelacioni sud u Beogradu doneo je presudu Gž1. 17451/10 od 12. jula 2011. godine. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 13. septembra 2011. godine.

Ustavni sud je nadalje utvrdio da se spisi predmeta, koji je sada pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu zaveden pod brojem P1. 823/10 po reviziji nalaze u Vrhovnom kasacionom sudu od 12. januara 2012. godine, i da o izjavljenoj reviziji još uvek nije odlučeno.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. "27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) i Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09).

Zakonom o parničnom postupku iz 1997. godine , za vreme čijeg važenja je započeo parnični postupak, bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Odredba člana 435. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine , a koja se prema članu 506. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, broj 72/11) , dalje primenjivala na ovaj postupak, ima gotovo identičnu sadržinu.

Zakonom o radu iz 2001. godine bilo je propisano da se protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, koji se pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122. st. 1 do 3.).

Odredbe člana 195. st. 1. do 3. Zakona o radu iz 2005. godine imaju gotovo

identičnu sadržinu.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost

Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je

utvrdio da je predmetni parnični postupak započeo podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu 14. marta 2002. godine, kao i da još uvek nije okončan, budući da o izjavljenoj reviziji još nije odlučeno.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, obzirom da je u pitanju radni spor u pogledu čijeg rešavanja je zakonom utvrđena hitnost u postupanju. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji i složeniji dokazni postupak, a polazeći od principjelnog značaja koji sporovi o prestanku radnog odnosa imaju za učesnike, Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju moralo biti od izuzetnog značaja za podnosioca.

Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom radnom sporu više od deset godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. Pri tome, Ustavni sud je ocenio da je postupanje nadležnih sudova pred kojim a je vođen parnični postupak dovelo do njegovog neopravdano i nerazumno dugog trajanja. Naime, Prvi opštinski sud u Beogradu je tokom ovog parničnog postupka doneo tri prvostepene odluk e, a Okružni sud u Beogradu, kao žalbeni, je dva puta ukidao donete presude u prvom stepenu iz gotovo identičnih razloga – jer činjenično stanje nije potpuno utvrđeno, odnosno jer nije utvrđeno da li je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe bio angažovan po ugovoru o delu ili bilo kom drugom obliku rada van radnog odnosa u periodu kada mu je bilo odobreno korišćenje neplaćenog odsustva. Bez obzira na to koliko je puta predmet vraćan na ponovno suđenje, postupak se za potrebe procene dužine njegovog trajanja posmatra kao jedna celina, a ponavljanje ukidanja presuda u toku jednog postupka ukazuje na ozbiljan nedostatak sudskog sistema. I pored toga što su dve prvostepene presude dva puta bile već ukidane, o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv treće po redu prvostepene presude P1. 619/07 od 23. januara 2008. godine, drugostepena odluka Gž1. 17451/10 doneta je tek 12. jula 2011. godine, tri godine nakon što su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi . Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja Ustavni sud je ocenio da prvostepeni i drugostepeni sud ni su preduzim li sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 619/07 i u žalbenom postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Gž1. 3093/08, a kasnije pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž1. 17451/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer ovaj radni spor, koji je pokrenut 2002. godine, još uvek nije okončan, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe je tražio da mu se dosudi naknada štete zbog dužine trajanja ovog radnog spora. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1000 evra u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog radnog spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti