Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pretpostavku nevinosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo podnosioca na pretpostavku nevinosti. Vrhovni sud je, umanjujući naknadu štete, naveo da je "slučaj sumnjiv" iako je optužba pravnosnažno odbijena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-190/2011
07.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radomira Popovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radomira Popovića i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 517/10 od 20. oktobra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pretpostavku nevinosti zajemčeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radomir Popović iz Niša podneo je, 12. januara 2011. godine, preko punomoćnika Bogoljuba Petrovića, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presud e Vrhovnog kasacionog suda Rev. 517/10 od 20. oktobra 2010. godine, zbog povrede ljudskog dostojanstva, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i povredu čl. 1. i 17. Evropske konvencije.

Kako se odredbe člana 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, kojima se jemči pravo na pravično suđenje i pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu (pretpostavka nevinosti), to Ustavni sud postojanje povrede ovih prava ceni u odnosu na označene odredbe Ustava. Takođe, Ustavni sud konstatuje da se odredbama čl. 1. i 17. Evropske konvencije ne jemče bilo kakva ljudska prava ili slobode.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda, kojom su preinačene presude nižestepenih sudova, umanjen iznos naknade nematerijalne štete podnosiocu ustavne žalbe zbog pretrpljenih duševnih bolova usled neosnovanog lišenja slobode, imajući u vidu da je u krivičnom postupku odbijena optužba protiv podnosioca zbog nastupanja apsolutne zastarelosti vođenja krivičnog postupka i da je „slučaj“ ostao sumnjiv, jer je podnosilac kao okrivljeni u krivičnom postupku priznao da je nepravilno raspolagao novčanim sredstvima. Ističe se da je nedopustivo da obustava krivičnog postupka bude kriterijum za umanjenje naknade štete, zbog toga što se time, suprotno odredbi člana 560. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pravi razlika između osnova odgovornosti za naknadu nematerijalne štete, odnosno između oslobađajuće krivične presude i presude kojom se optužba odbija, kao i da ovakav stav revizijskog suda upućuje na krivicu podnosioca ustavne žalbe za nastupanj e zastarelosti vođenja krivičnog postupka. Kako u krivičnom postupku nije doneta pravnosnažna presuda kojom bi bila utvrđena krivična odgovornost podnosioca ustavne žalbe, pozivanje Vrhovnog kasacionog suda u osporenoj presudi na navodno nepravilno raspolaganje podnosioca novčanim sredstvima i na to da je „slučaj sumnjiv“, nema uporišta u „građanskopravnom smislu“ i nije moglo biti osnov za umanjenje naknade nematerijalne štete.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i poništi stav prvi izreke osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Opštinskim sudom u Nišu koji je pravnosnažno okončan.

Presudom Opštinskog sud a u Nišu K. 1151/03 od 10. juna 2004. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru u periodu od 10. marta 1995. do 16. juna 1995. godine.

Okružni sud u Nišu je, odlučujući o žalbi branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, 19. januara 2005. godine doneo presudu Kž. 961/04 kojom je po službenoj dužnosti preinačio prvostepenu presudu i prema okrivljenom odbio optužbu usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Podnosilac ustavne žalbe je potom podneo tužbu Opštinskom sudu u Nišu protiv tužene Republike Srbi je – Ministarstv a pravd e, radi naknade štete.

Presudom Opštinskog suda u Nišu P. 1813/2008 od 11. juna 2008. godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati iznos od 900.000,00 dinara, sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled neosnovanog lišenja slobode i dugog trajanja postupka koji je izazvao povredu ugleda, časti i dostojanstva, kao i slobode kretanja, dok je za veći iznos od dosuđenog po ovom osnovu, a do traženog iznosa od 3.000.000,00 dinara, zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Okružni sud u Nišu je presudom Gž. 3711/08 od 30. septembra 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde i potvrdio prvostepenu presudu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 517/10 od 20. oktobra 2010. godine, donetom po reviziji tužene, u stavu prvom izreke, delimično su preinačene nižestepene presude i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca radi naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled neosnovanog lišenja slobode za 600.000,00 dinara, sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se u reviziji osnovano ukazuje da su nižestepeni sudovi previsoko odredili visinu naknade nematerijalne štete, a naročito imajući u vidu da je protiv tužioca u krivičnom postupku optužba odbijena zbog nastupanja apsolutne zastarelosti vođenja krivičnog postupka. Revizijski sud je, za razliku od nižestepenih sudova, posebno cenio činjenicu da je tužilac u krivičnom postupku priznao da je nepravilno raspolagao novčanim sredstvima, što „slučaj“ čini s umnjivim, iako je pravnosnažnom presudom krivičnog suda prema tužiocu odbijena optužba zbog nastupanja zastarelosti. Imajući u vidu sve okolnosti slučaja, a naročito činjenicu da su organi unutrašnjih poslova i sudovi u krivičnom postupku postupali zakonito, te da naknada nematerijalne štete iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima predstavlja satisfakciju (moralno zadovoljenje), Vrhovni kasacioni sud je našao da bi dosuđivanje veće naknade od 300.000,00 dinara pogodovalo težnjama koje su nespojive sa prirodom naknade i društvenom svrhom, u smislu odredbe člana 200. stav 2. navedenog zakona.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).

Saglasno odredbi člana 560. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 70/01, 68/02, 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), pravo na naknadu štete pripada i licu koje je bilo u pritvoru, a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem, ili je pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena.

Odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah , ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu (stav 1.); da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.) .

Članom 13. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme donošenja osporene presude, bilo je propisano da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim.

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe da je podnosiocu osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo iz člana 34. stav 3. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se navedenom ustavnom odredbom utvrđuje pravo na pretpostavku nevinosti, kao jedno od prava kojim se jemči pravna sigurnost u kaznenom pravu. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se ustavna garancija da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, pre svega jemči okrivljenom lic u dok se protiv njega vodi krivični postupak. U tom smislu, pretpostavka nevinosti je povređena ako sudska odluka koja se odnosi na lice koje je okrivljeno za krivično delo odražava mišljenje da je krivo pre nego što se njegova krivica dokaže po zakonu, odnosno ukoliko u odsustvu zvanične odluke, postoji određeno mišljenje koje ukazuje da sud (ili drugi državni organ) smatra okrivljenog krivim.

Međutim, Ustavni sud ukazuje i na sledeće: prvo, da okrivljeni protiv koga je krivični postupak pravnosnažno okončan donošenjem oslobađajuće presude ili presude kojom se optužba odbija, ima pravo na naknadu štete koje se ostvaruje u parničnom postupku (zbog neosnovane osude ili zbog boravka u pritvoru); i drugo, da je parnični sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda. Stoga se, po oceni Ustavnog suda, okrivljenom licu koje je pravnosnažno oslobođeno od optužbe ili prema kome je optužba odbijena, pravo na pretpostavku nevinosti mora u podjednakoj meri poštovati i u drugim postupcima, u konkretnom slučaju u građanskoj parnici. Ovakav stav Ustavnog suda saglasan je i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). ESLjP je više puta ponovio da domašaj člana 6. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (kojim se garantuje prezumcija nevinosti) nije ograničen na krivični postupak koji je u toku, nego se može protegnuti i na sudske odluke donesene nakon obustave tog postupka ili nakon oslobađajuće odluke, ako su pitanja koja se postavljaju u tim odlukama povezana sa krivičnim postupkom u kome je podnosilac optužen i njegova su posledica. U presudi Minelli protiv Švajcarske , od 25. marta 1983. godine , ESLjP je istakao da garancija pretpostavke nevinosti može biti povređena i ako sudska odluka koja se tiče (ranije) okrivljenog lica ostavlja utisak da je on kriv, a da prethodno nije dokazana njegova krivica na osnovu zakona . U predmetu Sekanina protiv Austrije , ESLjP je smatrao da, pošto je oslobađajuća presuda postala pravnosnažna, više nije prihvatljivo da domaći sudovi i dalje izražavaju sumnju u pogledu krivice lica kome je izrečena oslobađajuća presuda (presuda od 25. avgusta 1993. godine, stav 30.). ESLjP je utvrdio kršenje pretpostavke nevinosti i u predmetima O. protiv Norveške, Hammern protiv Novveške i Y. protiv Norveške, od 11. februara 2003. godine, koji su se odnosili na odluke donete po zahtevima za naknadu štete.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe (nakon što je krivični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude kojom se prema njemu odbija optužba usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja) podneo parničnom sudu tužbu radi naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled neosnovanog lišenja slobode (boravka u pritvoru od 10. marta 1995. do 16. juna 1995. godine). Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, kojom su preinačene prvostepena i drugostepena presuda u pogledu visine iznosa koji je podnosiocu dosuđen na ime nematerijalne štete.

Ustavni sud je, ocenjujući sadržinu osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 517/10 od 20. oktobra 2010. godine, utvrdio da iz sadržine dela osporene presude proizlazi da se kao utvrđena uzima činjenica da je podnosilac ustavne žalbe, kao ranije okrivljeni, ipak izvršio krivično delo koje mu se stavljalo na teret. Navodom da je „posle odbijajuće presude slučaj ostao sumnjiv“, postupajući sud je zapravo izrazio stav da bi podnosilac ustavne žalbe, da nije došlo do zastarelosti krivičnog gonjenja, bio oglašen krivim, odnosno eksplicitno izrazio sumnju u pogledu krivice podnosioca. Kako je u trenutku donošenja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, krivični postupak koji je protiv podnosioca ustavne žalbe vođen bio pravnosnažno okončan donošenjem presude kojom se optužba odbija, Ustavni sud ocenjuje da se delom navedene formulacije iz osporene presude povređuje Ustavom zajemčeno pravo podnosioca da se smatra nevinim nakon pravnosnažne odluke krivičnog suda.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo na pretpostavku nevinosti zajemčeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava i ocenio da se pravično zadovoljenje u ovom slučaju ostvari objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu da podnosilac nije tražio naknadu nematerijalne štete.

Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ , br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odlučio kao u prvom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud, ispitujući pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, pošao od toga da je pravnosnažna presuda krivičnog suda kojom je odbijena optužba zbog nastupanja zastarelosti, osnov odgovornosti za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled neosnovanog lišenja slobode, u smislu odredbe člana 560. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku. Takođe, revizijski sud je prilikom odmeravanja visine njene naknade, vodio računa i o svim okolnostima slučaja propisanih članom 200. Zakona o obligacionim odnosima i kao relevantne kriterijume naveo: „vreme provedeno u pritvoru ili zatvoru; trajanje i uslove pritvora; ponašanje zatvorskog osoblja, nenanošenje verbalnih i realnih uvreda i eventualno postojanje torture; boravak u pritvoru koji teže pada zbog pasivnosti odsustva radnog angažovanja; pojava medicinskih, socioloških, psiholoških, penoloških i drugih ispitivanja osuđenih lica koja izazivaju neprijatnosti; vrstu krivičnog dela koja je bila predmet istrage, optužbe ili neopravdane osude i druge okolnosti vezane za tok istražnog i krivičnog p ostunka (natpisi u štampi, radiju i televiziji, opšte interesovanje javnosti o suđenju); da li je oštećeni prethodno koristio sredstva rehabilitacije i da li je zahtevao objavljivanje presude ili saopštenja posle neopravdane osude; životno doba lica koje je neosnovano lišeno slobode; porodično stanje; obrazovanje i zanimanje; društvenu aktivnost, raniji neporočni život, osuđivanost, smanjene izglede za napredovanje u službi; ograničenje u obavljanju političkih i društvenih funkcija, omalovažavanje i neprihvatanje u mestu prebivališta i radnoj sredini, izvinjenje, objava odgovora...“, te zaključio da je „dosuđivanje veće naknade od 300.000,00 dinara pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa prirodom naknade i društvenom svrhom“, a imajući u vidu i, pored ostalog, i „sve istaknute okolnosti slučaja (dužinu trajanja pritvora, raniji ugled, društvene funkcije, porodično stanje), a naročito da je postupak organa unutrašnjih poslova i sudova bio zakonit... i da naknada nematerijalne štete iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima predstavlja satisfakciju (moralno zadovoljenje)“.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je revizijski sud u osporenoj presudi izneo detaljne i jasne razloge zbog čega novčani iznos dosuđen uz primenu merodavnog materijalnog prava, u konkretnom slučaju Zakona o obligacionim odnosima, predstavlja pravičnu satisfakciju za pretrpljene duševne bolove nastale neosnovanim lišenjem slobode podnosioca ustavne žalbe od strane države. Istovremeno, Ustavni sud posebno naglašava da nije u njegovoj nadležnosti da ocenjuje visinu utvrđene naknade nematerijalne štete. U isključivoj je nadležnosti redovnih sudova da odmere visinu naknade nematerijalne štete, imajući u vidu i uzimajući u obzir sve okolnosti koje utiču da naknada bude manja ili veća . Tačnije, o pravu na naknadu nematerijalne štete, odnosno njenoj visini, krećući se u okviru cilja kome služi ta naknada i zahteva razumnosti i proporcionalnosti, odlučuju redovni sudovi, a Ustavni sud samo ukoliko je prilikom utvrđivanja visine naknade arbitrerno primenjeno materijalno pravo.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud nije posebno ocenjivao postojanje povrede prava na dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava, jer se obrazlaže istim navodima kao i povreda pretpostavke nevinosti koja je utvrđena ovom odlukom.

S obzirom na to da podnosilac zahtevom iz ustavne žalbe nije posebno tražio da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, već je samo uzgred napomenuo da je parnični postupak u kome je doneta osporena presuda trajao četiri godine, a krivični postupak koji mu je prethodio deset godina, ne navodeći bliže činjenice koje bi se odnosile na ove postupke, Ustavni sud se nije upuštao u ocenu eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pretpostavku nevinosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti