Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv pravnosnažnih krivičnih presuda

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije donete po zahtevu za ispitivanje zakonitosti. Žalba protiv nižestepenih presuda, donetih pre stupanja na snagu Ustava 2006. godine, odbačena je kao nedopuštena zbog nenadležnosti ratione temporis.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Zarubice, na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. novembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Zarubice izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije – Posebno odeljenje Kzp. Ok. 7/06 od 24. januara 2007. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Milana Zarubice izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije – Posebno odeljenje Kž. Ok. 7/05 od 2. februara 2006. godine i presude Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kp. 10/03 od 25. marta 2005. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Milan Zarubica, na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici, podneo je Ustavnom sudu 4. januara 2008. godine ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog suda Srbije – Posebno odeljenje Kzp. Ok. 7/06 od 24. januara 2007. godine i Kž. Ok. 7/05 od 2. februara 2006. godine, i protiv presude Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kp. 10/03 od 25. marta 2005. godine, zbog povrede ljudskih prava zajemčenih odredbama 5, 6. i 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 32. stav 1, člana 33. st. 2. i 5, člana 34. st. 1, 2. i 3, člana 36. stav 2. i člana 41. Ustava Republike Srbije. Punomoćnik podnosioca, Miljan Timotijević, advokat iz Beograda, je podnescima od 22. aprila i 18. decembra 2008. godine dopunio ustavnu žalbu.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama se, između ostalog, navodi da su podnosiocu ustavne žalbe, u prvostepenom i drugostepenom krivičnom postupku, nizom radnji činjenja i propuštanja Okružnog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije, povređena naznačena ljudska prava. Podnosilac dalje navodi da je Vrhovni sud Srbije, odlučujući o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, ignorisao povrede zakona koje su prvostepeni i drugostepeni sud učinili, pravila postupka, kao i odredbe Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, utvrđujući da je u prvostepenom i drugostepenom krivičnom postupku došlo do povrede ljudskih prava, ali da su utvrđene povrede nebitne i bez uticaja na pravilnost donetih presuda. Na taj način, po navodima podnosioca, Vrhovni sud Srbije nije otklonio povrede učinjene u prethodnim postupcima, što i osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije – Posebno odeljenje Kzp. Ok. 7/06 od 24. januara 2007. godine, čini nepravilnom i nezakonitom. Od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi naznačene povrede ljudskih prava, poništi osporene presude i odredi uklanjanje posledica proizašlih iz učinjenih povreda.

2. Ustavni sud je u sprovednom postupku izvršio uvid u osporene presude i na osnovu toga utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe, kao organizator kriminalne grupe, i još trinaest lica, kao pripadnici kriminalne grupe, osuđeni su presudom Okružnog suda u Beogradu Kp. 10/03 od 25. marta 2005. godine zbog više krivičnih dela. Podnosilac je osuđen zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 245. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: KZJ) i krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 139. stav 2. u vezi stava 1. tačka 3) Krivičnog zakona Republike Srbije (u daljem tekstu: KZ RS), na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 12 godina. Istom presudom od podnosioca su oduzeti predmeti izvršenja krivičnih dela, kao i imovina i imovinska korist pribavljena izvršenjem krivičnih dela.

Vrhovni sud Srbije je 2. februara 2006. godine, odlučujući o žalbi podnosioca i ostalih osuđenih protiv prvostepene presude, doneo presudu Kž. Ok. 7/05, kojom je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe prvostepenu presudu ukinuo u delu koji se odnosi na krivično delo zloupotrebe ovlašćenja u privredi i u tom delu je vratio na ponovno suđenje, preinačio presudu u pogledu odluke o kazni i podnosioca osudio na kaznu zatvora u trajanju od 11 godina, dok je u preostalom delu žalbu podnosioca odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u pogledu izrečenih mera bezbednosti, kao i u pogledu odluke o oduzimanju imovinske koristi pribavljene izvršenjem krivičnih dela.

Odlučujući o zahtevima za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, koje su izjavili podnosilac i drugi osuđeni, Vrhovni sud Srbije je 24. januara 2007. godine doneo osporenu presudu Kzp. Ok. 7/06 kojom je ove zahteve odbio kao neosnovane. U obrazloženju osporene presude, Vrhovni sud Srbije je podržao stavove prvostepenog i drugostepenog suda, utvrđujući: da ni prvostepeni ni drugostepeni sud nisu povredili krivični zakon na štetu osuđenih; da ovi sudovi nisu načinili povrede odredaba krivičnog postupka propisane u članu 368. stav 1. tač. 1), 5), 8), 9) i 10) Zakonika o krivičnom postupku; da prvostepeni sud nije povredio prava osuđenih na odbranu na glavnom pretresu, niti je drugostepeni sud povredio odredbe krivičnog postupka u žalbenom postupku, odnosno da nije povređen zakon u slučajevima predviđenim kao osnov za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude.

3. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu, kao i da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Prema odredbi člana 84. stav 1. navedenog Zakona, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Članom 113. istog Zakona je propisano: da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.); da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Razmatrajući dopuštenost ustavne žalbe, Ustavni sud je pošao od svog utvrđenog pravnog stava da, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv odluke Vrhovnog suda Srbije donete po zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, kao i protiv sudskih odluka koje su prethodile tom zahtevu, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova, donete pre stupanja na snagu Ustava, odbaciti kao nedopuštenu.

U konkretnom slučaju, osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. Ok. 7/05 od 2. februara 2006. godine odlučeno je o žalbi branioca podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv osporene presude Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kp. 10/03 od 25. marta 2005. godine. Kako iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije od 8. novembra 2006. godine, a osporene presude Vrhovnog suda Srbije – Posebno odeljenje Kž. Ok. 7/05 od 2. februara 2006. godine i Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kp. 10/03 od 25. marta 2005. godine su donete pre stupanja na snagu Ustava, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u odnosu na ove presude nedopuštena, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Ustavni sud je prilikom odlučivanja imao u vidu da podnosilac, pored povrede Ustavom zajemčenih prava, ističe i povredu prava garantovanih čl. 5, 6. i 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na to da su naznačena ljudska prava i osnovne slobode iz Konvencije zajemčeni odredbama Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je ocenu postojanja povrede prava cenio u odnosu na odredbe člana 32. stav 1, člana 33. st. 2. i 5, člana 34. st. 1, 2. i 3, člana 36. stav 2. i člana 41. Ustava.

Odredbama Ustava na čiju povredu se u ustavnoj žalbi poziva, a koje se odnose na povredu ljudskih prava podnosioca u postupku po zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (član 33. stav 2.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. stav 5.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena, da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, a krivična dela i krivične sankcije se određuju zakonom, kao i da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. st. 1. do 3.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da je tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva, a da su odstupanja dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom (član 41.).

6. Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02, i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 46/06), koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela i presuđenja, bilo je propisano: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1.); da sudovi sude u granicama svoje stvarne nadležnosti određene zakonom (član 23.); da okrivljeni koji je pravnosnažno osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora ili maloletničkog zatvora može podneti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude zbog povrede zakona u slučajevima predviđenim ovim zakonikom (član 428. stav 1.); da o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude rešava sud određen zakonom (član 429.). Odredbama člana 430. ovog zakonika bilo je predviđeno da se zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude može podneti u sledećim slučajevima: 1) zbog povrede krivičnog zakona na štetu osuđenog propisane u članu 369. tač. 1) do 4) i tački 6) ovog zakonika, ili zbog povrede iz tačke 5. tog člana ako se prekoračenje ovlašćenja odnosi na odluku o kazni, meri bezbednosti ili oduzimanju imovinske koristi; 2) zbog povrede odredaba krivičnog postupka propisanih u članu 368. stav 1. tač. 1) 5) 8) 9) i 10) ovog zakonika, ili zbog učestvovanja u rešavanju u drugom, odnosno trećem stepenu sudije ili sudije-porotnika koji se morao izuzeti (član 40. tač. 1) do 5)), ili zbog toga što je okrivljenom, protivno njegovom zahtevu, uskraćeno da na glavnom pretresu ili pretresu pred drugostepenim sudom upotrebljava svoj jezik (član 9.); 3) zbog povrede prava osuđenog na odbranu na glavnom pretresu ili zbog povrede odredaba krivičnog postupka u žalbenom postupku, ako je ta povreda bila od uticaja na donošenje pravilne presude. Član 368. stav 1. Zakonika, između ostalog, propisuje da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji: ako je sud bio nepropisno sastavljen ili ako je u izricanju presude učestvovao sudija ili sudija-porotnik koji nije sudelovao na glavnom pretresu ili koji je pravnosnažnom odlukom izuzet od suđenja (tačka 1)); ako je sud povredio propise krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca ili predloga oštećenog, odnosno odobrenja nadležnog organa (tačka 5)); ako je optužba prekoračena (član 351. stav 1.) (tačka 8)); ako je presudom povređena odredba člana 382. ovog zakonika (tačka 9)); ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati (tačka 10)). Odredbom člana 351. stav 1. ovog zakonika bilo je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo za delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj, odnosno na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Prema članu 382. Zakonika, ako je izjavljena žalba samo u korist optuženog, presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije. Član 369. Zakonika je glasio: „Povreda krivičnog zakona postoji ako je krivični zakon povređen u pitanju: 1) da li je delo za koje se optuženi goni krivično delo; 2) da li ima okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost; 3) da li ima okolnosti koje isključuju krivično gonjenje, a naročito da li je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja, ili je stvar već pravnosnažno presuđena; 4) da li je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti; 5) da li je odlukom o kazni, uslovnoj osudi ili sudskoj opomeni, odnosno odlukom o meri bezbednosti ili o oduzimanju imovinske koristi ili o opozivanju uslovnog otpusta, prekoračeno ovlašćenje koje sud ima po zakonu; 6) da li su povređene odredbe o uračunavanju pritvora i izdržane kazne.".

Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 i 46/06), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je propisano da Vrhovni sud Srbije o pravnim sredstvima odlučuje u veću od pet sudija (član 29. stav 1.), odnosno da veće od sedam sudija Vrhovnog suda Srbije odlučuje o pravnom sredstvu izjavljenom na odluku veća Vrhovnog suda Srbije. (član 29. stav 2.).

Odredbama Osnovnog krivičnog zakona („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90, „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01, i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03), koji je bio na snazi do 1. januara 2006. godine, bilo je propisano, pored ostalih, krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga (član 245.). Odredbama istog člana ovog zakona, između ostalog, bilo je predviđeno: da će se kazniti zatvorom najmanje pet godina ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju, ili radi prodaje kupuje, drži ili prenosi, ili posreduje u prodaji ili kupovini, ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstancije ili preparate koji su proglašeni za opojne droge (stav 1.); da će se učinilac kazniti zatvorom najmanje sedam godina ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršilo više lica koja su se udružila za vršenje tih tela, ili je učinilac ovog dela organizovao mrežu preprodavaca ili posrednika (stav 2.).

Krivičnim zakonikom („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine, pored ostalih, propisano je krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga u članu 246, tako što je predviđeno: da će se kazniti zatvorom od tri do dvanaest godina onaj ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge (stav 1.); da će se učinilac kazniti zatvorom od pet do petnaest godina ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno od strane grupe, ili je učinilac ovog dela organizovao mrežu preprodavaca ili posrednika (stav 3.); da će se učinilac kazniti zatvorom od najmanje deset godina ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno od strane organizovane kriminalne grupe (stav 4.).

Odredbe člana 2. Zakona o proizvodnji i prometu opojnih droga („Službeni list SRJ“, br. 46/96 i 37/02 i „Službeni glasnik RS“, broj 101/05) propisuju: da se opojnim drogama, u smislu ovog zakona, smatraju supstance prirodnog ili sintetičkog porekla čijom se upotrebom mogu stvoriti stanja zavisnosti koja mogu da izazovu oštećenja zdravlja ili na drugi način ugroze ljudski integritet u fizičkom, psihičkom ili socijalnom smislu (stav 1.); da se opojnim drogama smatraju i psihotropne supstance (stav 2.); da opojne droge rešenjem utvrđuje nadležni savezni organ (stav 3.).

7. Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava na koje se podnosilac poziva, Ustavni sud je utvrđivao da li je u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije, po podnetom zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, odnosno presudom Vrhovnog suda Srbije – Posebno odeljenje Kzp. Ok. 7/06 od 24. januara 2007. godine došlo do povrede Ustavom zajemčenih prava podnosioca.

Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona u kome će se javno raspraviti i odlučiti o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv nekog lica. Ustavni sud je stanovišta da je osporenu presudu doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti, u pravilno i zakonito vođenom postupku, u kome je podnosiocu ustavne žalbe omogućeno sudelovanje, te da se osporena presuda zasniva na na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. Tačan je navod podnosioca da je Vrhovni sud Srbije u osporenoj presudi konstatovao da je prvostepeni sud povredio pojedina pravila postupka. Međutim, s obzirom na to da su u osporenoj presudi ove povrede konstatovane, ocenjene i da je obrazloženo zbog čega te povrede, po oceni Vrhovnog suda Srbije, nisu uticale na pravilnost presuđenja, za šta je u presudi pruženo na zakonu zasnovano i ustavnopravno prihvatljivo tumačenje procesnog i materijalnog prava, Ustavni sud ocenjuje da ovakvo postupanje Vrhovnog suda Srbije ne ukazuje na postojanje povrede prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije – Posebno odeljenje Kzp. Ok. 7/06 od 24. januara 2007. godine nije povređeno podnosiočevo pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od sadržine ostalih navedenih prava, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku odlučivanja o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Vrhovni sud Srbije održao sednicu veća u prisustvu podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca, iz čega proizlazi da mu je omogućeno pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, pa, po oceni Ustavnog suda, u osporenom postupku pred Vrhovnim sudom Srbije podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena posebna prava okrivljenog zajemčena odredbom člana 33. stav 2. Ustava. U postupku po zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda se ne ispituju svedoci odbrane i optužbe, tako da se povreda prava iz člana 33. stav. 5. Ustava ne može ni odnositi na postupak po ovom vanrednom pravnom leku.

Ostale navode ustavne žalbe Ustavni sud nije ispitivao, s obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe navodi da je do povrede ostalih ustavnih prava koja se ističu došlo u prvostepenom i drugostepenom krivičnom postupku, koje Ustavni sud ratione temporis u konkretnom ustavnosudskom postupku ne ocenjuje, jer se odnose na period pre 8. novembra 2006. godine, kada je važeći Ustav stupio na snagu.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. Ok. 7/06 od 24. januara 2007. godine nisu povređena ustavna prava podnosioca čiju je zaštitu tražio ovom ustavnom žalbom, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i odredbe člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić