Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da je revizijski sud povredio pravo na pravično suđenje jer je prekoračio svoja ovlašćenja, zasnivajući odluku na činjeničnom stanju suprotnom onom utvrđenom u postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Ćosića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. oktobra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Ćosića i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 708/13 od 7. novembra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 708/13 od 7. novembra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 374/13 od 21. februara 2013. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Ćosić iz Čačka je, 28. februara 2014. godine, preko punomoćnika Snežane Cemović, advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 708/13 od 7. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na rad, iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije, kao i povrede načela zabrane diksriminacije iz člana 21. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda usvojena revizija tuženog i preinečene su drugostepena i prvostepena presuda, kojima je bio usvojen tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa kod tužnog i vraćanje na odgovarajuće radno mesto. U ustavnoj žalbi se dalje ističe da Vrhovni kasacioni sud osporenu odluku nije zasnovao na činjenicama i dokazima koji se nalaze u spisima predmeta, jer navodi iz obrazloženja osporene presude ne proizlaze iz izvedenih dokaza, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže, te da su takvom odlukom povređena navedena ustavna prava podnosioca. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i naloži Vrhovnom kascinom sudu da donese novu odluku o reviziji tuženog, kao i da dosudi podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate za svako povređeno pravo.

Podneskom od 25. aprila 2016. godine podnosilac je dostavio sudske odluke u kojima su nadležni sudovi donosili drugačije odluke u istovetnim pravnim situacijama, i to presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 457/15 od 28. okt obra 2015. godine i presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2242/12 od 17. septembra 2013. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvida u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Čačku je presudom P1. 17917/10 od 24. oktobra 2012. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe, te poništio rešenje tuženog AD „Autoprevoz“ iz Čačka broj 294/1-2 od 25. juna 2010. godine i obavezao tuženog da tužioca vrati na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

U sprovedenom postupku, Osnovni sud u Čačku je utvrdio: da je na osnovu odluke Upravnog odbora tuženog broj 2/2 -10 od 25. januara 2010. godine, započet postupak za izradu programa u cilju sprovođenja procesa reorganizacije, restrukturiranja i finansijske konsolidacije privrednog društva, kao i proces rešavanja viška zaposlenih usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena; da su ovom odlukom utvrđeni osnovni i dopunski kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih i formirana komisija za rešavanje viška zaposlenih; da je prema odluci Upravnog odbora od 25. januara 2010. godine, osnovni kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih ocena rezultata rada, koji se utvrđuju na osnovu utvrđenih elementa i zatim boduju u skladu sa odlukom, a da se ukoliko zaposleni ostvaruju jednake rezultate rad primenjuju dopunski kriterijumi utvrđeni ovom odlukom; da je Upravni odbor 15. maja 2010. godine doneo odluku da se pristupa izradi novog programa za rešavanje viška zaposlenih; da je generalni direktor tuženog 20. maja 2010. godine doneo novi pravilnik o organizaciji i sistematizaciji kod tuženog; da je uvidom u navedeni pravilnik utvrđeno da je za radno mesto dispečera otpravnika bio predviđen jedan izvršilac, umesto dva izvršioca prema ranijem pravilniku; da je Komisija za utvrđivanje viška zaposlenih 3. juna 2010. godine uputila predlog Upravnom odboru da se za višak proglase 34 zaposlena, među kojima i tužilac; da je Upravni odbor odlukom broj 2/9-1 od 4. juna 2010. godine usvojio predlog programa rešavanja viška zaposlenih; da je tuženi 21. juna 2010. godine doneo program rešavanja viška zaposlenih; da je rešenjem tuženog broj 294/1-2 od 25. juna 2010. godine tužiocu koji je obavljao poslove terenskog kontrolora po ugovora o radu broj 294 od 25. februara 2002. godine otkazan ugovor o radu zbog prestanka potreba za radnom zaposlenog; da se u izjašnjenja broj 3/404 od 2. juna 2010. godine, koje je izvršni direktor saobraćaja Mirko Trifunović, kao pretpostavljeni rukovodilac tužiocu, dostavio u vezi navedenih odluka Upravnog odbora tuženog od 25. januara 2010. i 25. maja 2010. godine, konstatuje da je na radnom mestu terenskog kontrolora predviđeno smanjenje broja izvršilaca, i to jednog i tužilac predložen da se proglasi radnikom za čijim je radom prestala potreba; da iz dostavljenog izjašnjenja Mirka Trifunovića proizilazi da je isti po predlogu ovog lica proglašen za zaposlenog za čijim radom prestaje potreba, kao i da su na radnom mestu dispečer otpravnik, na kome je tužilac radio u trenutku oglašavanja tehnološkim viškom, bila zaposlena dva izvršioca i da je predviđeno prema sistematizaciji smanjenje broja izvršilaca sa dva na jedan. U obrazloženju prvostepene presude se, pored ostalog, navodi: da sud nalazi da program za utvrđivanje viška zaposlenih od 21. juna 2010. godine nije primenjiv u postupku oglašavanja tužioca tehnološkim viškom; da se naime, u obrazloženju rešenja o otkazu tuženi poziva na pisano izjašnjenje neposrednog rukovodioca tužioca Mirka Trifunovića od 2. juna 2010. godine; da kako je predlog programa donet 4. juna 2010. godine, a program je usvojen 21. juna 2010. godine proizilazi da je ovo mišljenje Mirka Trifunovića dato pre nego što je tuženi usvojio predlog programa i pre nego što je tuženi usvojio predlog programa i pre nego što je Upravni odbor predlog doneo. U obrazloženju se, takođe, navodi: da iz izvedenih dokaza proizilazi da tuženi nije postupio u skladu sa odredbom člana 155. Zakona o radu i čl. 38. i 40. Opšteg kolektivnog ugovora i nije prilikom utvrđivanja viška zaposlenih primenio utvrđene kriterijume ne samo na tužioca, već i na ostale zaposlene izvršioce na radnom mestu na kome je radio tužilac; da je u konkretnom slučaju tuženi bio u obavezi da pribavi obrazložena mišljenja neposrednog rukovodioca tužioca , i to u odnosu na oba izvršioca na poslovima otpravnika na kom poslu je radio tužilac pre otkazivanja ugovora o radu, primeni osnovne i dopunske kriterijume, da rangiranjem istih prema ovim kriterijumima utvrdi koje lice od tih lica ispunjava uslove da bude utvrđeno kao tehnološki višak; da s obzirom na to da tuženi nije postupio u skladu sa napred navedenim zakonskim odredbama, to sud nalazi da nije poštovao zakonom predviđenu proceduru; da iz iskaza saslušanog svedoka Mirka Trifunovića proizlazi da isti prilikom predlaganja tužioca za tehnološki viš ak nije primenjivao kriterijume predviđene odlukom, da je isti paušalno dao predlog da tužilac bude utvrđen tehnološkim viškom i da je na osnovu njegovog predloga komisija i donela odluku da tužilac bude predložen da bude utvrđen kao tehnološki višak; da su se ostali članovi komisije saslušani pred ovim sudom Dušica Stevanović Lužanin, Relja Vojinović i Ljiljana Boričić, izjasnili izričito da komisija nije primenjivala osnovne i dopunske kriterijume, da nije formirala rang listu, već su kao tehnološki višak utvrđena lica koja su predložili neposredni rukovodioci; da kako neposredni rukovodilac tužioca Mirko Trifunović nije dao obrazloženo mišljenje u odnosu na tužioca zašto je isti predložen kao tehnološki višak, već paušalno navodi i predlaže da tužilac bude utvrđen tehnološkim viškom i s obzirom na to da je sud utvrdio iskazima saslušanih svedoka da komisija nije primenom utvrđenih kriterijumima na sve izvršioce na radnom mestu otpravnika dispečera na kome je radio tužilac, izvršila rangiranje prema rezultatima rada kako je predviđeno programom od 21. juna 2010. godine, to sud nalazi da tuženi nije poštovao predviđenu proceduru prilikom utvrđivanja viška zaposlenih; da je stoga sud osporeno rešenje poništio kao nezakonito i tužioca vratio na rad, odlučivši kao u izreci presude na osnovu člana 191. Zakona o radu; da je sud posebno imao u vidu izjavu neposrednog rukovodioca tužioca Mirka Trifunovića u kojoj je isti naveo da su od strane direktora dobili kao komisija predlog i imena radnika koji treba da se proglase tehnološkim viškom i da su oni taj predlog sa listom radnika kao komisija samo potvrdili.

Apelacioni sud u Kragujevcu je, presudom Gž1. 374/13 od 21. februara 2013. godine, odbio kao neosnovanu izjavljenu žalbu tuženog i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Čačku P1. 17917/10 od 24. oktobra 2012. godine. U obrazloženju presude Apelacionog suda u Kragujevcu se, pored ostalog, navodi: da je kod činjeničnog stanja utvrđenog u sprovedenom postupku, prvostepeni sud pravilno postupio kada je primenom materijalnog prava na koje se i pozvao u obrazloženju pobijane presude usvojio tužbeni zahtev tužioca zaključivši da tuženi nije postupio u skladu sa odredbama člana 155. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 24/05 i 61/05) i čl. 38. i 40. Opšteg kolektivnog ugovora i nije prilikom utvrđivanja viška zaposlenih primenio kriterijume koje je doneo usvajanjem programa viška zaposlenih ne samo na tužioca, već i na ostale zaposlene na poslovima na kojima je radio i tužilac; da naime, neposredni rukovodilac tuženog nije dao obrazloženo mišljenje u odnosu na tužioca zašto je isti predložen kao tehnološki višak u odnosu na usvojene kriterijume u programu tuženog koji je usvojen 21. juna 2010. godine; da žalbeni navodi tuženog da je pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, nisu osnovani; da je , naime, prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 155. Zakona o radu, kojom je predviđeno šta sve treba da sadrži program za rešavanje viška zaposlenih , pored ostalog i kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih, a to su u suštini merila na osnovu kojih se vrši personifikacija viška zaposlenih; da sama primena usvojenih kriterijuma bitno utiče na zakonitost akta o višku zaposlenih, naročito uspešnost u radu, pogotovu ako se zasniva na nečijoj subjektivnoj oceni; da kako je u konkretnom slučaju sud nesumnjivo utvrdio da je tužilac određen kao višak pre nego što je tuženi usvojio kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih , i to na osnovu mišljenja neposrednog rukovodioca, to je očigledno da nisu poštovani kriterijumi koji su doneti nakon donošenja odluke ko je od konkretnih zaposlenih višak; da su stoga neosnovani navodi žalbe da je u samom programu izričito navedeno da spisak radnika predstavlja sastavni deo tog programa, jer je logično da prvo bude donet program rešavanja viška zaposlenih sa utvrđenim kriterijumima, a tek potom da se sačinjava spisak radnika na koje su usvojeni kriterijumi primenjeni, da je pravilno sud ocenio izjave svedoka Relje Vojinovića i Dušice Stevanović Lužanin o načinu primene navedenih kriterijuma, a tuženi u toku trajanja glavne rasprave nije dostavio dokaze da je kriterijume primenio kako je bilo propisano samim programom; da se ostali žalbeni navodi svode na drugačiju ocenu iskaza saslušanih svedoka, koje je prvostepeni sud pravilno ocenio; da kako nijedan žalbeni navod ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude, Apelacioni sud je , primenom odredbe člana 375. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci, s tim što je potvrdio i odluku o troškovima parničnog postupka, jer je ista zasnovana na pravilnoj primeni odredbi čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku.

Rešavajući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 708/2013 od 7. novembra 2013. godine preinačio presudu Apelacionog suda u Kragujevcu broj Gž1 . 374/13 od 21. februara 2013. godine i presudu Osnovnog suda u Čačku broj P1. 17917/10 od 24. oktobra 2012. godine tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužioca da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 102.000 dinara. U obrazloženju osporene revizijske presude se navodi: da u postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti; da su na osnovu utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi zaključili da je tuženi tužiocu otkazao ugovor o radu na osnovu pismenog izjašnjenja neposrednog rukovodioca od 2. juna 2010. godine, iako je predlog programa donet 4. juna 2010. godine, a usvojen 21. juna 2010. godine, iz čega bi proizlazilo da je mišljenje neposrednog rukovodioca o tužiocu kao licu koje predstavlja tehnološki višak dato pre nego što je tuženi usvojio predlog programa i pre nego što je Upravni odbor predlog doneo, da samim tim tuženi u postupku utvrđivanja viška zaposlenih nije poštovao kriterijume iz programa rešavanja viška zaposlenih, kako osnovnih tako ni dopunskih; da Vrhovni kasacioni sud ne prihvata ovakvo stanovište nižestepenih sudova; da je odredbom člana 155. Zakona o radu („Službeni glasnik PC", br. 24/05 i 61/05) propisano da program naročito sadrži broj, kvalifikacionu strukturu, godine starosti i staž osiguranja zaposlenih koji su višak i poslove koje obavljaju (tačka 3.) i kriterijume za utvrđivanje viška.zaposlenih (tačka 4.); da, imajući u vidu napred izloženu hronologiju preduzetih radnji kod tuženog i citiranu zakonsku odredbu, proizilazi zaključak da tuženi nije povredio proceduru utvrđivanja viška zaposlenih, odnosno da nije dovedena u pitanje zakonitost otkaza tužioca datog na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, jer je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem određenog posla kod tuženog; da je, naime, Komisija za utvrđivanje viška zaposlenih je 3. juna 2010. godine uputila predlog Upravnom odboru da se proglase za višak 34 zaposlena među kojima i tužilac, da bi sledećeg dana Upravni odbor doneo predlog programa rešavanja viška zaposlenih, koji je konačno usvojen 21. juna 2010. godine; da je odredbom člana 155. Zakona o radu propisano sedam taksativno nabrojanih elemenata koje mora da sadrži program, među kojima su i broj, kvalifikaciona struktura, godine starosti i staž osiguranja zaposlenih koji su višak i poslovi koje obavljaju, kao i kriterijumi za utvrđivanja viška zaposlenih; da prema tome, kriterijumi za utvrđivanja viška zaposlenih moraju biti sadržani u samom programu, što znači da su oni u prethodnoj proceduri primenjeni, što se u konkretnom slučaju i dogodilo kao jedino moguće; da kako je prethodno donet Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji, na osnovu ko ga je smanjen broj izvršilaca sa dva na jedan na poslovima kontrolora koje je tužilac obavljao, neposredni rukovodilac tužioca koji je najbolje upućen u kvalitet rada tužioca i njegove rezultate je između dva radnika koji su radili na tim poslovima ocenio je da tužilac manje zadovoljava u odnosu na drugog radnika i zbog toga je Komisija tužioca stavila na spisak zaposlenih koji su tehnološki višak; da, prema tome, ocena drugostepenog suda da je logično da prvo bude donet program rešavanja viška zaposlenih sa utvrđenim kriterijumima, a tek potom da se sačinjava spisak radnika na koje su usvojeni kriterijumi primenjeni, ne stoji, jer to ne proizilazi iz pomenutog člana 155. Zakona o radu. Iz navedenih razloga, revizija tuženog je ocenjena kao osnovana pa je odlučeno kao u izreci na osnovu člana 407. stav 1. ZPP.

4. Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1. ) i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 60. stav 1. Ustava jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom, a odredbom stava 3. je utvrđeno da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta.

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), koji je bio na snazi u vreme presuđenja, članom 155. je bilo propisano: da program rešavanja viška zaposlenih naročito sadrži: 1) razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih; 2) ukupan broj zaposlenih kod poslodavca; 3) broj, kvalifikacionu strukturu, godine starosti i staž osiguranja zaposlenih koji su višak i poslove koje obavljaju; 4) kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih; 5) mere za zapošljavanje: premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija ili dokvalifikacija, nepuno radno vreme ali ne kraće od polovine punog radnog vremena i druge mere; 6) sredstva za rešavanje socijalno-ekonomskog položaja viška zaposlenih; 7) rok u kome će biti otkazan ugovor o radu (stav 1.); da je poslodavac dužan da predlog programa dostavi sindikatu iz člana 154. ovog zakona i republičkoj organizaciji nadležnoj za zapošljavanje, najkasnije osam dana od dana utvrđivanja predloga programa, radi davanja mišljenja (stav 2.) i da program donosi upravni odbor, a kod poslodavca kod koga nije obrazovan upravni odbor - direktor, odnosno preduzetnik (stav 3.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku, članom 398. je propisano: da se revizija može izjaviti: 1) zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2, osim tačke 4); 2) zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ovog zakona koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom; 3) zbog pogrešne primene materijalnog prava; 4) zbog prekoračenja tužbenog zahteva samo ako je ta povreda učinjena tek u postupku pred drugostepenim sudom (stav 1.) i da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (stav 2.); članom 399. je propisano da revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu odredaba parničnog postupk a iz člana 361. stav 2. tačka 9) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava; članom 405. je propisano da će revizijski sud presudom odbiti reviziju kao neosnovanu ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (stav 1.) i da revizijski sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava (stav 2.); članom 406. je propisano da ako utvrdi da postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. st. 1. i 2. ovog zakona zbog koje se revizija može izjaviti, revizijski sud će rešenjem ukinuti u celini ili delimično presudu drugostepenog i prvostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog ili drugostepenog suda, odnosno drugom nadležnom sudu (stav 1.), da ako je u postupku pred prvostepenim ili drugostepenim sudom učinjena povreda iz člana 361. stav 2. tač. 2 ), 3) i 10 ) ovog zakona revizijski sud će ukinuti rešenjem donesene odluke i odbaciti tužbu (stav 2. ) i da ako je u postupku pred prvostepenim ili drugostepenim sudom učinjena povreda iz člana 361. stav 2. tačka 9. ovog zakona, revizijski sud, s obzirom na prirodu povrede, postupiće prema odredbama st. 1. ili 2. ovog člana (stav 3.); članom 407. je propisano da ako revizijski sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom će usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu (stav 1.) i da ako revizijski sud nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, rešenjem će usvojiti reviziju, ukinuti u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog, odnosno drugostepenog suda (stav 2.).

5. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće stranaka u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih garantija prava na pravično suđenje, te da li je osporeni postupak u celini bio pravičan u smislu navedene odredbe Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavnom žalbom se ukazuje da Vrhovni kasacioni sud prilikom donošenja osporene revizijske presude nije pošao od činjeničnog stanja utvrđenog u sprovedenom parničnom postupku, što je dovel o do odluke kojom je povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

U vezi sa navodima ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je revizijski sud preinačio nižestepene presude, jer je našao da, imajući u vidu hronologiju preduzetih radnji kod tuženog, tuženi nije povredio proceduru utvrđivanja viška zaposlenih. Vrhovni kasacioni sud je, sa jedne strane , pošao od toga da, s obzirom na sadržinu programa za rešavanje viška zaposlenih propisanu članom 155. Zakona o radu, kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih moraju biti sadržani u samom programu rešavanja viška zaposlenih kod tuženog i da ocena drugostepenog suda da je logično da prvo bude donet program rešavanja viška zaposlenih sa utvrđenim kriterijumima, a da se tek potom sačinjava spisak radnika na koje su usvojeni kriterijumi primenjeni, ne stoji, jer to ne proizilazi iz člana 155. Zakona o radu. Ovakvo pravno stanovište o primeni člana 155. Zakona o radu Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud je, takođe, zaključio da to što kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih moraju biti sadržani u samom programu istovremeno znači da su oni u prethodnoj proceduri i primenjeni, da se to „u konkretnom slučaju i dogodilo kao jedino moguće“, te da je neposredni rukovodilac tužioca koji je najbolje upućen u kvalitet rada tužioca i njegove rezultate između dva radnika koji su radili na tim poslovima ocenio da tužilac manje zadovoljava u odnosu na drugog radnika. Ovakav zaključak nije u skladu sa činjeničnim stanjem utvrđenim u parničnom postupku pred prvostepenim sudom, koje nije izmenjeno ni u postupku po žalbi pred drugostepenim sudom. Naime, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je Odlukom Upravnog odbora tuženog od 25. januara 2010. godine formirana komisija za rešavanje viška zaposlenih, koja je i predložila Upravnom odboru da se za višak proglase 34 zaposlena, među kojima i tužilac, a koja je bila dužna da u pripremi ovog predloga primeni osnovne i dopunske kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih koji su bili utvrđeni istom odlukom i koji su zatim bili sadržani u programu rešavanja viška zaposlenih koji je usvojen 21. juna 2010. godine. Prvostepeni sud je iz iskaza svedoka Mirka Trifunovića, koji je kao izvršni direktor saobraćaja bio pretpostavljeni rukovodilac tužiocu, utvrdio da isti prilikom predlaganja tužioca za tehnološki viš ak nije primenjivao kriterijume predviđene odlukom, da je isti paušalno dao predlog da tužilac bude utvrđen tehnološkim viškom – bez primene utvrđenih kriterijuma na sve izvršioce na radnom mestu otpravnika dispečera na kome je radio tužilac - i da je na osnovu njegovog predloga komisija i donela odluku da tužilac bude predložen da bude utvrđen kao tehnološki višak, a iz iskaza ostalih članova komisije Dušice Stevanović Lužanin, Relje Vojinovića i Ljiljane Boričić, da komisija nije primenjivala osnovne i dopunske kriterijume, da nije formirala rang listu, već su kao tehnološki višak utvrđena lica koja su predložili neposredni rukovodioci, iz čega su nižestepni sudovi zaključili da tuženi nije poštovao predviđenu proceduru prilikom utvrđivanja viška zaposlenih. Dakle, iz navedenog proizlazi da je zaključak Vrhovnog kasacionog suda da je tuženi primenio utvrđene kriterijume prilikom utvrđivanja tužioca kao viška zaposlenih neutemeljen u činjeničnom stanju utvrđenom u sprovedenom parničnom postupku, a da je na osnovu takvog činjeničnog stanja Vrhovni kasacioni sud ocenio da u postupku davanja otkaza tužiocu nije bilo propusta i doneo preinačujuću presudu.

U vezi sa napred navedenim, a imajući u vidu odredbe čl. 398. i 399. Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud prekoračio granice svojih ovlašćenja u preispitivanju presude u postupku po reviziji , jer njegov zaključak o činjeničnom stanju na osnovu koga je doneo preinačujuću revizijsku presudu predstavlja drugačije utvrđeno činjenično stanje od onog koje su u sprovedenom postupku utvrdili nižestepeni sudovi.

Polazeći od svega napred izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporena revizijska presuda doneta proizvoljnom primenom merodavnog prava, čime je povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Povodom tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje je neophodan uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima da podnosilac ustavne žalbe dostavi dokaze da je Vrhovni kasacioni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom. Ovaj uslov podnosilac nije ispunio, s obzirom na to da je dostavljena odluka Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 457/15 od 28. oktobra 2015. godine doneta nakon donošenja osporene revizijske presude, te ne može predstavljati dokaz različitog postupanja suda u smislu navedene ustavne odredbe.

U vezi sa tvrdnjom iz ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog ličnog svojstva povređeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se moglo odlučivati o povredi principa zabrane diskriminacije.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio nadležnom sudu da donese novu odluku o izjavljenoj reviziji protiv drugostepene presude, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u pogledu povrede prava na rad iz člana 60. Ustava preuranjena.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 708/13 od 7. novembra 2013. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 374/13 od 21. februara 2013. godine. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, poništio osporenu presudu i odredio da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o izjavljenoj reviziji, te da se u ponovnom postupku može očekivati otklanjanje povrede prava podnosioca, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti