Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa oporezivanjem otpremnine

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u vezi sa obračunom godišnjeg poreza na dohodak građana. Sud je potvrdio da novčana naknada isplaćena po osnovu sporazumnog raskida radnog odnosa predstavlja oporezivi prihod i da postupak nije trajao nerazumno dugo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1898/2009
09.02.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj Dragana Momčilovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Momčilovića izjavljena protiv rešenja Ministarstva Finasija – P oreska uprava – Fil ijala Niš broj 439- 2568/329/06-op od 13. novembra 2006. godine , rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni cent ar Niš broj 431-182/06 od 23. januara 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije U.1517/07 od 2. jula 2009. godine , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u navedenim postupcima.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Momčilović iz Niša podneo je 14. oktobra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je prvostepenim rešenjem Ministarstva finansija podnosiocu utvrđen godišnji porez na dohodak građana za 2005 . godinu u iznosu od 439.639,00 dinara ; da je navedeno rešenje doneto uz bitnu povredu pravila postupka, jer „nije dovršeno obrazloženje, nedostaju ključni delovi rečenice i ne može se razaznati stav prvostepenog organa, što obrazloženje prvostepenog rešenja čini nepotpunim; da nije uzeta u obzir potvrda o isplaćenom bruto prihodu, troškovima, oporezivom prihodu i plaćenim javnim prihodima po odbitku „DIN Fabrike duvana Niš“, iz koje se na nesumnjiv način u tvrđuje da je izvršena obustava iznosa od 948.546,88 dinara na ime poreza u tački I prihodi od zarade; da se prema odredbama čl. 99. i 101. Zakona o porezu na dohodak građana, porez na zarade plaća po odbitku , što znači da za svakog obveznika i za svaki pojedinačno isplaćeni prihod porez obračunava, obustavlja i uplaćuje isplatilac (u ovom slučaju DIN Fabrika duvana Niš) na propisane račune u momentu isplate prihoda, odnosno zarade. Podnosilac dalje navodi da je prvostepeni organ propustio da osnovicu poreza umanji za iznos od „najmanje 1. 200.000,00 dinara “ i da je pogrešno primenio materijalno pravo, i to, pre svega, odredbu čl ana 9. stav.1. tačka 19) Zakona o porezu na dohodak građana. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, p rvostepeni organ je „ duplo naplatio porez za svaki pojedinačno isplaćeni prihod, na koji način je ostao zavistan i pristrasan prema budžetu države“.

U ustavnoj žalbi se, takođe, navodi da osporena presuda Vrhovnog suda Srbije sadrži „veoma šturo“ obrazloženje i da je „suprotno zakonu, a samim tim i ... načelu pravičnosti“, shvatanje Vrhovnog suda Srbije, prema kome primanje koje o stvari zaposleno lice po osnovu sporazumnog raskida radnog odnosa u smislu čl. 97. i 99. Zakona o radu, ima karakter drugog primanja koje čini zaradu, pa se na isto obračunava i plaća porez na dohodak građana kao na zarade. Po mišljenju podnosioca, o tpremnina ne spada u „druga primanja iz člana 106. Zakona o radu“, jer zakonodavac pod tim izrazom podrazumeva samo ona primanja „koja poslodavac duguje zaposlenom i na koja primanja zaposleni ima pravo, jep je u radnom odnosu i (ili) dok je radni odnos trajao“. Podnosilac ustavne žalbe smatra da o njegovoj obavezi nije odlučeno
u razumnom roku, jer je od donošenja prvostepenog rešenja, pa do odluke Vrhovnog suda Srbije proteklo tri godine. Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporene akte i odredi da se uklone posledice koje su iz tih akata proistekle.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Rešenjem Ministarstva Finasija – P oreska uprava – Fil ijala Niš broj 439- 2568/329/06 od 10. jula 2006. godine utvrđen je godišnji porez na dohodak građana podnosiocu ustavne žalbe za 2005 . godinu u iznosu od 4 41.313,70 dinara i naloženo da navedeni iznos plati u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja, pod pretnjom prinudnog izvršenja, uz obračun kamate.

Podnosilac ustavne žalbe je 22. avgusta 2006. godine protiv navedenog prvostepenog rešenja izjavio žalbu, koja je usvojena rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Niš broj 431-182/06 od 2 0. septembra 2006. godine . Drugostepeni organ je poništio rešenje Ministarstva Finasija – P oreska uprava – Fil ijala Niš broj 439- 2568/329/06 od 10. jula 2006. godine i predmet vratio istom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Ministarstvo Finasija – P oreska uprava – Fil ijala Niš je u ponovnom postupku donelo osporeno rešenje broj 439- 2568/329/06-op od 13. novembra 2006. godine , kojim je podnosiocu ustavne žalbe utvrđen godišnji porez na dohodak građana za 2005 . godinu u iznosu od 439.639,0 0 dinara. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja navedeno je: da je u ponovnom postupku omogućeno učešće u postupku podnosiocu ustavne žalbe, ali da se njegov punomoćnik nije odazvao pozivu; da su uzeti u obzir podaci iz potvrde „DIN Fabrike duvana Niš“ iz Niša o isplaćenom bruto prihodu, oporezovanom prihodu i plaćenim javnim prihodima po odbitku, kao i podaci iz pojedinačne poreske prijave za 2005. godinu; da su u postupku utvrđivanja poreske osnovice sabrani iznosi po vrstama ostvarenih prihoda, pa je od ukupnog iznosa, koji predstavlja dohodak u smislu člana 87. st. 1. i 2. Zakona o porezu na dohodak građana, nakon usklađivanja izvršenog na način predviđen navenim odredbama Zakona, utvrđen dohodak za oporezivanje; da je od tog iznosa oduzet iznos ličnih odbitaka iz člana 88. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona, što predstavlja poresku osnovicu – oporezivi dohodak; da je iznos godišnjeg poreza na dohodak građana utvrđen primenom poreske stope od 10% na utvrđenu poresku osnovicu, saglasno odredbi člana 14. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv osporenog prvostepenog rešenja izjavio žalbu, koja je odbijena je kao neosnovana osporenim rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni cent ar Niš broj 431-182/06 od 23. januara 2007. godine . Drugostepeni organ je u navedenom osporenom rešenju ocenio da je u postupku pravilno utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe za 2005. godinu ostvario dohodak koji je veći od četvorostrukog iznosa prosečne godišnje zarade po zaposlenom isplaćene u toj godini. Takođe je ocenjeno da su u ponovnom postupku otklonjene bitne povrede pravila postupka i da je činjenično stanje potpuno utvrđeno. Navodi žalbe kojima je osporena poreska osnovica ocenjeni su kao neosnovani, iz razloga što Zakonom o radu nije predviđena novčana naknada koju poslodavac isplaćuje po osnovu sporazumnog prestanka radnog odnosa, u skladu sa odredbom člana 99. Zakona o radu, te primanje koja zaposleni po tom osnovu ostvari ima karakter drugog primanja koje čini zaradu u smislu člana 81. stav 3. Zakona o radu, koje podleže oporezivanju godišnjim porezom na dohodak građana, saglasno odredbama čl. 87. i 88. Zakona o porezu na dohodak građana. Takođe su ocenjeni kao neosnovani navodi žalbe koji se odnose na plaćanje poreza po odbitku, jer je u konkretnom slučaju reč o zaduženju godišnjim porezom na dohodak građana na osnovu člana 117. Zakona, a ne o porezu koji, na osnovu odredbe člana 101. Zakona, obračunava i uplaćuje isplatilac za svaki pojedinačno isplaćeni prihod.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U.1517/07 od 2. jula 2009. godine odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe kao neosnovana, jer je ocenjeno da je tuženi organ pravilno postupio kada je odbio žalbu podnosioca, zaključujući da je u prvostepenom postupku bez povrede pravila postupanja, na činjenično stanje koje je pravilno utvrđeno, materijalno pravo pravilno primenjeno. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju osporene presude istakao da su bez osnova navodi tužbe da prihod koji je podnosilac ostvario na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa ne treba da uđe u oporeziv prihod za 2005. godinu, dajući za takav zaključak iste razloge kao i tuženi organ. Osporena presuda uručena je punomoćnku podnosioca ustavne žalbe 14. septembra 2009. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i sledeće odredbe Zakona o porezu na dohodak građana („Službeni glasnik RS», br. 24/01, 80/02 i 135/04), kojima je propisano: da porezu na dohodak građana, pored drugih vrsta prihoda, podležu i zarade (član 3. stav 1. tačka 1)); da se ne plaća porez na dohodak građana na primanja ostvarena po osnovu otpremnine, odnosno novčane naknade koje poslodavac isplaćuje zaposlenom za čijim je radom prestala potreba, u skladu sa zakonom kojim se uređuju radni odnosi - do izn osa koji je utvrđen tim zakonom (član 9. stav 1. tačka 19)); da se pod zaradom u smislu ovog zakona, smatra zarada koja se ostvaruje po osnovu radnog odnosa, definisana zakonom kojim se uređuju radni od nosi i druga primanja zaposlenog (član 13. stav 1.); da godišnji porez na dohodak građana plaćaju fizička lica - rezidenti, uključujući i stranca - rezidenta, koji su u kalendarskoj godini ostvarili dohodak veći od četvorostrukog iznosa prosečne godišnje zarade po zaposlenom isplaćene u Republici u godini za koju se utvrđuje porez, prema podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike (član 87. stav 1.); da se porez po odbitku iz člana 99. ovog zakona, za svakog obveznika i za svaki pojedinačno isplaćeni prihod, isplatilac obračunava, obustavlja i uplaćuje na propisane račune u momentu isplate prihoda, u skladu sa propisima koji važe na dan isplate prihoda (član 101. Zakona); da godišnji porez na dohodak građana utvrđuje rešenjem nadležni poreski organ na osnovu podataka iz poreske prijave, poslovnih knjiga i drugih podataka koji su od značaja za utvrđivanje poreske obaveze (član 117.).

Zakonom o radu ( „Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01 ), koji se primenjivao na dan zaključenja sporazuma o prestanku radnog odnosa podnosiocu ustavne žalbe, bilo je propisano: da z aradu čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona (član 81. stav 3); da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada i za vreme provedeno na službenom putu u zemlji, u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu, kao i pravo na naknadu troškova za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu pod uslovima, na način i u visini utvrđenoj posebnim propisima (član 89.); da poslodavac može zaposlenom da isplati otpremninu pri odlasku u penziju, solidarnu pomoć, jubilarnu nagradu i pomoć u slučaju smrti zaposlenog ili člana njegove uže porodice, u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (član 90. stav 1.); da radni odnos prestaje, pored ostalog, sporazumom između zaposlenog i poslodavca (član 97. tačka 3)); da radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog (član 99.); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla (član 101. stav 1. tačka 8)); da je u slučaju otkaza ugovora o radu u smislu člana 101. stav 1. tačka 8) ovog zakona, poslodavac dužan da isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (član 117.); da zaposleni kome poslodavac posle isplate otpremnine iz člana 117. ovog zakona otkaže ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, ostvaruje pravo na novčanu naknadu i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu, u skladu sa propisima o zapošljavanju (član 119.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je prvostepeni upravni organ „duplo naplatio porez za svaki pojedinačno isplaćeni prihod“ i da je pogrešno primenio odredbu člana 9. stav 1. tačka 19) Zakona o porezu na dohodak građana, propustivši da poresku osnovicu umanji „za najmanje 1.200.000 dinara“.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje koje se jemči članom 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je najpre konstatovao da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise . Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna , odnosno ako je primena zakona bila očigledno arbitrerna ili diskriminatorska.

Ustavni sud ocenjuje da su osporene odluke obrazložene, da se zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava i da zadovoljavaju zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je utvrdio da su razlozi na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje već isticani u žalbi, a potom i u tužbi, da su ti razlozi cenjeni u osporenim odlukama, kao i da se njima ne dovodi u sumnju pravilnost osporene presude Vrhovnog suda Srbije, niti se ukazuje na arbitrernost u odlučivanju.

Ustavni sud najpre ukazuje da je odredbom člana 117. tada važećeg Zakona o radu bila propisana obaveza poslodavca da zaposlenom u slučaju otkaza ugovora o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. Odredbom člana 9. stav 1. tačka 19) Zakona o porezu na dohodak građana propisano je da se ne plaća porez na dohodak građana na primanja ostvarena po osnovu otpremnine, odnosno novčane naknade koje poslodavac isplaćuje zaposlenom za čijim je radom prestala potreba, u skladu sa zakonom kojim se uređuju radni odnosi - do izn osa koji je utvrđen tim zakonom. Iz navedenih odredaba zakona, po oceni Ustavnog suda, sledi da je izuzimanje iz dohotka za oporezivanje moguće samo ukoliko je otpremnina, odnosno novčan a naknad a isplaćena zaposlenom kome je otkazan ugovor o radu , u skladu sa zakonom. Ustavni sud konstatuje da se ustavnom žalbom ne osporava činjenica da je podnosiocu ustavne žalbe radni odnos prestao na osnovu sporazuma sa poslodavcem, a ne na osnovu otkaza ugovora o radu. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da i prilikom sporazumnog r askida ugovora o radu poslodavac može preuzeti obavezu isplate određenog novčanog iznosa zaposlenom, iako takva obaveza poslodavca Zakonom o radu nije predviđena . Međutim, po oceni ovog suda, neosnovano se u u stavnoj žalbi ističe da ta primanja ne čine zaradu zaposlenog u smislu odredbe člana 81. stav 3 . Zakona o radu. Ovo stoga što izraz „druga primanja zaposlenog“ predstavlja opšti pojam za sve novčane iznose koje zaposleni prima od poslodavca, osim naknade troškova iz člana 89. i drugih primanja iz člana 90. stav 1. Zakona. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu pojam zarade određen odredbom člana 13. stav 1. Zakona o porezu na dohodak građana, ovaj sud smatra da se i na primanja isplaćena na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa plaća godišnji porez na dohodak građana - ukoliko ta primanja, samostalno ili sa ostalim prihodima, prelaze četvo rostruki iznos prosečne godišnje zarade po zaposlenom .

Ustavni sud ocenjuje da su navodi ustavne žalbe o „duplo naplaćenom porez u“ zasnovani na pogrešnom uverenju podnosioca da plaćanje poreza po odbitku od strane poslodavca, na osnovu odredbe člana 101. Zakona, oslobađa zaposlenog obaveze da plati godišnji porez na ostvareni dohodak, saglasno odredbi člana 117. Zakona.

U vezi sa tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe da u osporenom prvostepenom rešenju „nedostaju ključni delovi rečenice i ne može se razaznati stav prvostepenog organa, Ustavni sud je našao da nedovršena rečenica u stavu 5. na strani 3. obrazloženja nije bila od uticaja na ostvarenje podnosiočevog prava na žalbu, te da osporeno drugostepeno rešenje sadrži detaljne i jasne razloge za odluku tog organa o odbijanju žalbe, posebno u vezi sa pravnom prirodom novčane naknade koja je isplaćena podnosiocu ustavne žalbe.

Ustavni sud nalazi da nisu ustavnopravno prihvatljivi navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je pravo na obrazloženu odluku povređeno time što je Vrhovni sud Srbije dao „šturo obrazloženje“ osporene presude. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da je Vrhovni sud Srbije u potpunosti prihvatio agrumente iznete u rešenju nadležnog drugostepenog organa, pa, s obzirom da u tužbi nisu istaknuti novi razlozi koje tužilac nije prethodno iznosio u toku upravn og postupka, nije bilo potrebe za njihovim detaljnim razmatranjem (na tom stanovištu je i Evropski sud za ljudska prava, videti presudu Van der Hurk protiv Holandije od 19. april a 1994. godine i presudu Helle protiv Finske od 19. decembr a 1997. godine ).

Ustavni sud je utvrdio da su o poreskoj obavezi podnosioca odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama važećeg procesnog zakona utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje osporen ih akata i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom merodavnog prava . Ustavni sud ocenjuje da je Vrhovni sud Srbije sproveo delotvornu kontrolu zakonitosti rešenja drugostepenog upravnog organa, te da utvrđeno činjenično stanje, primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude. S obzirom na sve izloženo, Ustavni s ud utvrdio da u predmetnom postupku podnosiocu ustavne žalbe nije povređen o pravo na pravično suđenje.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je najpre utvrdio da je period od značaja za ocenu o povredi navedenog prava započeo 22. avgusta 2006. godine, podnošenjem žalbe podnosioca protiv rešenja Ministarstva Finasija – P oreske uprave – Fil ijala Niš broj 439- 2568/329/06 od 10. jula 2006. godine . Ustavni sud je ocenio da se trajanje postupka pred nadležnim organima uprave i pred Vrhovnim sudom Srbije u ukupnom periodu kraćem od tri godine ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje, te je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07 i 99/11).

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa oporezivanjem otpremnine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti