Odbijena ustavna žalba zbog propuštanja roka za vraćanje u pređašnje stanje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, ocenivši da je sud pravilno odbacio predlog za vraćanje u pređašnje stanje kao neblagovremen. Primenjene su odredbe Zakona o parničnom postupku o rokovima, jer Zakon o izvršenju to pitanje ne uređuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. P . iz K , Subotica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustav na žalb a R. P . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K. Po1. 103/15 - Kv.Po1. 622/15 od 23. novembra 201 5. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 447/15 od 10. decembra 201 5. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. P . iz K, Subotica, je 11. januara 201 6. godine, preko punomoćnika V. H . iz Šapca , advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K. Po1. 103/15 - Kv.Po1. 622/15 od 23. novembra 2015. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 447/15 od 10. decembra 2015. godine, zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. U stava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi:

- da mu je optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal Kto. 12/12 od 29. novembra 2012. godine ( izmenjenom 11. februara 2013. godine) stavljeno na teret izvršenje k rivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičiih dela, krivičnog del a ubistvo u pokušaju i saizvršilaštvu i krivičnog dela nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija;

- da je osporenim prevostepenim rešenjem prema njemu produžen pritvor na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, a koji mu se računa od 30. maja 2012. godine kada je lišen slobode;

- da se u pritvoru, dakle , nalazi tri godine i sedam meseci;

- da je osporenim drugostepenim rešenjem, delimičnim uvažavanjem žalbe njegovog branioca, preinačeno prvostepeno rešenje tako što je otklonjen zakonski osnov iz člana 211. stav 1. tačka 3 ) Zakonika o krivičnom postupku, dok je u preostalom delu žalba branioca odbijena kao neosnovana;

- da mu je , dakle , pritvor produžen zbog opasnosti od bekstva koju prvostepeni i drugostepeni sud u osporenim rešenjima obrazlažu time da je „ opravdano sumnjiv da je organizovao organizovanu kriminalnu grupu koja je inkriminisane radnje preduzimala na području većeg broja država (Republika Srbija, Republika Ukrajina, Republika Kipar, Ruska Federacija) ... te da je preduzimajući inkriminisane radnje optuženi uspostavio kontakte sa većim brojem lica iz inostranstva koja bi mu, po mišljenju veća, u slučaju puštanja na slobodu mogla pomoći u bekstvu i skrivanju“, da su lica „ sa kojima je optuženi uspostavio kontakt u vezi sa izvršenja krivičnih dela za koja je opravdano sumnjiv iz Republike Ukrajine odnosno iz Ruske Federacije, pa imajući u vidu trenutnu situaciju u tom delu sveta tj. činjenicu da se na području Ukrajine vodi građanski rat i da vlast u Kijevu nema kontrolu nad celom teritorijom Republike Ukrajine, to upravo napred navedene činjenice u svojoj međusobnoj povezanosti, po oceni veća, mogu pogodovati optuženom R. P . da se, ukoliko se nađe na slobodi, korišćenjem tih kontakata i trenutne situacije u tom delu sveta nesmetano krije na području Republike Ukrajine, odnosno u pograničnom delu sa Ruskom Federacijom “; da „nema stalno zaposlenje što ukazuje na zaključak da nije čvršće vezan za mesto svog boravka“, da „poseduje dvojno državljanstvo“, te da navedene okolnosti „ni nakon više od tri godine boravka u pritvoru nisu izgubile na značaju i intenzitetu i koje nepobitno ukazuju da je prema optuženom i dalje neophodna primena najteže mere - mere pritvora kako bi se obezbedilo nesmetano vođenje ovog krivičnog postupka, a ne primena neke od drugih zakonom propisanih mera“;

- da ovakvi razlozi za produženje pritvora „nisu dovoljni niti relevantni i ne mogu se smatrati ustavnopravno prihvatljivim“, jer je „apstraktna tvrdnja da postoji opravdana sumnja da je optuženi, u vezi izvršenja krivičnih dela, uspostavio kontakt sa većim brojem lica iz Republike Ukrajine odnosno iz Ruske Federacije“, te da bi mu ova lica navodno mogla pomoći u bekstvu i skrivanju“ nije prihvatljiv argument za produženje pritvora ;

- da je „potpuno nejasno koja su to lica, kako i gde bi mogla pomoći okrivljenom u bekstvu i skrivanju“;

- da je „posebno neprihvatljivo uvođenje građanskog rata u Ukrajini kao dodatnog razloga koji otežava položaj optuženog u ovom postupku, jer je tvrdnja o navodnoj mogućnosti da bi se okrivljeni mogao skrivati u pograničnom delu između Rusije i Ukrajine gde ukrajinska vlast nema efektivnu kontrolu potpuno proizvoljna i predstavlja primer apstraktnog, nekonkretizovanog razloga za pritvor“;

- da sud nije uzeo u obzir činjenicu da on „već godinama živi u K. sa suprugom i sinom, da u K . ima prijavljeno prebivalište i da se tu nalazi centar njegovih životnih aktivnosti“; te da je „neprihvtljivo samo iz činjenice da nema stalno zaposlenje izvlačiti zaključak da on nije čvršće vezan za mesto svog prebivališta“;

- da je „državljanstvo Republike Hrvatske rezultat činjenice da je rođen u Hrvatskoj gde je i živeo do završetka rata kada se preselio u Srbiju čije državljanstvo sada ima“, te da „državljanstvo Republike Hrvatske ne može, samo za sebe, predstavljati okolnost koja bi ukazivala na opasnost od bekstva“;

- da, dakle , u osporenim rešenjima nisu utvrđene „ konkretne okolnosti koje bi pokazale da je opasnost od bekstva realna“;

- da bi sudovi „n akon što je tri i po godine proveo u pritvoru, prilikom preispitivanja odluke o pritvoru, morali brižljivo razmotriti da li ti isti razlozi opravdavaju primenu najteže mere, te da li postoji mogućnost da se ista svrha ostvari blažom merom“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava i poništi osporena rešenja.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , odgovor Višeg suda u Beogradu VIII Su. 43/16-109 i spise predmeta ovog Suda Už-10509/2016, te je utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje j e u vreme podnošenja ustavne žalbe vođen krivični postupak protiv podnosioca i drugih lica koji je bio u fazi glavnog pretresa.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je, nakon sprovedene istrage, svojim aktom Kto. 12/12 od 8. februara 2013. godine protiv podnosioca ustavne žalbe i još osam lica podiglo optužnicu kojom je podnosiocu stavljeno na teret krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika, krivično delo teško ubistvo u pokušaju iz člana 114. stav 1. tač. 3) i 5) u vezi sa čl. 30. i 33. Krivičnog zakonika i krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi sa stavom 1. istog Zakonika.

Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje je 4. aprila 2014. godine, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, doneo presudu K.Po1. 90/12 kojom je, pored ostalog, podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za navedena dela i osudio ga na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 13 godina i šest meseci. Navedena presuda je odnosu na podnosioca ustavne žalbe ukinuta stavom drugim izreke presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž1.Po1. 6/15 od 21. maja 2015. godine.

U ponovnom postupku , nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje je 14. marta 2016. godine doneo presudu K.Po1. 103/15 kojom je, pored ostalog, podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika, krivičnog dela teško ubistvo u pokušaju iz člana 114. stav 1. tač. 3) i 5) u vezi sa čl. 30. i 33. Krivičnog zakonika i krivičnog dela nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi sa stavom 1. istog zakonika i osudio ga je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 11 godina i 6 meseci.

Krivični postupak je protiv podnosica ustavne žalbe pravnosnažno okončan 6. septembra 2017. godine donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž1.Po1. 4/17. Navedenom presudom je, pored ostalog, preinačena prvostepena presuda u pogledu pravne ocene dela, tako što je podnosilac oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teško ubistvo u pokušaju iz člana 114. stav 1. tačka 5) u vezi sa čl. 30. i 33. Krivičnog zakonika, te je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 11 godina, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor

Podnosilac se do dana podnošenja ustavne žalbe (11. januar 2016. godine) nalazio u pritvoru tri godine i nešto više od sedam meseci, računajući od 30. marta 201 2. godine kada je lišen slobode.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki.Po1. 16/12 od 2. juna 201 2. godine, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1), 2) 3) i 4) Zakonika o krivičnom postupku, i tokom trajanja krivičnog postupka pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan, s tim što su vremenom uklonjeni pritvorski razlozi iz tač. 2) i 4) člana 211. stav 1. Zakonika.

Poslednji put pre podnošenja ustavne žalbe, pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 103/15 - Kv.Po1. 519/13 od 23. novembra 201 5. godine, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, za još najduže 60 dana.

Protiv prvostepenog rešenja je branilac podnosioca izjavio žalbu.

Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje je osporenim rešenjem Kž2.Po1. 447/15 od 10. decembra 2015. godine delimično uvažio žalbu branioca podnosioca i preinačio ožalbeno prvostepeno rešenje tako što je otklonio zakonski osnov za produženje pritvora iz člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, dok je u preostalom delu žalba branioca odbijena kao neosnovana.

U odnosu na pritvorski razlog iz člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, u obrazloženju osporenih rešenja je navedeno: „da postoji opravdana sumnja da je okrivljeni organizovao organizovanu kriminalnu grupu koja je inkriminisane radnje preduzimala na području većeg broja država - Republika Srbija, Republika Ukrajina, Republika Kipar, Ruska Federacija, a sve u cilju neposrednog sticanja finansijske koristi; da „da postoji opravdana sumnja da je, preduzimajući inkriminisane radnje, okrivljeni uspostavio kontakte sa većim brojem lica iz inostranstva, koja bi mu u slučaju puštanja na slobodu, mogla pomoći u bekstvu i skrivanju“, da su „ lica sa kojima je okrivljeni uspostavio kontakt, u vezi izvršenja krivičnih dela za koja je opravdano sumnjiv, iz Republike Ukrajine, odnosno iz Ruske Federacije“; da „s obzirom na činjenicu da se na području Republike Ukrajine vodi građanski rat i da vlast u Kijevu nema kontrolu nad celom teritorijom Republike Ukrajine … navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti mogu pogodovati da okrivljeni R . P, ukoliko se nađe na slobodi, može korišćenjem tih kontakata i trenutne situacije u tom delu sveta nesmetano da se krije na području Republike Ukrajine“; da „ako se navedenom doda i činjenica da okrivljeni nema stalno zaposlenje, što ukazuje na zaključak da nije čvršće vezan za mesto svog boravka, te činjenicu da ima dvojno državljanstvo, odnosno državljanstvo Republike Srbije i Republike Hrvatske, to sve navedene okolnosti, u svojoj međusobnoj povezanosti … ukazuju da postoji opravdana bojazan da bi okrivljeni, puštanjem na slobodu, mogao da se krije, odnosno da se da u bekstvo, te da bi na taj način mogao postati nedostupan državnim organima Republike Srbije, zbog čega je dalje produženje pritvora prema okrivljenom po navedenom zakonskom osnovu neophodno“.

Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje je u osporenom drugostepenom rešenju istakao da su „žalbeni navodi branioca okrivljenog kojima se osporava produženje pritvora po osnovu iz člana 211. stav 1 . tačka 1 ) Zakonika o krivičnom postupku, a kojima se ističu lične i porodične prilike okrivljenog, te ukazuje da okrivljeni već godinama živi u K. sa suprugom i sinom, da ima prijavljeno prebivalište i tu se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, ocenjeni kao neosnovani“, iz raloga što je „ prvostepeni sud obrazloženo izneo sve razloge zbog kojih na strani okrivljenog postoji osnovana bojazan da bi u slučaju puštanja na slobodu mogao pobeći i postati nedostupan državnim organima Republike Srbije i na taj način ometati postupak, a koji razlozi su u prvostepenom rešenju jasni i argumentovani, te žalbenim navodima nisu dovedeni u sumnju“.

Podnosiocu ustavne žalbe je 14. marta 2016. godine, prilikom donošenja prvostepene presude, pritvor ukinut i zamenjen merom zabrane napuštanja stana, rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 103/15.

4. Odredbama člana 31. Ustava , na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se , pored ostalog krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

5. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu naglašava da je pravo na ličnu slobodu i bezbednost jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom, kao i da fizička sloboda ima veliki značaj za pojedinca. Pritvor, kao zakonska mera kojom se uskraćuje navedeno pravo, predstavlja posebno osetljivu meru oduzimanja lične slobode čoveka u periodu pre donošenja pravnosnažne sudske odluke o krivici. Pritvor se, naime, određuje pre nego što je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđena krivica, tako da tokom trajanja mere pritvora u krivičnom postupku koji nije pravnosnažno okončan, još uvek u potpunosti važi Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku utvrđena pretpostavka nevinosti. Pritvor nije kazna i za pritvorenika se ne sme pretvoriti u kaznu.

U nadležnosti redovnih sudova je da osiguraju da pritvor okrivljenog lica ne prelazi razumni vremenski rok. U tom smislu redovni sudovi su dužni da pažljivo ispitaju opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, odnosno da u svakom konkretnom slučaju utvrde i navedu dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, te podrobno obrazlože razloge zbog kojih smatraju da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Takođe, nadležni sud je dužan da sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima. Prilikom svake kontrole pritvora sud utvrđuje da li su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru, i da li se ista svrha (nesmetano vođenje krivičnog postupka) može ostvariti drugom merom. Dakle, u nadležnosti redovnih sudova je da utvrde postojanje konkretnih razloga koji se odnose na osnov za određivanje ili produženje mere pritvora. Nije zadatak Ustavnog suda da utvrđuje ili preispituje te razloge, niti da zameni redovne sudove koji odlučuju o pritvoru podnosilaca ustavnih žalbi. Međutim, Ustavni sud jeste nadležan da na osnovu razloga koji su u vezi sa pritvorom dati u odlukama redovnih sudova i činjenica na koje podnosioci ustavnih žalbi ukazuju, odluči da li je ili nije u konkretnom slučaju došlo do povrede Ustavom zajemčenih prava.

Da li je nadležni sud trajanje mere pritvora, imajući u vidu razloge pritvora, sveo na najkraće neophodno vreme u skladu za Ustavom i zakonom, odnosno i da li je vreme trajanja pritvora razumno, ne može se proceniti in abstracto. Stoga, da li je razumno da okrivljeni ostane u pritvoru mora se procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Produžavanje mere pritvora može biti opravdano samo ako postoje takve okolnosti koje opravdavaju javni interes i pretežu nad pravilom poštovanja slobode pojedinca (videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: W. protiv Švajcarske, od 26. januara 1993 . godine, stav 30; Kudla protiv Poljske, od 26. oktobra 2000 . godine, st. 110. i 111; Solmaz protiv Turske, od 16. januara 2007 . godine, stav 38.).

Postojanje osnovane sumnje da je pritvoreno lice izvršilo krivično delo, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, je uslov sine qua non za postojanje zakonitosti, kako prilikom određivanja tako i prilikom produžavanja mere pritvora (Odluka Ustavnog suda Už-1429/200 8 od 16. jula 2009. godine, tačka 7. obrazloženja ). Međutim, postojanje osnovane sumnje, samo po sebi nije dovoljno. Stoga, kada se pritvor produžava, nadležni sudovi su prilikom donošenja odluke o pritvoru, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje ove mere, dužni da posebno obrazlože razloge za pritvor u svakom pojedinačnom slučaju. Ti razlozi moraju biti relevantni i dovoljni, odnosno ne smeju biti proizvoljni.

Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opavdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

6. Polazeći od navedenih opštih principa, kao i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela, krivično delo teško ubistvo u pokušaju i krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima pravnosnažno produžen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tač ka 1 ) ZKP, odnosno zbog postojanja okolnosti koje su ukazivale na opasnost od bekstva.

Ustavni sud smatra da težina zaprećene kazne može predstavljati indiciju za postojanje opasnosti od bekstva, ali da ona mora biti cenjena u vezi sa brojnim drugim činjenicama, jer se tek nakon ocene svih bitnih i za konkretan slučaj specifičnih okolnosti može ili potvrditi postojanje opasnosti od bekstva i opravdati lišenje slobode, ili opovrgnuti postojanje te okolnosti (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava Tomasi protiv Francuske, od 27. avgusta 1992. godine, pasus 98.). U ovom kontekstu se naročito moraju uzeti u obzir sledeće okolnosti: karakter okrivljenog, njegovo imovno stanje, ponašanje pre lišenja slobode, mesto u kome živi njegova porodica i gde se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, njegove poslovne veze u zemlji u kojoj živi i u inostranstvu i slično. Tek svestrana ocena svih navedenih, kao i drugih osobenih činjenica i okolnosti, može ukazivati na to da li postoji razumno opravdanje za ograničenje lične slobode okrivljenog po osnovu opasnosti od bekstva (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava W. protiv Švajcarske, od 26. januara 1993. godine, pasus 33. i Neumeister protiv Austrije, od 27. juna 1968. godine, strana 35, pasus 10, te Odluku Ustavnog suda Už-88/2012 od 17. jula 2013. godine, tačka 5. obrazloženja).

U obrazloženju osporenih rešenja je u odnosu na pritvorski razlog iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, pored ostalog, navedeno: 1) da postoji opravdana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe organizovao organizovanu kriminalnu grupu koja je radnje koje su im stavljene na teret preduzimala na području većeg broja država (Republika Srbija, Republika Ukrajina, Republika Kipar, Ruska Federacija) u cilju neposrednog sticanja finansijske koristi; 2) da postoji opravdana sumnja je preduzimajući inkriminisane radnje uspostavio kontakte sa većim brojem lica iz inostranstva (Republike Ukrajine i Ruske Federacije), koja bi mu u slučaju puštanja na slobodu, mogla pomoći u bekstvu i skrivanju; 3) da se na teritoriji Republike Ukraj ine vodi građanski rat i da vlast u Kijevu nema kontrolu nad celom svojom teritorijom, što sve ukazuje da podnosilac „ukoliko se nađe na slobodi, može korišćenjem tih kontakata i trenutne situacije u tom delu sveta nesmetano da se krije na području Republike Ukrajine“; 4) da podnosilac nema stalno zaposlenje („što ukazuje na zaključak da nije čvršće vezan za mesto svog boravka“) i da ima dvojno državljanstvo, odnosno državljanstvo Republike Srbije i Republike Hrvatske. Navedene okolnosti su po oceni nadležnih sud ova ukazivale da postoji opasnost od bekstva okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da su osporen a rešenj a zasnovan a na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sud ovi postupa li u skladu sa ZKP kada su utvrdi li da postoje uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor po označen om zakonskom osnovu. Naime, postojanje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva podnosioca ustavne žalbe je, po oceni Ustavnog suda, jasno i dovoljno obrazloženo. Činjenica da postoji opravdana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe organizovao organizovan u kriminaln u grup u koja je delovala u međunarodnim razmerama, da je državaljnin i Republike Hrvatske, da vlast u Ukrajni u vreme donošenja osporenih rešenja, zbog građanskog rata, nije imala kontrolu nad celom svojom teritorijom, a da postoji opravdana sumnja da je podnosilac uspostavio kontakte sa većim brojem lica iz Republike Ukrajine i Ruske Federacije, koje kontakte može da iskoristi za bekstvo i skrivanje na području Republike Ukrajine, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju relevantne i dovoljne razloge za produženje pritvora po navedenom zakonskom osnovu radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

Ustavni sud je posebno imao u vidu činjenicu da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe bio određen iz razloga propisanih tač. 1), 2), 3) i 4) člana 211. stav 1. ZKP, da su tokom postupka otklonjeni razlozi iz tačke 2) i 4) ZKP, da bi upravo osporenim drugostepenim rešenjem bio otklonjen i pritvorski razlog iz tačke 3) istog člana. Navedeno, po oceni Ustavnog suda, upravo ukazuje da su nadležni sudovi uzimali u obzir sve izmenjene okolnosti koje su vremenom nastale, odnosno da su brižljivo procenjivali da li su osnovi za pritvor u kasnijim fazama postupka i dalje bili neophodni.

Imajući u vidu sve do sada izloženo, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode podnosioca da razlozi navedeni u osporenim rešenjima „nisu dovoljni niti relevantni i ne mogu se smatrati ustavnopravno prihvtljivim“.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak koji je u konkretnom slučaju vođen protiv podnosioca ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje veoma složen, kako zbog brojnosti optuženih i brojnosti krivičnih dela za koja je postojala opravdana sumnja da su ih optuženi izvršili (krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela i krivično dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga) , tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja je nadležni sud raspravljao i ocenjivao. Ustavni sud posebno naglašava da je u vreme podnošenja ustavne žalbe predmet optužbe protiv podnosioca i drugih lica raspravljan pred prvostepenim sudom u ponovnom postupku (nakon što je već bio raspravljan pred dve sudske instance) i da je nepravnosnažno okončan svega dva meseca nakon podnošenja ustavne žalbe, kada je pritvor prema podnosiocu ukinut i zamenjen merom zabrane napuštanja stana.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud smatra da je nadležni sud sa primerenom hitnošću vodio predmetni krivični postupak.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su sud ovi u osporen im rešenjima nave li relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatra li da je zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, koji je vođen sa potrebnom hitnošću, uprkos činjenici da se podnosilac ustavne žalbe nalazio u pritvoru tri godine i nešto više od sedam meseci do dana podnošenja ustavne žalbe.

Ovakva ocena Ustavnog suda saglasna je i praksi Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj kod izrazito teških krivičnih dela, kao što su krivična dela organizovanog kriminala, duži periodi pritvora nego u drugim slučajevima mogu biti razumni (videti, pored ostalih: Tomecki protiv Poljske, broj 47944/06 od 20. maja 2008. godine, stav 29; Luković protiv Srbije, broj 43808/07 od 26. marta 2013. godine, stav 46.).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima nije povređen o Ustavom zajemčen o prav o na koj e se pozvao, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.