Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao deset godina. U preostalom delu, žalba se odbacuje jer su osporene presude dovoljno obrazložene, dok je zahtev za naknadu štete odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B. i D. M, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B. i D. M. i utvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 15120/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B. i D. M, oboje iz Beograda , podne li su Ustavnom sudu, 9. marta 2013. godine, preko punomoćnika V. M. B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 15120/10 od 28. februara 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4032/12 od 14. decembra 2012. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih čl. 21, 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su osporene presude donete.

Podnosioci u ustavnoj žalbi, između ostalog, navo de: da su u osporenim presudama, sudovi pogrešno i na njihovu štetu primenili zakon; da su ih na taj način stavili u neravnopravan položaj u odnosu na sudije, koje su za istu činjeničnu i pravnu situaciju sebi dosudile razliku u neisplaćenoj zaradi; da im je zarada umanjena bez donošenja odgovarajućeg akta; da su tužbu u ovom predmetu podneli pre punih deset godina, a meritorna odluka je doneta u roku koji je suprotan odredbama Zakona o radu, kojima je propisano da se radni sporovi moraju okončati u roku od šest meseci, kao i da je bilo neopravdanih odugovlačenja postupka.

Podnosioci od Ustavnog suda traže da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povrede navedenih ustavnih prava, poništi osporene presude i dosudi im naknadu materijalne štete, kao i naknadi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

Podnosioci su dopunom ustavne žalbe od 17. decembra 2015. godine tražili da im se utvrdi i pravo na naknadu nematerijalne štete nastale kao posledica povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1. 15120/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Momčilo Balać iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe i V. P, pravni prethodnik D. M. iz Beograda, ovde podnositeljke ustavne žalbe, podneli su 31. decembra 2002. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Vlade Republike Srbije – Avio službe Vlade, radi naknade štete zbog neisplaćene razlike u zaradi.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 7. aprila 2003. godine doneo rešenje P1. 1178/02, kojim je prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari do donošenja propisa iz čl. 20. i 21. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora i propisa iz člana 24. u vezi sa članom 16. stav 1. tačka 10) istog zakona kao i člana 66. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Dopisom od 10. novembra 2003. godine tužioci tražili da se nastavi prekinuti postupak.

Parnični sud je prvo ročište zakazao i održao 27. januara 2004. godine, a u periodu od 21. aprila 2004. do 6. septembra 2005. godine nije zakazano nijedno ročište.

Do donošenja prve prvostepene presude, parnični sud je zakazao 12 ročišta, od kojih jedno nije održano (jer tuženi nije bio uredno pozvan na zakazano ročište). Tokom ovog dela parničnog postupka, sud je sproveo ekonomsko-finansijsko veštačenje, veštačenje sudskog veštaka avio struke, te sproveo dokaz saslušanjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Kako je V. P. preminuo 6. avgusta 2004. godine, na njegovo mesto u parnici su stupili njegovi zakonski naslednici – supruga D. M. i sinovi S. P. i A. P, što je sud konstatovao rešenjem P1. 809/05 od 16. jula 2007. godine, kojim je utvrdio prekid postupka zbog smrti tužioca V. P. i nastavak postupka, s obzirom na to da su zakonski naslednici tužioca preuzeli postupak.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo (prvu) prvostepenu presudu P1. 1647/07 od 10. septembra 2007. godine, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilaca i tuženu obavezao da im naknadi štetu nastalu kao posledica neisplaćene razlike u zaradi, te da im naknadi troškove postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 300/10 od 17. februara 2010. godine, kojim je predmet vratio na dopunu postupka, a zatim i rešenje Gž1. 4826/10 od 18. novembra 2010. godine, kojim je prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud je zakazao četiri ročišta, od kojih dva nije održano (jedno zbog koncentracije dokaznog postupka, a drugo jer nije pristupio sudski veštak). Tokom ovog dela postupka, sud je sproveo ekonomsko-finansijsko veštačenje.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo (drugu) osporenu prvostepenu presudu P1. 15120/10 od 28. februara 2012. godine, kojom je odbio prigovor apsolutne nenadležnosti toga suda, odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca i tužioce obavezao da tuženom naknade troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž1. 4032/12 od 14. decembra 2012. godine, kojom je potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu u delu stava prvog izreke kojim su tužioci tražili isplatu razlike zarade sa kamatom, kao i u stavu drugom izreke i u tom delu žalbu tužilaca odbio kao neosnovanu.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku pred prvostepenim sudom sledi da su se tužioci nalazili u radnom odnosu kod tužene Avio službe Vlade Republike Srbije, i to M . B . na radnom mestu vazduhoplovnog tehničara, kome je rešenjem određena mesečna neto zarada u visini od 73 boda, a pok. V. P . na radnom mestu vodećeg vazduhoplovnog tehničara, kome je rešenjem određena mesečna neto zarada u visini od 75 bodova, s tim što je određeno da će se mesečna neto zarada obračunavati množenjem broja bodova - mesečnom vrednošću boda koju utvrđuje direktor Avioslužbe, polaze ći od visine sredstava za zarade zaposlenih utvrđenih od strane Komisije Savezne Vlade za administrativna pitanja, s tim što se tako dobijen iznos zarade uvećava za sredstva po osnovu minulog rada, kao i da će se isplata mesečne neto zarade po ovim rešenjima vršiti od 1. juna 1996. godine. Utvrđeno je i to da tužena M . B . na ime neisplaćene zarade za period od 1. juna 2000. do 31. decembra 2002. godine nije isplatila ukupan iznos 628.502,55 dinara, a pok. V. P . za period od 1. juna 2000. do 1. jula 2003. godine ukupan iznos od 803.655,48 dinara. Tužioci nisu dobili formalna rešenja kojima je utvrđeno pravo na letački dodatak, niti su podnosili zahtev za utvrđivanje ovog dodatka, tako da nema ni Odluke o letačkom dodatku, a rešenja o zaradi iz 1996. godine nisu osporavali. Tužbeni zahtev zasnovali su na činjenici da su u spornom periodu bili zaposleni na radnom mestu, i to M . B . na mestu vazduhoplovnog tehničara u Odeljenju tehničke operatave Avioslužbe, a pok. V. P . na radnom mestu vodećeg vazduhoplovnog tehničara u Odeljenju tehničke operative Avioslužbe i da im je tuženi u spornom periodu isplatio manju zaradu od one koju bi primili, da im je obračunata u skladu sa odredbom člana 290 D stav 1 . Zakona o osnovama sistema državne uprave i članom 3 . stav 3 . Uredbe o zaradama i naknadama i drugim primanjima u saveznim ministarstvima i drugim saveznim organima, saveznim organizacijama i službama Savezne Vlade.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, na koje je pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku dovoljne razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud kao drugostepeni.

Naime, pravilno prvostepeni sud zaključuje da isplata plate, naknada i dodataka za poslove pilota letača, letačkog osoblja i za zadatke i poslove saveznih vazduhoplovnih inspektora letača nije regulisano neposredno na osnovu odredbe člana 290D Zakona o osnovama sistema državne uprave, Saveznom izvršnom veću i saveznim organima, kao i Uredbama o zaradama zaposlenih u saveznim ministarstvima i drugim saveznim organima, saveznim organizacijama i službama Savezne Vlade, već je na taj način određen samo ukupan iznos sredstava za ovu namenu. Naime, poštujući ovu odredbu zakona, tužena je donela Odluku u skladu sa raspoloživim sredstvima u budžetu, na osnovu kojih sredstava je utvrđena osnovica za obračun mesečnih zarada zaposlenih, kojima je u skladu sa rešenjima, prema utvrđenim koeficijentima izvršen obračun i isplata zarade, čime je tužena ispunila svoju obavezu prema tužiocima. Navedena odredba Zakona o osnovama sistema državne uprave, Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave, a i po nalaženju toga suda, ne čini osnov za isplatu plata ovde tužiocima, već iz sadržine navedene odredbe proizilazi, da je istom utvrđen samo osnov za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za isplatu plata zaposlenih u saveznim organima, saveznim ministarstvima, saveznim organizacijama. To znači da se iz mase sredstava izdvojenih iz saveznog budžeta zaposlenima u određenim službama, pa i u službama u kojima su bili zaposleni tužioci, isplaćuju plate na osnovu merila i kriterijuma utvrđenih Uredbom o zaradama, naknadama i drugim primanjima zaposlenih u saveznim ministarstvima, drugim saveznim organima, saveznim organizacijama i službama Savezne Vlade - koja propisuje da se u okviru obezbeđenih ukupnih sredstava polazi od doprinosa svakog zaposlenog u obavljanju poslova iz delokruga saveznog organa, kvalitetu zalaganja pri obavljanju poverenih poslova, tako što funkcioner koji rukovodi saveznim organom donosi rešenje o utvrđivanju koeficijenta za isplatu zarade zaposlenog, pa se na osnovu tog koeficijenta vrši obračun i isplata mesečne zarade zaposlenog. Članom 22. ove Uredbe propisano je da se obračun i isplata mesečnih zarada zaposlenog u saveznim organima vrši na osnovu osnovice utvrđenih koeficijenata i utvrđenog procenta na osnovu koga se uvećava zarada zaposlenih po osnovu radnog staža, dok je članom 3 . stav 1 . naznačene Uredbe, predviđeno da se sredstva za isplatu mesečnih zarada zaposlenih u saveznim organima utvrđuje množenjem osnovice utvrđene u smislu člana 290 D Zakona o osnovama sistema državne uprave, Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave i koeficijenata na osnovu ove Uredbe i broja zaposlenih, odnosno broja pripravnika i sabiranjem dobijenih iznosa, a stavom 3 . ovog člana da se iznos sredstava za isplatu mesečnih zarada zaposlenih dobija kada se prosečna mesečna zarada odgovarajućeg osoblja bez naknade za rad u vazduhoplovu (letački dodatak) u vazduhoplovnim preduzećima na teritoriji SRJ ostvarenu u prethodnom mesecu pomnože brojem izvršilaca i tako dobijeni iznosi saberu.

Polazeći od prednjeg navedenog, a kod utvrđenih činjenica da su plate tužiocima isplaćene u skladu sa Odlukom nadležnog organa kojom je utvrđena osnovica, da visina koeficijenta nije osporavana niti u pogledu visine, niti od organa koji je doneo, proizilazi da je tužiocima plata isplaćivana u skladu sa odlukom nadležnog organa kojom se utvrđuje visina plate, te da nema odgovornosti tužene za naknadu štete u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i da nije bilo nepravilnog i nezakonitog rada državnog organa. Posebno što tužioci nisu podnosili zahtev za priznavanje prava na letački dodatak, a nisu ni pružili dokaz na okolnost da im je zarada isplaćivana suprotao zakonu i navedenoj Uredbi. Taj sud je imao u vidu navode žalbe kojima se ukazuje na pogrešan stav prvostepene presude da im rešenjima nije utvrđen o pravo na letački dodatak i da nisu podnosili zahtev za utvrđenje toga prava, ali je našao da su bez značaja za drugačije presuđenje iz razloga što tužioci nisu ni imali potrebe za tim, jer im je kroz obračun ličnog dohotka, odnosno zarade isti priznat od strane tužene.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US ), koji se primenjivao nakon stupanja na snagu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da su M. B. i V. P, pravni prethodnik D. M, parnični postupak pokrenuli podnošenjem tužbe 31. decembra 2002. godine pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, a da je parnični postupak pravnosnažno okončan pred Apelacionim sudom u Beogradu presudom od 14. decembra 2012. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao deset godina, što nesumnjivo ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga je Ustavni sud ocenio da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, da činjenica da je pravnosnažna presuda u radnom sporu doneta tek nakon 10 godina, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli prekomernoj dužini trajanja postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava čijom primenom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim su podnosioci tražili isplatu naknade štete za neisplaćenu razliku u zaradi za period od juna 2000. do juna 2003. godine. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Polazeći od toga da podnosioci istaknutu povredu prava iz čl. 21, 36. i 58. Ustava Republike obrazlažu na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud se nije posebno bavio tim navodima.

7. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete, odnosno da opredeli iznos naknade materijalne štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosi oci ustavne žalbe nisu dokaza li da su pretrpeli materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka.

Shodno navedenom, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom d elu odbacio, rešavajući kao u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

Razmatrajući naknadno istaknuti zahtev za priznavanje prava na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošavši od odredbe člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je propisano da zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, našao da je istaknuti zahtev neblagovremen, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu i rešio kao u tački 2. izreke.

8. Povodom zahteva podnosilaca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti