Odbacivanje ustavne žalbe u sporu zbog zastarelosti naslednog zahteva

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Sud je utvrdio da podnosilac, nezadovoljan ishodom spora, osporava primenu materijalnog prava o zastarelosti, što nije ustavnopravno pitanje, već pitanje zakonitosti u nadležnosti redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1895/2011
12.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, mr Tomislav Stojković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stojka Milanovića iz Jagodine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Stojka Milanovića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 917/10 od 9. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stojko Milanović iz Jagodine je 27. aprila 2011. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 917/10 od 9. februara 2011. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije i prava na nasleđivanje iz člana 59. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim aktom „oduzeto pravo na imovinu i na nasleđe“ i od Ustavnog suda traži da „ukine osporenu presudu i da prizna presudu Opštinskog suda u Jagodini P.948/06 od 18. decembra 2008. godine“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u osporeni akt, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 917/10 od 9. februara 2011. godine odbijena kao neosnovana revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Jagodini Gž 616/09 od 16. marta 2009. godine.

Iz priložene dokumentacije proizlazi: da je presudom Opštinskog suda u Jagodini P 948/06 od 18. decembra 2008. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se utvrdi da zaostavštinu pokojnog Dragina Đorđevića iz sela Žujinci Preševo čine nekretnine iz posedovnog lista broj 148 KO Žujinci; da je odbijen zahtev da se utvrdi da nasledni deo pokojne Kocane Đorđević iz Jagodine čini 1/4 idealnog dela iza smrti njenog supruga pokojnog Dragina Đorđevića na nekretninama koje čine zaostavštinu ostavioca; da je odbijen zahtev da se utvrdi da nasledni deo tužioca na zaostavštini pokojnog Dragina Đorđevića, iznosi 1/3 idealnog dela što je tuženi dužan priznati; da je usvojen tužbeni zahtev i tuženi obavezan da tužiocu isplati 4.898.653 dinara na ime neosnovanog obogaćenja, sa zakonskom zateznom kamatom od 15. oktobra 2008. godine do isplate i da je tuženi obavezan da tužiocu naknadi parnične troškove od 43.562,50 dinara.

Presudom Okružnog suda u Jagodini Gž 616/09 od 16. marta 2009. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda, osim u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev, u kom delu je ta presuda preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev da tuženi na ime sticanja bez osnova tužiocu isplati 4.858.653 dinara sa zateznom kamatom od 15. oktobra 2008. godine do isplate, kao i u delu odluke o troškovima spora, tako što je tužilac obavezan da tuženom naknadi parnične troškove od 97.750 dinara.

U obrazloženju osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 917/10 od 9. februara 2011. godine navedeno je: da su prema utvrđenom činjeničnom stanju roditelji parničnih stranaka Dragin i Kocana Đorđević sa tuženim Jovanom Đorđević zaključili ugovor o doživotnom izdržavanju R 84/71 od 2. februara 1971. godine, na osnovu koga je tuženi, posle očeve smrti, 30. aprila 1971. godine postao vlasnik nekretnina koje su bile obuhvaćene ugovorom; da je iste nekretnine u toku 1971. i 1975. godine prodao trećim licima; da je pravosnažnom presudom P. 441/97 od 6. oktobra 1997. godine, po tužbi primaoca izdržavanja, majke Kocane, navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju raskinut; da je drugostepeni sud na odnovu činjeničnog stanja pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu isplati 4.898.653 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15. oktobra 2008. godine do isplate, u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima; da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužilac prekludiran u pravu da se utvrdi da ostavinsku masu iza njegovog pravnog prethodnika čine nepokretnosti koje su bile predmet tužbenog zahteva, pa je sledstveno tome prekludiran i u pravu da zahteva isplatu novčane protivvrednosti u visini svog naslednog dela; da je prekluzija nastupila na osnovu odredbe člana 144. Zakona o nasleđivanju („Službeni list SFRJ“, br. 42 od 12. jula 1965. godine), prema kome pravo zahtevati zaostavštinu kao naslednik ostavioca zastareva prema savesnom držaocu za godinu dana od kada je naslednik saznao za svoje pravo i za držaoca stvari zaostavštine, a najdalje za deset godina računajući za zakonskog naslednika od smrti ostaviočeve, a za testamentalnog naslednika od proglašenja testamenta, a prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za 20 godina; imajući u vidu da je tužilac podno tužbu 19. jula 2006. godine, a da je ostavilac preminuo 3. aprila 1971. godine, evidentno je da je protekao zakonski rok za ostvarivanje prava tužioca na zaostavštinu iza svog pokojnog oca, a u smislu citirane odredbe Zakona o nasleđivanju; da su neosnovani revizijski navodi da drugostepeni sud nije uzeo u obzir posledice raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, te obavezu tuženog da vrati ono što je po tom osnovu dobio, a koji je raskidom prestao, jer su ove okolnosti bez uticaja na prekid roka zastarelosti tužiočevog prava da zahteva od tuženog svoj deo na zaostavštini oca, odnosno njegovu novčanu protivvrednost, po pravilima sticanja bez osnova.

4. Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe ne navodi ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava na imovinu i prava na nasleđivanje.

Ustavni sud ukazuje da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe nezadovoljan ishodom revizijskog postupka i u suštini osporava zakonitost revizijske presude Rev. 917/10 od 9. februara 2011. godine.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. U parničnim postupcima o imovinskim sporovima, kao što je to slučaj u postupku koji je prethodio izjavljivanju ove ustavne žalbe, povreda prava na imovinu prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije ni izneo tvrdnju da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, u konkretnom slučaju ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

Kako podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 59. Ustava izvodi iz povrede prava na imovinu i obrazlaže istim navodima kojima obrazlaže povredu tog prava, Ustavni sud konstatuje da nema mesta pozivanju podnosioca na povredu prava na nasleđivanje, jer u konkretnom parničnom postupku nije povređeno pravo podnosioca na imovinu.

Na osnovu svega izrečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe u sporu zbog zastarelosti naslednog zahteva

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti