Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja poreskih organa i presude Vrhovnog suda o utvrđivanju godišnjeg poreza na dohodak. Jednokratna novčana naknada isplaćena po osnovu sporazumnog prestanka radnog odnosa predstavlja zaradu i podleže oporezivanju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1908/2009
29.02.2012.
Beograd

Ustavni sud , Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorče Stanisavljevića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. februara 201 2. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gorče Stanisavljevića izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Niš broj 439-48-346/07 od 4. jula 2007. godine, rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije – Poreska uprava - Regionaln i cent ar Niš broj 431-103/07 od 21. avgusta 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije U. 8415/07 od 12. novembra 2009. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gorče Stanisavljevića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom sporu koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 8415/07.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gorča Stanisavljević iz Niša je Ustavnom sudu, 16. oktobra 2009. godine, podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom sporu koji se pred Vrhovnim sudom Srbije vodio u predmetu U. 8415/07. Ustavnom žalbom je traženo da Ustavni sud „ubrza“ postupak pred Vrhovnim sudom Srbije koji traje već dve godine i da se „pravično i u razumnom roku reši“. Podnosilac je 19. decembra 2009. godine, u dopuni ustavne žalbe, osporio rešenje Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Niš broj 439-48-346/07 od 4. jula 2007. godine, rešenje Ministarstva finansija Republike Srbije – Poreska uprava - Regionaln i cent ar Niš broj 431-103/07 od 21. avgusta 2007. godine i presudu Vrhovnog suda Srbije U. 8415/07 od 12. novembra 2009. godine, ističući povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi i dopunama ustavne žalbe koje su dostavljene Ustavnom sudu, pored ostalog se navodi: da je prvostepenim rešenjem Ministarstva finansija podnosiocu utvrđen godišnji porez na dohodak građana za 200 6. godinu u iznosu od 722.911,95 dinara ; da podnosilac nikada ne bi sporazumno prekinuo radni odnos da to nije posledica prodaje DIN „Fabrika duvana“ a.d. iz Niša; da su nadležni poreski organi pogrešno primenili materijalno pr avo, i to pre svega odredbu čl ana 9. stav 1. tačka 20) Zakona o porezu na dohodak građana, kao i odredbe člana 87. st. 1. i 7. Zakona o porezu na dohodak građana. U ustavnoj žalbi se dalje navodi: da je Vrhovni sud pogrešno zaključio da se radi o jednokratnoj novčanoj naknadi koja je isplaćena do sticanja prava na penziju, jer podnosilac nije ispunio uslove za penziju; da je taj sud „veoma bitno pogrešno utvrdio“ činjenično stanje, jer tretira podnosioca kao žensku osobu i „uopšte se ne obazire na socijalni program koji je sprovela kompanija „Filip Moris“; da Vrhovni sud Srbije nije ocenio bitne navode tužbe, već je „bez posebnog obrazloženja“ prihvatio sve stavove i odluku tuženog organa.

Podnosilac, takođe, navodi da su prava na besplatne akcije i na novčanu naknadu ostvarena u postupku privatizacije u „Fabrici duvana“ Niš iste prirode kao takva prava građana u „šest najvrednijih državnih i javnih preduzeća u Republici Srbiji“, te da „ima pravo da traži ono što su i drugi građani dobili“ – oslobađanje od plaćanja poreza na prihod građana i poreza na promet apsolutnih prava. Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporene akte i odredi da se uklone posledice koje su iz tih akata proistekle.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavn e žalb e, spisa predmeta Vrhovnog suda Srbije U. 8415/07 i drug e dostavljen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenim rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Niš broj 439-48-346/07 od 4. jula 2007. godine podnosiocu ustavne žalbe je utvrđen godišnji porez na dohodak građana za 200 6. godinu u iznosu od 722.911,95 dinara i naloženo da navedeni iznos plati u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja, pod pretnjom prinudnog izvršenja . U obrazloženju rešenja je navedeno da su činjenice od značaja za visinu poreske obaveze podnosioca utvrđene na osnovu podataka iz poreske prijave za utvrđivanje godišnjeg poreza na dohodak građana za 2006. godinu, podataka isplatioca prihoda iz pojedinačne poreske prijave o obračunatom i plaćenom porezu i doprinosima za obavezno socijalno osiguranje po odbitku na teret primaoca za 2006. godinu i podataka iz evidencije Poreske uprave. Takođe je navedeno da nije prihvaćena primedba podnosioca data na zapisnik o izvršenoj kancelarijskoj kontroli, koja se odnosi na oslobađanje od plaćanja poreza na dohodak građana. Prvostepeni organ je istakao: da su u postupku utvrđivanja poreske osnovice sabrani iznosi po vrstama ostvarenih prihoda, pa je od ukupnog iznosa, koji predstavlja dohodak u smislu člana 87. st. 1. i 2. Zakona o porezu na dohodak građana, nakon usklađivanja izvršenog na način predviđen navedenim odredbama Zakona, utvrđen dohodak za oporezivanje; da je od tog iznosa oduzet iznos ličnih odbitaka iz člana 88. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona, što predstavlja poresku osnovicu – oporezivi dohodak; da je iznos godišnjeg poreza na dohodak građana utvrđen primenom poreske stope od 10% na utvrđenu poresku osnovicu do šestostruke prosečne godišnje zarade, odnosno primenom stope od 15% na dohodak koji prelazi navedenu poresku osnovicu, saglasno odredbi člana 89. Zakona o porezu na dohodak građana („Službeni glasnik RS“, br. 24/01, 80/02, 135/04, 62/06 i 65/06).

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog prvostepenog rešenja izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenim rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije – Poreska uprava - Regionaln i cent ar Niš broj 431-103/07 od 21. avgusta 2007. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je navedeno: da je u postupku koji je prethodio donošenju prvostepenog rešenja sačinjen zapisnik o izvršenoj kancelarijskoj kontroli i da je razmotrena, ali nije prihvaćena primedba žalioca; da je prvostepeni organ pravilno utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe za 2006. godinu ostvario dohodak koji je veći od trostrukog iznosa prosečne godišnje zarade po zaposlenom isplaćene u toj godini, da u postupku nisu učinjene bitne povrede pravila postupka i da je činjenično stanje potpuno utvrđeno. Dalje je navedeno da je na osnovu odredaba člana 97. tačka 3), člana 99. i člana 120. stav 1. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01 ), te člana 124. Pojedinačnog kolektivnog ugovora o radu za DIN „Fabrika duvana“ a.d. iz Niša i Programa za dobrovoljni odlazak zaposlenih koji ispunjavaju uslove za penzionisanje ili će ispuniti uslove za penzionisanje na dan 2. avgusta 2008. godine, zaključen sporazum o prestanku radnog odnosa, kojim je predviđeno da zaposleni u DIN „Fabrika duvana“ a.d. iz Niša stiču pravo na jednokratnu novčanu naknadu. Drugostepeni organ je, polazeći od toga da Zakonom o radu nije predviđena novčana naknada koju poslodavac isplaćuje po osnovu sporazumnog prestanka radnog odnosa, u skladu sa odredbom člana 99. Zakona o radu, ocenio da primanje koje zaposleni po tom osnovu ostvari predstavlja zaradu u smislu člana 13. do 14b Zakona o porezu na dohodak građana, koja podleže oporezivanju godišnjim porezom na dohodak građana, saglasno odredbama člana 87. Zakona o porezu na dohodak građana.

Podnosilac ustavne žalbe je 9. oktobra 2007. godine Vrhovnom sudu Srbije podneo tužbu protiv drugostepenog rešenja Ministarstva finansija, u kojoj je, pored ostalog naveo: da je Program dobrovoljnog odlaska zaposlenih iz DIN „Fabrike duvana“ a.d. iz Niša uz jednokratnu novčanu naknadu, sproveden u skladu sa odredbama Osnovnog socijalnog programa i da sporazumni prestanak radnog odnosa, u konkretnom slučaju, treba posmatrati kao posledicu primene tog programa; da podnosilac nije dužan da plati porez na dohodak na isplaćenu jednokratnu novčanu naknadu, jer ima više od 50 godina, „dakle, ispunjava sve zakonske uslove“, u smislu odredbe člana 9. stav 1. tačka 20) Zakona o porezu na dohodak građana.

Vrhovni sud Srbije je 4. marta 2008. godine dostavio tuženom organu tužbu na odgovor, uz nalog za dostavu kompletnih spisa predmeta.

Ministarstvo finansija je 14. aprila 2008. godine dostavilo Vrhovnom sudu Srbije spise predmeta, kao i odgovor na tužbu.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 8415/07 od 12. novembra 2009. godine odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe kao neosnovana. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju osporene presude ocenio da je tuženi organ pravilno postupio kada je odbio žalbu podnosioca, zaključujući da u prvostepenom postupku nije bilo povrede pravila postupanja i da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, materijalno pravo pravilno primenjeno. Vrhovni sud Srbije je istakao da su bez osnova navodi tužbe da prihodi ostvareni na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa ne ulaze u oporeziv prihod za 2006. godinu i da su ti navodi tužioca ocenjeni u osporenom drugostepenom rešenju. Polazeći od toga da je jednokratna novčana naknada podnosiocu isplaćena po osnovu sporazumnog prestanka radnog odnosa, Vrhovni sud Srbije je ocenio da ona predstavlja zaradu u smislu odredaba čl. 13. do 14b Zakona o porezu na dohodak građana, a time i oporezivi prihod u skladu sa odredbama Zakona, jer se porez na dohodak građana plaća na prihode iz svih izvora, osim onih koji su posebno izuzeti zakonom. Osporena presuda uručena je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 9. decembra 2009. godine.

Članom 1. Aneksa broj 2 Sporazuma o prestanku radnog odnosa broj 2092 konstatovano je da su DIN „Fabrika duvana“ a.d. iz Niša i podnosilac ustavne žalbe 29. septembra 2004. godine potpisali Sporazum o prestanku radnog odnosa, kao i Aneks broj 1 Sporazuma 28. marta 2005. godine. Članom 2. Aneksa broj 2 Sporazuma stranke su se saglasile da zaposlenom (podnosiocu ustavne žalbe) radni odnos kod Poslodavca prestane 31. januara 2006. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i odredbe Zakona o porezu na dohodak građana („Službeni glasnik RS“, br. 24/01, 80/02, 135/04, 62/06 i 65/06), u tekstu koji je važio na dan donošenja osporenog prvostepenog rešenja, a kojima je bilo propisano: da porezu na dohodak građana, pored drugih vrsta prihoda, podležu i zarade (član 3. stav 1. tačka 1)); da se ne plaća porez na dohodak građana na primanja ostvarena po osnovu jednokratne novčane naknade koja se isplaćuje licu kome prestaje radni odnos u procesu restrukturiranja preduzeća i pripreme za privatizaciju, stečaj i likvidaciju, u skladu sa Odlukom o utvrđivanju Programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju („Službeni glasnik RS“, broj 64/05) - do iznosa utvrđenog tim programom, a za lica starija od 50 godina života - bez ograničenja iznosa (član 9. stav 1. tačka 20)); da se ne plaća porez na dohodak građana na novčano primanje po osnovu naknade iz kupoprodajne cene ostvarene prodajom kapitala u postupku privatizacije društvenog i državnog kapitala, koje se isplaćuje fizičkom licu u skladu sa zakonom u iznosu do 200 evra u dinarskoj protivvrednosti za svaku punu godinu radnog staža u subjektu privatizacije (član 9a); da se pod zaradom u smislu ovog zakona, smatra zarada koja se ostvaruje po osnovu radnog odnosa, definisana zakonom kojim se uređuju radni odnosi i druga primanja zaposlenog (član 13. stav 1.); da godišnji porez na dohodak građana plaćaju fizička lica - rezidenti, koji su u kalendarskoj godini ostvarili dohodak veći od trostrukog iznosa prosečne godišnje zarade po zaposlenom isplaćene u Republici u godini za koju se utvrđuje porez, prema podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike (član 87. stav 1.).

Odredbom člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana („Službeni glasnik RS“, broj 62/06) predviđeno je da se na utvrđivanje i plaćanje godišnjeg poreza na dohodak građana ostvarenog u 2006. godini primenjuju odredbe ovog zakona.

Odredbama člana 105. Zakona o radu ( „Službeni glasnik RS“, br 24/05 i 61/05), koji se primenjivao na dan prestanka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, propisano je: da se zarada sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca ( nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu; da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, kao i sva primanja iz radnog odnosa, osim naknade troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona.

Odredbama člana 118. tač. 1) do 4) navedenog zakona propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to: za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju; za vreme provedeno na službenom putu u zemlji; za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu, najmanje u visini utvrđenoj posebnim propisima; smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu, ako poslodavac nije zaposlenom obezbedio smeštaj i ishranu bez naknade.

Saglasno odredbama člana 119. Zakona, poslodavac je dužan da isplati, u skladu sa opštim aktom, zaposlenom otpremninu pri odlasku u penziju, najmanje u visini tri prosečne zarade; naknadu troškova pogrebnih usluga u slučaju smrti člana uže porodice, a članovima uže porodice u slučaju smrti zaposlenog; naknadu štete zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja. Poslodavac može deci zaposlenog starosti do 15 godina života da obezbedi poklon za Božić i Novu godinu u vrednosti do neoporezivog iznosa koji je predviđen zakonom kojim se uređuje porez na dohodak građana.

Odredbom člana 120. tačka 1) Zakona predviđeno je da opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć.

Saglasno odredbi člana 158. stav 1. Zakona, poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu.

Odredbom člana 175. Zakona propisano je da radni odnos prestaje, pored ostalog, sporazumom između zaposlenog i poslodavca (tačka 3), a odredbom člana 177. stav 1. istog zakona precizirano je da radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog.

Odredbom člana 179. tačka 9) Zakona propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Ustavni sud ukazuje da su Zakonom o radu ( „Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01 ) na isti način bila uređena pitanja sporazumnog prestanka radnog odnosa, pojma zarade i prava zaposlenog kome je otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku.

Vlada je na sednici održanoj 21. jula 2005. godine donela Odluku o utvrđivanju Programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju („Službeni glasnik RS“, broj 64/05). Navedenim programom određeni su nosioci aktivnosti na utvrđivanju viška zaposlenih i predviđene mere i aktivnosti za rešavanje viška zaposlenih, između ostalog, u privrednim društvima koja su podnela zahtev za obezbeđenje sredstava za te namene, u skladu sa Programom.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je jednokratna novčana naknada koja mu je isplaćena oslobođena poreza na dohodak građana i da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što su nadležni poreski organi pogrešno primenili odredbu člana 9. stav 1. tačka 20) Zakona o porezu na dohodak građana.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje koje se jemči članom 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je najpre konstatovao da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno arbitrerna ili diskriminatorska.

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 158. stav 1 . Zakona o radu propisana obaveza poslodavca da zaposlenom u slučaju otkaza ugovora o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. Ranije važećom odredbom člana 9. stav 1. tačka 20) Zakona o porezu na dohodak građana bilo je propisano da se ne plaća porez na dohodak građana na primanja ostvarena po osnovu jednokratne novčane naknade koja se isplaćuje licu kome prestaje radni odnos u procesu restrukturiranja preduzeća i pripreme za privatizaciju, stečaj i likvidaciju, u skladu sa Odlukom Vlade o utvrđivanju Programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju ("Službeni glasnik RS", broj 64/05) - do iznosa utvrđenog tim programom, a za lica starija od 50 godina života - bez ograničenja iznosa. Iz navedenih odredaba zakona, po oceni Ustavnog suda, sledi da je izuzimanje primanja iz dohotka za oporezivanje moguće samo ukoliko je jednokratna novčana naknada isplaćena zaposlenom kome je otkazan ugovor o radu jer je utvrđeno da je tehnološki višak, u skladu sa aktom Vlade kojim se utvrđuje program za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju.

Imajući u vidu da je sporazum o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe zaključen na osnovu Programa dobrovoljnog odlaska zaposlenih iz DIN „Fabrike duvana“ a.d. iz Niša, a ne na osnovu Programa Vlade za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju, Ustavni sud ocenjuje da se ne može prihvatiti navod podnosioca ustavne žalbe da naknada koja mu je isplaćena predstavlja jednokratnu novčanu naknadu u smislu odredbe člana 9. stav 1. tačka 20) Zakona o porezu na dohodak građana.

Polazeći od toga da i prilikom sporazumnog r askida ugovora o radu poslodavac može preuzeti obavezu isplate određenog novčanog iznosa zaposlenom - iako takva obaveza poslodavca Zakonom o radu nije predviđena , Ustavni sud je ispitivao prirodu tih primanja sa stanovišta odredaba Zakona o porezu na dohodak građana. S obzirom na to da je navedeni zakon u članu 13. stav 1. odredio pojam zarade upućivanjem na definiciju tog pojma sadržanu u zakonu kojim se uređuju radni odnosi, ovaj sud nalazi da primanja isplaćena na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa čine zaradu zaposlenog u smislu odredaba člana 105. Zakona o radu. Ovo stoga što izraz „druga primanja iz radnog odnosa“ predstavlja opšti pojam za sve novčane iznose koje zaposleni prima od poslodavca, osim naknade troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je zaključio da se na primanja isplaćena na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa plaća godišnji porez na dohodak građana - ukoliko taj iznos, samostalno ili sa ostalim prihodima, prelazi neoporezivi iznos propisan zakonom.

Ocenjujući navode ustavne žalbe da podnosilac „uopšte nije ispunio uslove za penziju“ i da je Vrhovni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje, jer „tretira podnosioca kao žensku osobu“, Ustavni sud je konstatovao da obrazloženje osporene presude sadrži zaključak Vrhovnog suda Srbije da osporenim drugostepenim rešenjem nije povređen zakon na štetu „tužilje“. Ustavni sud, međutim, nalazi da ispunjenost uslova za penziju nije bila od uticaja na odlučivanje upravnih organa o poreskoj obavezi podnosioca ustavne žalbe, iz čega sledi da ni navedena očigledna omaška Vrhovnog suda Srbije nije mogla uticati na ostvarenje podnosiočevog prava na pravično suđenje.

Ustavni sud nalazi da nisu ustavnopravno prihvatljivi ni navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je pravo na obrazloženu odluku povređeno time što Vrhovni sud Srbije nije ocenio bitne navode tužbe, već je „bez posebnog obrazloženja prihvatio sve stavove i odluku tuženog organa“. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da je Vrhovni sud Srbije konstatovao da u tužbi nisu istaknuti novi razlozi koje tužilac nije prethodno iznosio u toku upravn og postupka, te nije bilo potrebe za njihovim detaljnim razmatranjem ( na tom stanovištu je i Evropski sud za ljudska prava (videti presudu u predmetima Van der Hurk protiv Holandije od 19. april a 1994. godine i presudu Helle protiv Finske od 19. decembr a 1997. godine ).

Ustavni sud je utvrdio da su o poreskoj obavezi podnosioca odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama važećeg procesnog zakona utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje osporenih akata i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom merodavnog prava . Ustavni sud ocenjuje da je Vrhovni sud Srbije sproveo delotvornu kontrolu zakonitosti rešenja drugostepenog upravnog organa, te da utvrđeno činjenično stanje, primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude. S obzirom na sve izloženo, Ustavni s ud utvrdio da u predmetnom postupku podnosiocu ustavne žalbe nije povređen o pravo na pravično suđenje.

6. Podnosilac se u ustavnoj žalbi poziva i na povredu prava na jednaku zaštitu prava, jer su, po njegovom mišljenju, prava na besplatne akcije i na naknadu ostvarenu u postupku privatizacije u „Fabrici duvana“ Niš „iste prirode kao takva prava građana u šest najvrednijih državnih i javnih preduzeća u Republici Srbiji“.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, ovaj sud je najpre konstatovao da je odredbom člana 9a Zakona o porezu na dohodak građana propisano da naknada iz kupoprodajne cene ostvarene prodajom kapitala u postupku privatizacije društvenog i državnog kapitala, u skladu sa Zakonom o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije („Službeni glasnik RS“, br. 123/07 i 30/10), ne podleže plaćanju poreza na dohodak građana. Ustavni sud ukazuje da je u osporenom poreskom postupku odlučivano o porezu na dohodak građana ostvarenog po osnovu novčanog primanja koje ne predstavlja naknadu u smislu navedene odredbe člana 9a Zakona o porezu na dohodak građana. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je našao da nisu ustavnopravno prihvatljivi navodi ustavne žalbe da podnosilac „ima pravo da traži ono što su i drugi građani dobili“ – oslobađanje od plaćanja poreza na prihod građana i poreza na promet apsolutnih prava. S obzirom na izloženo, a imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaz o drugačijem postupanju Vrhovnog suda Srbije u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji , Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim aktima nije povređeno ni pravo n a jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07 i 99/11) u tački 1. izreke odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih akata.

7. U ustavnoj žalb i se, takođe, ističe da je u upravnom sporu koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 8415/07 podnosiocu povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku .

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je pošao od toga da je tužba u predmetnom upravnom sporu podneta 9. oktobra 2007. godine, a da je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije doneta 12. novembra 2009. godine. Ustavni sud je ocenio da je navedeno trajanje postupka pred Vrhovnim sudom Srbije, u kome je ocenjivana zakonitost osporenog drugostepenog rešenja, u izvesnoj meri produžilo odlučivanje o poreskoj obavezi podnosioca. Ustavni sud nalazi da u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi nije odlučivano o pravu koje je od izuzetne važnosti za podnosioca ustavne žalbe, budući da se radi o obavezi plaćanja poreza na dohodak građana, koju je podnosilac već izmirio pre podnošenja tužbe. Takođe, polazeći od toga da je zahtev podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno odbijen z bog toga što nije imao uporište u materijalnom pravu, a imajući u vidu da je postupak odlučivanja o poreskoj obavezi podnosioca ustavne žalbe pred nadležnim upravnim organima i Vrhovnim sudom Srbije trajao ukupno dve godine i četiri meseca, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 8415/07.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 1898/2009: Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa oporezivanjem otpremnine
• U 3938/2007: Odbijanje tužbe protiv rešenja o utvrđivanju godišnjeg poreza na dohodak građana
• Už 11632/2020: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i razumni rok
• Už 9870/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog retroaktivne primene poreskog zakona
• Už 697/2009: Povreda prava na pravičnu naknadu za rad zbog odricanja od zarade
• U 111/2007: Odbijanje tužbe u vezi sa oporezivanjem stimulativne otpremnine pri prestanku rada
• Už 2883/2011: Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu za isplatu zarade