Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 16 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. I pored složenosti predmeta i delimičnog doprinosa podnositeljke, utvrđena je pretežna odgovornost suda zbog neefikasnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dušanke Minić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. januara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dušanke Minić i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2776/05 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2776/05 okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušanka Minić iz Beograda je 15. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Miloša Vladisavljevića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, i to u parničnom postupku koji se od 1993. godine vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2776/05 (ranije P. 10972/93).

U ustavnoj žalbi se navodi da Četvrti opštinski sud u Beogradu nije preduzeo sve potrebne radnje da u razumnom roku odluči o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe u parničnom postupku koji je pokrenula 25. oktobra 1993. godine. Istakla je da je glavna rasprava zaključena 30. juna 2009. godine, a da ona do podnošenja ustavne žalbe nije primila pismeni otpravak presude, te da će verovatno nakon prijema presude uslediti žalba neke od parničnih stranaka pa nije izvesno kada će se postupak pravnosnažno okončati. Predložila je da Ustavni sud usvoji njenu ustavnu žalbu i utvrdi da je u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2776/05 povređeno njeno Ustavom garantovano pravo na suđenje u razumnom roku, te da joj se utvrdi pravo na naknadu štete, kao i da se naloži nadležnim sudovima da postupak okončaju u skladu sa propisanim zakonskim rokovima.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2776/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je, preko punomoćnika, podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 26. oktobra 1993. godine tužbu protiv tuženih Milivoja Obrenovića i Predraga Milinčića, radi utvrđenja i iseljenja. Prvo ročište u ovom postupku održano je 13. maja 1994. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza saslušanjem svedoka i naloženo tuženima da dostave pismene dokaze o osnovu po kom koriste predmetne prostorije i građevinsku i upotrebnu dozvolu u vezi adaptacije. U periodu od 14. maja 1994. godine do 7. decembra 1995. godine održano je tri ročišta za glavnu raspravu, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, a na ročištu od 29. maja 1995. godine doneto je rešenje da se na sledećoj glavnoj raspravi izvede dokaz saslušanjem parničnih stranaka. U periodu od 8. decembra 1995. godine do 4. marta 1999. godine nije održano nijedno ročište. U navedenom periodu tužilja je uplatila troškove veštačenja i izveden je dokaz veštačenjem od strane sudskog veštaka građevinske struke, koji je punomoćnik tužilje osporio i dostavio nalaz i mišljenje Gradskog zavoda za veštačenje, koji nalaz sa mišljenjem je osporio drugotuženi.

U periodu od 5. marta 1999. godine do 23. februara 2005. godine održano je 12 ročišta za glavnu raspravu (5. marta 1999. godine, 19. maja 1999. godine, 13. septembra 1999. godine, 8. juna 2000. godine, 20. septembra 2000. godine, 22. marta 2001. godine, 18. decembra 2002 godine, 26. februara 2003. godine, 4. aprila 2003. godine, 12. juna 2003. godine, 18. septembra 2003. godine. 2. aprila 2004. godine, 6. jula 2004. godine i 12. oktobra 2004. godine), na kojima su izvedeni sledeći dokazi: na predlog veštaka pribavljeni su od Gradske opštine Zemun spisi predmeta br. 351-1106/72-3, 354-1338/73-3 i 360-2083/93-5, na koje se sudski veštak nakon uvida izjasnio; izveden je dokaz veštačenjem od strane komisije sudskih veštaka i saslušan jedan od ovih veštaka; na predlog drugotuženog od 5. marta 1999. godine izveden je dokaz uviđajem na licu mesta 18. septembra 2003. godine. Punomoćnik tužilje je precizirao tužbeni zahtev i predložio određivanje privremene mere obezbeđenja, a 12. oktobra 2004. godine naloženo je punomoćniku tužilje da uredi tužbu.

Na ročištu održanom 24. februara 2005. godine doneto je rešenje kojim se tužba smatra povučenom, jer niko od stranaka nije pristupio na ročište, a svoj izostanak nisu opravdale, da bi potom na ročištu održanom 30. juna 2005. godine bio usvojen predlog tužilje za vraćanje u pređašnje stanje i predmet je zaveden pod novim brojem P. 2776/05.

U periodu od 1. jula 2005. godine do 30. juna 2009. godine održano je 14 ročišta za glavnu raspravu (4. oktobra 2005. godine, 2. februara 2006. godine, 16. marta 2006. godine, 30. maja 2006. godine, 4. oktobra 2006. godine, 22. decembra 2006. godine, 16. februara 2007. godine, 18. aprila 2007. godine, 12. septembra 2007. godine, 4. decembra 2007. godine, 6. juna 2008. godine, 8. oktobra 2008. godine, 26. marta 2009. godine i 30. juna 2009. godine), na kojima je: punomoćnik tužilje precizirao tužbeni zahtev; na predlog punomoćnika tužilje i punomoćnika drugotuženog sud dopisima od različitih pravnih lica više puta zahtevao dostavljanje raznovrsne dokumentacije, ali ova preduzeća nisu posedovala traženu dokumentaciju; sud od Zemljišnoknjižnog odeljenja tražio zbirku isprava za zgradu u Ulici Mihajla Pupina 28 u Zemunu, ali kako nije poslao dobre podatke, navedena zbirka nije pribavljena; na ročištu 4. decembra 2007. godine saslušane su parnične stranke; na ročištu 26. marta 2009. godine zaključena je glavna rasprava; zatim je 30. marta 2009. godine doneto rešenje kojim se glavna rasprava ponovo otvara radi dopune postupka. U ovom periodu su dva ročišta - zakazana za 18. april i 12. septembar 2007. godine odložena, jer tužilja nije mogla da pristupi zbog lošeg zdravstvenog stanja. Na ročištu održanom 30. juna 2009. godine saslušan je sudski veštak i zaključena je glavna rasprava.

Prvostepena presuda P. 2776/05, doneta je 30. juna 2009. godine, nakon 15 godina i osam meseci od podnošenja tužbe, a pismeni otpravak presude ekspedovan je punomoćniku tužilje 5. oktobra 2009. godine, ali mu do dana podnošenja ustavne žalbe nije uručen. Navedenom presudom odlučeno je sledeće: stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se utvrdi da ima pravo korišćenja ¼ dela zajedničkog podruma koji se nalazi u zgradi u Zemun polju, u Ulici Mihajla Pupina 28, na osnovu člana 1. ugovora o zakupu stana broj 28257 od 2. juna 1993. godine, ugovora o otkupu stana u društvenoj svojini Ov. 11464/93 od 2. novembra 1993. godine i usmenog sporazuma zakupaca i vlasnika stanova u navedenoj stambenoj zgradi, i to dela u koji se ulazi kroz zajednički pretprostor koji se nalazi levo od zajedničkog stepeništa i koji je fizički odvojen deo zajedničkog podruma, prvi sa leve strane, gledano od ulaza u zajednički pretprostor, što su tuženi dužni da trpe i priznaju i da ne uznemiravaju tužilju u korišćenju opisanog dela zajedničkog prostora; stavom drugim izreke odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obavežu tuženi da se sa svim licima i stvarima isele iz dela predmetnog podruma opisanog u stavu prvom izreke ove presude, da ga vrate o svom trošku u prvobitno stanje i da ga predaju tužilji na korišćenje, u roku od osam dana od pravosnažnosti presude; stavom trećim izreke odbijen je predlog tužilje za određivanje privremene mere kojom bi se drugotuženom Predragu Milinčiću zabranilo otuđenje i bilo koje drugo raspolaganje, izdavanje u zakup i opterećenje nepokretnosti - dela zajedničkog podruma koji se nalazi u zgradi u Zemun polju, u Ulici Mihajla Pupina 28, podignutoj na kat. parceli broj 112/145 KO Zemun i to dela zajedničkog podruma u nivou garažnih mesta, koji koristi zajedno sa garažnim mestima 1. i 2. na osnovu ugovora Ov. 489/92 od 20. januara 1992. godine zaključenog sa od prvotuženim, uz zabeležbu zabrane u zemljišnim knjigama Zemljišnoknjižnog odeljenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu ZKUL 1531 KO Zemun i u posedovnom listu KO Zemun, koji se vodi u okviru katastra nepokretnosti pri geodetskoj upravi u Zemunu; stavom četvrtim izreke obavezana je tužilja da tuženom Predragu Milinčiću naknadi troškove postupka.

4. Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 221.)

Važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sud će stranci koja nema punomoćnika advokata vratiti podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije određeno (član 103. stav 1.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, a stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka, a donetim sudskim odlukama obezbeđuje delotvornost i autoritet.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog sudskog postupka počev od 26. oktobra 1993. godine, kada je tužba podneta nadležnom sudu.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao 16 godina i jedan mesec, kao i da postupak još uvek nije okončan, odnosno da punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe još uvek nije bila uručena prvostepena presuda, koja je kao prva u ovom postupku doneta posle više od 15 i po godina trajanja parnice.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je na osnovu celokupne dokumentacije koju je imao na raspolaganju, zaključio da je u ovom predmetu bilo određenih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala nešto obimniji i dugotrajniji dokazni postupak. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je konkretan predmet bio složen, budući da su i tužilja i tuženi tokom postupka konstantno predlagali izvođenje novih dokaza, tužilja je osporila nalaz i mišljenje imenovanog sudskog veštaka, zatim drugotuženi nije prihvatio nalaz i mišljenje Gradskog zavoda za veštačenje koji je tužilja dostavila, pa je sud odredio novo - komisijsko veštačenje. Takođe, tužilja je tokom postupka precizirala tužbeni zahtev, zatim zbog bolesti nije pristupila na dva ročišta, koja su zbog toga odložena, a u toku postupka je doneto i rešenje kojim je konstatovano da je tužba povučena, kojem je usledio predlog punomoćnika tužilje za vraćanje u pređašnje stanje, te rešenje suda kojim je dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje i stavljeno van snage rešenje o povlačenju tužbe.

Imajući u vidu značaj raspravljanog prava, Ustavni sud nalazi da pitanje rešavanja predmetnog spora ima odgovarajući materijalni značaj za podnositeljku ustavne žalbe, s obzirom na to da se radi o pitanju prava korišćenja dela zajedničkog podruma u zgradi u kojoj je podnositeljka vlasnik dvosobnog stana i podruma koji pripada stanu.

Ispitujući ponašanje parničnih stranaka, Ustavni sud je našao da je podnositeljka ustavne žalbe delimično doprinela dugom trajanju postupka. Naime, saglasno pravilima i načelima koja regulišu položaj suda i ponašanje stranaka u parničnom postupku, napredovanje u sporu pre svega zavisi od inicijative i aktivnosti, odnosno efikasnosti samih stranaka. Podnositeljka ustavne žalbe, po mišljenju Ustavnog suda, nije bila u potpunosti efikasna u predmetnom postupku, a njena neefikasnost se ogleda posebno u tome što njen punomoćnik, iako uredno pozvan, nije pristupio na ročište zakazano za 24. februar 2005. godine, što je imalo za posledicu donošenje rešenja kojim se tužba smatra povučenom, nakon čega je usledio predlog podnositeljke ustavne žalbe za vraćanje u pređašnje stanje. Osim u navedenoj situaciji, podnositeljka ustavne žalbe u ovom postupku nije prouzrokovala neopravdana zakašnjenja, već je sve naloge suda izvršavala blagovremeno.

Ocenjujući postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, Ustavni sud nalazi da navedeni sud nije postupao efikasno tokom celog postupka. Najpre, od dana podnošenja tužbe do zakazivanja pripremnog ročišta proteklo je skoro šest meseci, a naredno ročište održano je nakon sedam meseci. Takođe, ročišta su više puta zakazivana sa velikim vremenskim razmakom. Tako u periodima od 7. decembra 1995. godine do 5. marta 1999. godine, od 13. septembra 1999. godine do 8. juna 2000. godine, od 20 septembra 2000. godine do 22. marta 2001. godine i od 22. marta 2001. godine do 18. decembra 2002. godine, nije održano nijedno ročište. Potom, prvostepeni sud je tokom postupka pokušavao da pribavi raznovrsnu dokumentaciju, pa je više puta slao iste dopise, iako je od subjekata od kojih je tu dokumentaciju tražio konstantno dobijao odgovor da oni ili ne raspolažu ili nisu u mogućnosti da dostave traženu dokumentaciju, što je svakako doprinelo dužini trajanja osporenog postupka. Dalje, sud je na ročištu održanom 29. maja 1995. godine doneo rešenje da se na sledećem ročištu za glavnu raspravu saslušaju parnične stranke, da bi ih saslušao tek na ročištu održanom 4. decembra 2007. godine, dakle posle više od 12 godina. Potom, drugotuženi je 5. marta 1999. godine predložio izvođenje dokaza uviđajem, da bi isti dokaz bio izveden nakon više od četiri godine, 18. septembra 2003. godine. Takođe, sud je na ročištima održanim 12. oktobra 2004. godine i 4. oktobra 2005. godine, naložio punomoćniku tužilje da uredi tužbu i precizira tužbeni zahtev, nakon više od 11 godina od podnošenja tužbe.

6. Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda (izraženoj u odlukama Už - 107/2008, Už - 398/2008, Už - 1324/2008 i dr.) i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da su u konkretnom slučaju povređena prava podnositeljke na suđenje u razumnom roku i to radnjama nečinjenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu.

Ustavni sud je ocenio da određena složenost predmeta spora, kao i određeni doprinos podnositeljke ustavne žalbe dužini trajanja postupka, ne može biti opravdanje za pogrešno i nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za trajanje prvostepenog postupka više od 16 godina, pri čemu i dalje nije izvesno kada će se postupak pravnosnažno okončati.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, kao i da se naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak u kome je podnositeljka ustavne žalbe tužilja, okončao u najkraćem mogućem roku.

7. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 16 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti