Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrernog obrazloženja o odgovornosti države

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog obrazloženja drugostepene presude. Sud nije adekvatno objasnio zašto propusti starešina, zbog kojih su disciplinski odgovarali, ne predstavljaju osnov odgovornosti države za samoubistvo vojnika na straži.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ . M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. marta 2 021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. M . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 5006/15 od 18. novembra 201 6. godine podnosiocu ustavne žalbe povređen o prav o na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 5006/15 od 18. novembra 201 6. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Gradskog veća grada Beograda broj 351-1099/14-GV od 12. februara 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. M . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu , 30. decembra 2016. godine , preko punomoćnika J. I, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 5006/15 od 18. novembra 201 6. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da se u predmetnom postupku legalizacije objekta saglasnost suvlasnika na k.p. broj … KO Zemun mora la ceniti u trenutku izgradnje, a ne u vreme pokretanja postupka legalizacije; da nisu cenjeni navodi podnosioca da je u trenutku izgradnje objekta postojala saglasnost svih suvlasnika; da se osporenom presudom „daje legitimacija“ licu koje je postalo suvlasnik na toj parceli nekoliko decenija nakon izgradnje objekta da retroaktivno osporava izgradnju objekta na suvlasničkoj parceli.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, ukazuje da je Upravni sud primenio Zakon o legalizaciji objekata, koji je prestao da važi „27. novembr a 2015. godine“, a članom 46. Zakona o ozakonjenju objekata predviđeno je da će se po odredbama tog zakona okončati postupci koji su započeti, a nisu okončani do dana stupanja na snagu tog zakona. Prema navodima ustavne žalbe, članom 10. Zakona o ozakonjenju objekata otklonjena je smetnja za legalizaciju spornog objekta.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporen i akt .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Sekretarijata za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda XXXI-14 broj 351.21-2022/2014 od 7. oktobra 2014. godine odbijen je kao neosnovan zahtev Đ . M, ovde podnosioca ustavne žalbe, podnet 21. januara 2014. godine, za naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za stambeni objekat u ulici S . br oj … u Zemunu, na delovima k.p. br. … i …/1 KO Zemun. U obrazloženju rešenja je konstatovano: da je podnosilac dostavio overene saglasnosti suvlasnika na k.p. broj …/1 KO Zemun A. U . i J . G; da je predmet legalizacije objekat koji se nalazi na delovima k.p. br. … i …/1 KO Zemun; da podnosilac nije dostavio pisane saglasnosti svih korisnika, odnosno suvlasnika k.p. broj …/1, niti je dostavio dokaz o rešenim imovinsko-pravnim odnosima na k.p. broj …; da je uvidom u prepis lista nepokretnosti broj … KO Zemun izdat 9. juna 2014. godine utvrđeno da je J. S . upisan kao jedini imalac prava svojine na k.p. broj …. Prvostepeni organ je, polazeći od navedenog, a imajući u vidu odredbu člana 15. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, odlučio kao u dispozitivu.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog rešenja prvostepenog organa izjavio žalbu u kojoj je, pored ostalog, istakao: da je u toku postupka dostavio saglasnost A . U . i J . G, overene u gradskoj opštini Zemun Ov. bro j 14107/14; da je prvostepeni organ pogrešno zaključio da nije dostavljena saglasnost svih suvlasnika, jer se niko od njih nije protivio gradnji u periodu od 1971. do 1972. godine, kada je sporni objekat zidan; da je J . S. 33 godine nakon i zgradnje tog objekta stekao prava na predmetnim parcelama, o čemu je kao dokaz dostavio Izveštaj o kretanju stanja k.p. br. … i …/1 KO Zemun.

Rešenjem Gradskog veća grada Beograda broj 351-1099/14-GB od 12. februara 2015. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog rešenja prvostepenog organa. Drugostepeni organ je u rešenju konstatovao da je uvidom u geodetski snimak spornog objekta i podatke iz katastra nepokretnosti utvrđeno: da je objekat koji je predmet legalizacije izgrađen na k.p. br. … i …/1 KO Zemun i da ima površinu 56 m2, od čega 50 m2 na k.p. broj …/1, a 6 m2 na k.p. broj …; da je kao isključivi vlasnik na k.p. broj … upisan J. S, a da su kao suvlasnici na k.p. b roj …/1 upisani podnosilac ustavne žalbe, sa obimom udela 26/336, A . U . i J . G, oboje sa obimom udela 13/336 i J. S. sa obimom udela 284/336. Dalje je navedeno: da se u spisima nalazi prigovor na legalizaciju koji je podneo J. S; da je podnosilac zahteva dopisom od 9. septembra 2014. godine pozvan da dopuni dokumentaciju, t ako što će dostaviti dokaz o rešenim imovinsko-pravnim odnosima na k.p. broj … i overene saglasnosti svih suvlasnika na k.p. broj …/1; da se deo predmetnog objekta „površine 43 m2“, koji se nalazi na k.p. broj …/1, a za koji se u žalbi navodi da je predmet zahteva za legalizaciju, nalazi „na manjoj udaljenosti od linije susedne građevinske parcele k.p. broj … i susednog objekta“ shodno odredbama člana 62. stav 1. i člana 63. stav 1. Pravilnika o opštim pravilima za parcelaciju, regulaciju i izgradnju („Službeni glasnik RS“, broj 50/11), kao i odredbi člana 34. stav 2. tog pravilnika, prema kojoj stope temelja ne mogu prelaziti granicu susedne parcele, osim uz saglasnost vlasnika ili korisnika parcele. Drugostepeni organ je, polazeći od navedenog, a imajući u vidu odredbe člana 13. stav 1. i člana 15. st. 1. i 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, člana 3. st av 1. tačka 5) i člana 24. st. 1. i 2. Zakona o legalizaciji objekata, ocenio da je u prvostepenom postupku pravilno utvrđeno da podnosilac nema imovinskopravni osnov z a legalizaciju spornog objekta, jer je, „bez obzira na to da li je u pitanju površina od 56 m2, kako je navedeno u zahtevu ili 43 m2, kako se navodi u žalbi“, za legalizaciju predmetnog objekta potrebna saglasnost vlasnika k.p. broj … i saglasnost svih suvlasnika k.p. broj …/1. Takođe je ocenjen o da nisu od uticaja na odlučivanje dokazi koj e je podnosilac dostavio u prilog tvrdnji da je J . S . stekao pravo na spornim parcelama 33 godine nakon izgradnje spornog objekta, kao i „na okolnost imalaca prava na predmetnim parcelama u momentu izgradnje objekta“ .

Upravni sud je osporenom presudom U. 5006/15 od 18. novembra 201 6. godine od bio tužb u podnosioca ustavne žalbe podnetu protiv navedenog konačnog rešenja, navodeći za to iste razloge kojima je drugostepeni organ obrazložio odbijanje žalbe podnosioca.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1. ); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pra vo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.) .

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe sledećih zakona i drugih propisa:

Odredbama Zakona o legalizaciji objekata („ Službeni glasnik RS“, br. 95/ 13 i 117/14 ) bilo je propisano: da se za objekte izgrađene, odnosno rekonstruisane ili dograđene bez građevinske dozvole ne može naknadno izdati građevinska dozvola ako je objekat izgrađen, odnosno rekonstruisan, u pogledu namene i spratnosti objekta, kao i udaljenja od susednih objekata, protivno uslovima propisanim planskim dokumentom ili odredbama Pravilnika o opštim pravilima za parcelaciju, regul aciju i izgradnju, „Službeni glasnik RS“, broj 50/11 (član 3. stav 1. tačka 5)); da će, izuzetno od odredbe stava 1. tačka 5) ovog člana, nadležni organ naknadno izdati građevinsku i upotrebnu dozvolu, ako podnosilac zahteva za legalizaciju priloži overenu saglasnost vlasnika susednog objekta (član 3. stav 2.); da kada nadležni organ utvrdi da je uz zahtev podneta sva propisana dokumentacija i dokazi, pristupa odlučivanju o mogućnosti legalizacije, u skladu sa ovim zakonom, a ako utvrdi da ne postoji mogućnost legalizacije, rešenjem će odbiti zahtev (član 24. st. 1. i 2.) .

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da više lica imaju pravo susvojine na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmerno prema celini - idealni deo (član 13. stav 1.); da suvlasnici imaju pravo da zajednički upravljaju stvarju (član 15. stav 1.); da je za preduzimanje poslova koji prelaze okvir redovnog upravljanja (otuđenje cele stvari, promena namene stvari, izdavanje cele stvari u zakup, zasnivanje hipoteke na celoj stvari, zasnivanje stvarnih službenosti, veće popravke i sl.) potrebna saglasnost svih suvlasnika (član 15. stav 4.).

Odredbama Zakona o ozakonjenju objekata („Službeni glasnik RS“, broj 96/ 15), koji je stupio na snagu 4. decembra 2015. godine, bilo je propisano: da predmet ozakonjenja ne može biti objekat za koji je nadležni organ, u skladu sa ranije važećim propisima kojima je bila uređena legalizacija objekata, doneo rešenje kojim se odbija zahtev za legalizaciju, a koje je pravnosnažno u upravnom postupku (član 5. stav 4.); da, izuzetno od odredbe iz stava 1. ovog člana, ako je po pravnosnažnosti rešenja kojim se odbija zahtev za legalizaciju, promenjen planski dokument ili je zahtev odbijen iz razloga koji su ovim zakonom drugačije propisani, a povoljniji su za vlasnika nezakonito izgrađenog objekta, nadležni organ konstatuje ovu činjenicu i nastavlja postupak ozakonjenja u skladu sa ovim zakonom (član 5. stav 5.); da je predmet ozakonjenja objekat za koji je podnet zahtev za legalizaciju u skladu sa ranije važećim zakonom kojim je bila uređena legalizacija objekata, do 29. januara 2014. godine i koji je vidljiv na satelitskom snimku teritorije Republike Srbije iz 2015. godine (član 6. stav 1.); da se z ahtevi i prijave za legalizaciju objekata podneti do 29. januara 2014. godine, smatraju zahtevima u smislu ovog zakona (član 6. stav 2.); da k ada je predmet ozakonjenja objekat izgrađen na građevinskom zemljištu na kome postoji pravo susvojine, kao dokaz o odgovarajućem pravu dostavlja se i pismena saglasnost svih suvlasnika (član 10. stav 6.); da u koliko je suvlasnik znao ili mogao znati za izgradnju objekta, odnosno izvođenje radova koji su predmet ozakonjenja, ali se u vreme izgradnje tome nije protivio, smatraće se da postoji saglasnost za ozakonjenje, te se u tom slučaju ne dostavlja dokaz propisan stavom 6. ovog člana (član 10. stav 7.); da se p ostupak ozakonjenja pokreće na jedan od sledećih načina - za lica koja su podnela zahtev za legalizaciju objekata do 29. januara 2014. godine, u skladu sa ranije važećim Zakonom o legalizaciji objekata, postupak se pokreće danom stupanja na snagu ovog zakona (član 23. stav 1. tačka 1)) ; da p o utvrđivanju ispunjenosti prethodnih uslova, nadležni organ obaveštava vlasnika nezakonito izgrađenog objekta da u roku od 30 dana od dana dostavljanja obaveštenja dostavi dokaz o odgovarajućem pravu, osim u slučaju da je dokaz o odgovarajućem pravu već dostavljen u postupku legalizacije bespravno izgrađenog objekta (član 31. stav 1 .); da će se postupci za legalizaciju objekata započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona po zahtevima koji su podneti do 29. januara 2014. godine, koji nisu okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (član 46. stav 1 .).

Odredbama Pravilnika o opštim pravilima za parcelaciju, regulaciju i izgradnju („Službeni glasnik RS“, broj 50/11) bilo je predviđeno: da stope temelja ne mogu prelaziti granicu susedne parcele, osim uz saglasnost vlasnika ili korisnika parcele (član 34. stav 2.); da je međusobna udaljenost novih i okolnih objekata, osim objekata u nizu, 5,00 m, tako što se obezbeđuje udaljenost novog objekta od granice susedne parcele (član 62. stav 1.); da se za izgrađene objekte koji su međusobno udaljeni manje od 4,00 m ne mogu na susednim stranama predviđati naspramni otvori (član 62. stav 2.); da je najmanje dozvoljeno rastojanje osnovnog gabarita (bez ispada) novog objekta i linije susedne građevinske parcele, kojom se obezbeđuje međusobna udaljenost objekata, 2,5 m (član 63. stav 1.); da se za izgrađene objekte čije je rastojanje do granice građevinske parcele manje od 2,5 m ne mogu na susednim stranama predviđati naspramni otvori (član 63. stav 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe ističe da nadležni organi nisu ocenili njegove navode da je u trenutku izgradnje objekta postojala saglasnost svih suvlasnika zemljišta na kome je izgrađen sporni objekat i da Upravni sud u osporenoj presudi nije primenio merodavno materijalno pravo, jer je Zakon o legalizaciji objekata prestao da važi, a članom 46. Zakona o ozakonjenju objekata predviđeno je da će se po odredbama tog zakona okončat i postupci koji su započeti, a nisu okončani do dana njegovog stupanja na snagu. P odnosilac, takođe, ukazuje da je članom 10. Zakona o ozakonjenju objekata otklonjena smetnja za legalizaciju spornog objekta.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje garantovanog članom 32. stav 1. Ustava, Sud najpre ukazuje da se ustavna garancija označenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Po oceni Ustavnog suda, u upravnom postupku koji je okončan osporenim aktom, kao sporno se postavilo pitanje da li je u postupku legalizacije objekta bilo potrebno priložiti overenu saglasnost lica koja su bila suvlasnici katastarske parcele u vreme izgradnje objekta čija se legalizacija traži – a ako to nije slučaj, da li se ta saglasnost morala traži ti od lica koja su bila suvlasnici parcele u vreme podnošenja zahteva za legalizaciju , u vreme odlučivanja nadležnog organa ili u nekom drugom pravno relevantnom trenutku.

Ustavni sud najpre konstatuje da je Odlukom IUz-295/2009 od 6. decembra 2012. godine („Službeni glasnik RS“, broj 50/13) utvrdio neustavnost odredaba čl. 185. do 200. ranije važećeg Zakona o planiranju i izgradnji ("Službeni glasnik RS", br. 72/09, 81/09 - ispravka, 64/10 - Odluka US i 24/11), koje su regulisale legalizaciju objekata, pa i odredbe člana 193. stav 3. navedenog zakona. Ovaj sud je našao da Ustavom zajemčeno pravo mirnog uživanja svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ne može u smislu odredaba člana 58. Ustava biti oduzeto dejstvom zakonske pretpostavke, odnosno fikcije da se neiskazivanjem protivljenja titular prava istog odrekao u korist bespravnog graditelja. Po shvatanju Suda, zakonsko uspostavljanje osnova za lišavanje imovine trećih lica, radi stvaranja uslova za sticanje prava od strane nesavesnog aktera bespravne gradnje, prevazilazi ustavno dopušten okvir tumačenja javnog interesa i čini osporenu odredbu nesaglasnu sa odredbom člana 58. stav 2. Ustava. Polazeći od stava koji je izneo u navedenoj odluci, Ustavni sud je Odlukom IUz-316/2015 od 5. marta 2020. godine, pored ostalog, utvrdio da nije u saglasnosti sa Ustavom ni odredba člana 10. stav 7. Zakona o ozakonjenju objekata („Službeni glasnik RS“, broj 96/15), kojom je ustanovljen osnov za oduzimanje prava svojine na zemljištu, koji se zasniva na pretpostavci da se neiskazivanjem protivljenja titular prava svojine istog odrekao u korist bespravnog graditelja. Ustavni sud konstatuje da navedena odredba predstavlja izuzetak od opšteg pravila propisanog stavom 6. ovog člana Zakona, prema kome se kada je predmet ozakonjenja objekat izgrađen na građevinskom zemljištu na kome postoji pravo susvojine, kao dokaz o odgovarajućem pravu dostavlja i pismena saglasnost svih suvlasnika.

Ustavni sud je, međutim, imao u vidu da se u konkretnom upravnosudskom sporu podnosilac ustavne žalbe pozivao na to da je u vreme izgradnje spornog objekta postojala usmena saglasnost lica koja su tada bila suvlasnici k.p. broj …/1 i da je, na zahtev prvostepenog organa, dostavio overenu saglasnost tih lica. Ustavni sud naglašava da ignorisanje argumentacije na kojoj tužilac u upravnom sporu temelji svoju tužbu i izostanak izjašnjenja o njegovim bitnim navodima, uz paušalnu ocenu da ti navodi nisu od uticaja na odlučivanje, može imati za posledicu nepoštovanje prava na pravično suđenje, u segmentu suštinskog „prava na sud“. Sud konstatuje da rešenja upravnih organa i osporena presuda ne sadrže odredbe materijalnog prava čijom primenom je ocenjeno da u postupku legalizacije objek ata nije od značaja postojanje saglasnosti lica koja su bila suvlasnici parcele u vreme izgradnje objekta, odnosno da se pitanje saglasnosti suvlasnika vezuje za drugi pravno relevantan trenutak, iz čega sledi da je navedeno sporno pravno pritanje u suštini ostalo nerazjašnjeno.

Ispitujući navode ustavne žalbe da je Upravni sud, ocenjujući zakonitost rešenja Gradskog veća grada Beograda broj 351-1099/14-GB od 12. februara 2015. godine, bio dužan da primeni odredbe Zakona o ozakonjenju objekata, Ustavni sud je konstatovao da iz navedenih odredaba Zakona o ozakonjenju objekata proizlazi: da je predmet ozakonjenja, pored ostalih, objekat za koji je podnet zahtev za legalizaciju do 29. januara 2014. godine i da se zahtevi i prijave za legalizaciju objekata podneti do tog datuma smatraju zahtevima za ozakonjenje; da se postupak ozakonjenja za ovu kategoriju zahteva pokreće po službenoj dužnosti danom stupanja na snagu ovog zakona i da će se po odredbama tog zakona okončati; da predmet ozakonjenja ne može biti objekat za koji je nadležni organ, u skladu sa ranije važećim propisima, doneo rešenje kojim se odbija zahtev za legalizaciju, a koje je postalo pravnosnažno u upravnom postupku do dana stupanja na snagu tog zakona; da se i u tom slučaju nastavlja postupak ozakonjenja u skladu sa ovim zakonom, ako je po pravnosnažnosti rešenja kojim se odbija zahtev za legalizaciju promenjen planski dokument ili je zahtev odbijen iz razloga koji su ovim zakonom drugačije propisani, a povoljniji su za vlasnika nezakonito izgrađenog objekta.

Ustavni sud je dalje konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe predmetni zahtev za legalizaciju objekta podneo 21. januara 2014. godine i da je upravni postupak po tom zahtevu okončan pre stupanja na snagu Zakona o ozakonjenju objekata, ali da rešenje o odbijanju zahteva nije postalo pravnosnažno do dana stupanja na snagu navedenog zakona. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da kontrola zakonitosti upravnog akta podrazumeva ocenu zakonitosti akta u vreme njegovog donošenja, te naknadne izmene materijalnih propisa ne mogu biti od uticaja na odlučivanje suda u upravnom sporu, zbog čega ovi navodi ustavne žalbe nemaju ustavnopravnog utemeljenja. Ovaj sud, međutim, ukazuje da negativni upravni akti ne mogu steći pravnosnažnost, budući da oni ne dovode do promene pravne situacije, te ne postoji smetnja da nadležni organ u istoj pravnoj stvari povede novi postupak i donese drugačiju odluku, ako posebni zakon nije u tom pogledu postavio izričitu zabranu. Imajući u vidu navedene odredbe Zakona o ozakonjenju objekata, Ustavni sud konstatuje da, u slučajevima propisanim tim zakonom, nadležni organ nastavlja postupak ozakonjenja objekta nakon pravnosnažnosti rešenja kojim je odbijen zahtev za legalizaciju objekta.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je drugostepeni organ ocenu da nedostatak saglasnosti suvlasnika J. S . onemogućava lega lizaciju spornog objekta, zasnovao na utvrđenju da se deo predmetnog objekta površine 43 m2, koji se nalazi na k.p. broj …/1, nalazi na „manjoj udaljenosti“ od linije susedne građevinske pa rcele k.p. broj … i susednog objekta.

Ispitujući ustavnopravnu prihvatljivost navedenog zaključk a drugostepenog organa, Ustavni sud je imao u vidu da je odredb ama člana 62. stav 1. i člana 63. stav 1. ranije važećeg Pravilnika o opštim pravilima za parcelaciju, regulaciju i izgradnju („Službeni glasnik RS“, broj 50/11) - na koje se pozvao taj organ, predviđeno da pet metara iznosi međusobna udalj enost između novih i okolnih objekata , odnosno najmanje dozvoljeno rastojanje osnovnog gabarita novog objekta i lini je susedne građevinske parcele. Odredbe stava 2. navedenih članova Pravilnika predviđale su manju udaljenost između već izgrađenih objekata, odnosno manje rastojanje do granice građevinske parcele, s tim što se nisu mogli na susednim stranama predviđati naspramni otvori. Imajući u vidu da u predmetnom upravnom postupku nije utvrđeno kada je izgrađen sporni objekat, odnosno da li je reč o novom objektu, ni kolika je udaljenost između spornog i susednog objekta, pri čemu se u rešenju drugostepen og organ a ocenjuje samo udaljenost dela sporn og objekta površine 43 m2, Ustavni sud nalazi da drugostepeno rešenje ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da postoji smetnja u pogledu udaljenja od susednih objekata predviđena odredbom člana 3. stav 1. tačka 5) Zakona o legalizaciji objekata, te da se iz navedenog razloga legalizacija spornog objekta ne može izvršiti bez saglasnost i J. S . kao vlasnika k.p. broj … i suvlasnika k.p. broj …/1.

S obzirom na to da u predmetnom upravnom sporu nisu utvrđivane nove činjenice, niti izvedeni novi dokazi, već je Upravni sud odluku o odbijanju tužbe doneo na podlozi činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku koji je okončan predmetnim rešenjem drugostepenog organa , Ustavni sud nalazi da ni osporena presuda nije obrazložena na način koji otklanja sumnju u proizvoljnost primene merodavnog materijalnog prava.

Stoga je Ustavni sud, ne prejudicirajući odluku o predmetnoj upravnoj stvari, usvojio ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 5006/15 od 18. novembra 201 6. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Gradskog veća grada Beograda broj 351-1099/14-GB od 12. februara 2015. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da će nakon poništavanja osporene presude biti ponovo odlučivano o tužbi podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio preuranjenim njegov zahtev za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrernog obrazloženja o odgovornosti države

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti