Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje, jer Vrhovni kasacioni sud nije dosudio naknadu štete podnositeljki, iako je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u sporu koji je izgubio svrhu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . R . V . iz Sremske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 202 1. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. R . V i utvrđuje da je stavom 3. izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda R4 u. 48/2014 od 7. novembra 2014. godine i rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž up. 10/2016 od 24. novembra 2016. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. R . V . iz Sremske Mitrovice podnela je Ustavnom sudu , 6. marta 2017. godine, ustavnu žalbu protiv stava 3. izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda R4 u. 48/2014 od 7. novembra 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž up. 10/2016 od 24. novembra 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi detaljno opisala tok postupka za izbor sudija koje su prvi put birane na sudijsku funkciju, u kojem je učestvovala, kao i postupka za ocenu zakonitosti Odluke Narodne skupštine o izboru sudija na trogodišnji mandat u sudovima opšte i posebne nadležnosti broj 59 od 29. decembra 2009. godine, a čija dužina trajanja je cenjena od strane Vrhovnog kasacionog suda. Smatra da joj Vrhovni kasacioni sud nije pružio odgovarajuću zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, jer je samo utvrdio povredu tog prava u postupku koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 4245/2014 (2011) i naložio Upravnom sudu da odluči o tužbi u ostavljenom roku, ali je odbio zahtev za određivanje primerene naknade.

Podnositeljka povredu prava na pravično suđenje obrazlaže time što je Vrhovni kasacioni sud, prilikom utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, uzeo u obzir složenost i hitnost predmeta, kao i neažurno postupanje Upravnog suda po tužbi, ali da te iste kriterijume nije cenio ili ih je drugačije cenio prilikom odlučivanja o zahtevu za određivanje primerene naknade, koji je odbio sa nejasnim, kontradiktornim i paušalnim obrazloženjem. Takođe je navela da je propušteno da se ceni trajanje celokupnog postupka, od dana donošenja Odluke Narodne skupštine, koja nije sadržala pouku o pravnom sredstvu, zbog čega je došlo do nepotrebnog prolongiranja postupka po tužbi. Istakla je da je time što je o njenoj tužbi odlučeno presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 4245/2014 (2011) od 29. januara 2015. godine onemogućena i obesmišljena pravna zaštita u postupku izbora sudija na prvi mandat koji je trajao do 31. decembra 2012. godine.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da joj je osporenim stavom 3. izreke prvostepenog rešenja i osporenim drugostepenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo na pravično suđenje, kao i da ih poništi. Tražila je naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje u iznosu od 400 evra i naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 4245/2014 (2011) u iznosu od 600 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz priložene dokumentacije utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnositeljka ustavne žalbe je 1. februara 2010. godine Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv Odluke Narodne skupštine o izboru sudija na trogodišnji mandat u sudovima opšte i posebne nadležnosti broj 59 od 29. decembra 2009. godine („Službeni glasnik RS“, broj 111/09). Ustavni sud je Rešenjem Už-1154/2010 od 15. septembra 2011. godine odbacio navedenu ustavnu žalbu iz razloga što je podnositeljka imala pravo da tužbom u upravnom sporu pobija Odluku Narodne skupštine. Istovremeno je poučio podnositeljku da, saglasno odredbama člana 198. stav 2. Ustava i člana 18. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, u roku od 30 dana od dana dostavljanja tog rešenja, može podneti tužbu Upravnom sudu, radi ocene zakonitosti osporenog akta.

Podnositeljka je 24. novembra 2011. godine podnela tužbu protiv odluke Visokog saveta sudstva o predlogu za izbor sudija na trogodišnji mandat u sudovima opšte i posebne nadležnosti od 18. decembra 2009. godine i navedene odluke Narodne skupštine, u delu koji se odnosi na izbor sudija Apelacionog suda u Beogradu, Upravnog suda, Višeg prekršajnog suda, Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici, Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici, Prekršajnog suda u Rumi i Prekršajnog suda u Sremskoj Mitrovici.

Rešenjem Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 10236/12 od 16. maja 2013. godine odbačena je tužba podnositeljke podneta protiv navedene odluke Visokog saveta sudstva, jer ta odluka ne predstavlja konačni upravni akt, niti konačni pojedinačni akt, u smislu čl. 3. i 4. Zakona o upravnim sporovima, o čijoj zakonitosti se odlučuje u upravnom sporu.

Po naredbi predsednika Upravnog suda od 20. marta 2014. godine, iz okončanog predmeta tog suda U. 10236/12 izdvojena je tužba podnositeljke podneta radi poništaja navedene odluke Narodne skupštine, o kojoj u tom predmetu nije odlučeno i formiran je novi predmet U. 4245/2014 (2011).

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 4245/14 (2011) od 29. januara 2015. godine odbijena je tužba podnositeljke, dok je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 213/2015 od 11. februara 2016. godine odbijen zahtev za preispitivanje sudske odluke, navedene presude Upravnog suda.

3.2. Podnositeljka je 20. maja 2014. godine Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 4245/14. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava, naloži Upravnom sudu da u primerenom roku odluči o tužbi, utvrdi da podnositeljki pripada pravo na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u iznosu od 12.000,00 dinara za svaku godinu nakon donošenja Odluke Narodne skupštine i utvrdi pravo na naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe.

Povodom navedene ustavne žalbe u Ustavnom sudu je bio formiran predmet Už-4624/2014 (2011), koji je uz dopis od 1. avgusta 2014. godine ustupljen Vrhovnom kasacionom sudu na dalju nadležnost, imajući u vidu da osporeni upravni spor nije bio okončan do 21. maja 2014. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, kojim je, kao posebno pravno sredstvo, ustanovljen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R4 u. 48/2014 od 7. novembra 2014. godine odlučeno je sledeće: u stavu 1. izreke utvrđeno je da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 4245/2014 (2011); u stavu 2. izreke naloženo je Upravnom sudu da o tužbi podnositeljke odluči u roku od 90 dana od dana dostavljanja rešenja; u osporenom stavu 3. izreke odbijen je zahtev podnositeljke za određivanje primerene naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku i u stavu 4. izreke obavezana je Republika Srbija da podnositeljki na ime troškova postupka plati opredeljeni novčani iznos. U obrazloženju prvostepenog rešenja navedeno je činjenično stanje koje je utvrđeno uvidom u spise predmeta Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 4245/2014 (2011). Vrhovni kasacioni sud je, ocenjujući razumnost dužine trajanja sudskog postupka, uvažavajući, pri tome, sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, našao da je podnositeljki, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Prilikom utvrđivanja povrede tog ustavnog prava, taj sud je uzeo u obzir dužinu postupka pred Upravnim sudom koji je pokrenut tužbom od 24. novembra 2011. godine, da je predmet formiran tek po naredbi od 20. marta 2014. godine, da je reč o sporu iz radnog odnosa koji je hitne prirode, kao i složenost predmeta. Isti sud je smatrao da je izrečena mera kojom se nalaže okončanje postupka adekvatna okolnostima slučaja i da će se njome postići svrha zaštite propisana odredbama čl. 8a i 8b Zakona o uređenju sudova, tj. da će u ostavljenom roku biti odlučeno o tužbi podnositeljke. Prilikom donošenja odluke o odbijanju zahteva za određivanje primerene naknade zbog utvrđene povrede prava, taj sud je uzeo u obzir „navedeno ponašanje stranaka u postupku, postupanje suda koji je vodio postupak, kao i prirodu zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, te veliki broj zainteresovanih lica u predmetu, kao činioce koji utiču na ocenu dužine trajanja upravno-sudskog postupka“.

Podnositeljka je 23. januara 2015. godine podnela ustavnu žalbu protiv stava 3. izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda od 7. novembra 2014. godine, koja je odbačena Rešenjem Ustavnog suda Už-568/2015 od 14. aprila 2016. godine iz razloga što je imala pravo da protiv pobijanog rešenja izjavi žalbu, te je poučena da, saglasno odredbi člana 8b stav 3. Zakona o uređenju sudova, u roku od 15 dana od dana prijema Rešenja, može podneti žalbu Vrhovnom kasacionom sudu .

Podnositeljka je u žalbi podnetoj 30. aprila 2016. godine navela da Vrhovni kasacioni sud, odlučujući o zahtevu za primerenu naknadu, nije imao u vidu da je reč o radnom sporu koji je hitne prirode, te da je u tom smislu postupak pred „upravnim organom“ i sudom neprimereno dugo trajao.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž up. 10/2016 od 24. novembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke i potvrđeno prvostepeno rešenje tog suda u osporenom stavu 3. izreke. Drugostepeno veće Vrhovnog kasacionog suda je našlo da je pravilno prvostepeno veće tog suda odbilo zahtev podnositeljke za određivanje primerene naknade, za koju odluku je dao dovoljne i jasne razloge, koji su u svemu prihvatljivi.

3.3. Podnositeljka ustavne žalbe je 28. aprila 2016. godine Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu, pored ostalog, protiv navedene odluke Narodne skupštine od 29. decembra 2009. godine, presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 4245/14 od 29. januara 2015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 213/2015 od 11. februara 2016. godine. U toj ustavnoj žalbi nije istakla povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku izbora sudija na trogodišnji mandat u sudovima opšte i posebne nadležnosti.

Ustavni sud je Rešenjem Už-3509/2016 od 31. oktobra 2017. godine odbacio navedenu ustavnu žalbu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi navedenog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Članom 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), koji je počeo da se primenjuje 21. maja 2014. godine, u osnovni tekst Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10 i 31/11 - dr. zakon, 78/11 - dr. zakon i 101/11) posle člana 8. d odati su čl. 8a - 8v, koji ma je bilo propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku (član 8a stav 1.); da se z ahtevom iz stava 1. ovog člana može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku (stav 2.); da ako se zahtev odnosi na postupak koji je u toku pred Privrednim apelacionim sudom, Prekršajnim apelacionim sudom ili Upravnim sudom, o zahtevu odlučuje Vrhovni kasacioni sud (stav 3.); da je postupak odlučivanja o zahtevu iz stava 1. ovog člana hitan (stav 4.); da a ko neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku (član 8b stav 1.); da se protiv rešenja o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku može podneti žalba Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 15 dana (stav 3.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenim sudskim odlukama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zbog toga što je Vrhovni kasacioni sud, iako je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, odbio zahtev za određivanje primerene naknade, što nije adekvatno obrazložio i što je suprotno ustaljenoj sudskoj praksi Ustavnog suda u istim ili sličnim slučajevima.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

U oceni osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od toga da je zaštita prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u konkretnom slučaju, inicijalno zatražena od Ustavnog suda. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je 20. maja 2014. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 4245/14 (2011), a povodom koje je formiran predmet Už-4624/2014. Dana 21. maja 2014. godine, počela je primena odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova kojim je pravni sistem Republike Srbije upotpunjen novim pravnim sredstvom kojim je obezbeđena sudska zaštita prava na suđenje u razumnom roku. Odredbama tog člana Zakona izvršena je dopuna osnovnog teksta Zakona o uređenju sudova, tako što su dodate nove odredbe kojima su regulisani sudska zaštita prava na suđenje u razumnom roku, odluka po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i shodna primena Zakona o vanparničnom postupku. Odredbom člana 8a stav 3. Zakona o uređenju sudova je, pored ostalog, propisano da ako se zahtev odnosi na postupak koji je u toku pred Upravnim sudom, o zahtevu odlučuje Vrhovni kasacioni sud ( videti Rešenje Ustavnog suda IIIU-353/2014 od 3. jula 2014. godine). S obzirom na to da osporeni upravni spor nije bio okončan do 21. maja 2014. godine, Ustavni sud je ustavnu žalbu iz predmeta Už-4624/2014 ustupio Vrhovnom kasacionom sudu. Ta ustavna žalba je tretirana kao zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku pred nadležnim Vrhovnim kasacionim sudom. Ustavni sud dalje konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud, postupajući po navedenom zahtevu, utvrdio da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i da je naložio Upravnom sudu da u ostavljenom roku okonča upravni spor, ali da je odbio zahtev za određivanje primerene naknade.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud najpre podseća da „status žrtve“ podnosioca zavisi, pre svega, od činjenice da li mu je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i, ako je neophodno, obezbeđena odgovarajuća naknada u vezi sa tim (odluka ESLjP, Vidaković protiv Srbije, broj 16231/07, od 24. maja 2011. godine, stav 26.). Ustavni sud ukazuje na to da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i prvobitno podneta ustavna žalba, bio preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da je pored utvrđenja povrede prava i ubrzanja postupka predviđao i mogućnost dosuđivanja/isplate naknade zbog nerazumno dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva bio je njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. S tim u vezi, Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) je naglasio da je najdelotvornije rešenje pravno sredstvo čiji je cilj ubrzanje postupka, kako bi se sprečilo da taj postupak postane prekomerno dug. Isti sud je priznao da je pravno sredstvo namenjeno ubrzanju postupka delotvorno u onoj meri u kojoj ubrzava donošenje odluke nadležnog suda, ali da možda nije dovoljno za ispravljanje situacije u kojoj postupak već očigledno prekomerno dugo traje (presuda ESLjP, Velikog veća, Cocchiarella protiv Italije, broj predstavke 64886/01, od 29. marta 2016. godine, st. 74. do 76.). Po shvatanju tog suda, postoji snažna, ali oboriva pretpostavka da preterano dugo trajanje postupka prouzrokuje nematerijalnu štetu. ESLjP je takođe prihvatio da u nekim slučajevima dužina postupka može imati za posledicu tek minimalnu nematerijalnu štetu ili da uopšte ne mora imati za posledicu bilo kakvu nematerijalnu štetu. Međutim, sudovi tada moraju da opravdaju svoju odluku tako što će je dovoljno obrazložiti (presuda ESLjP, Velikog veća, Scordino protiv Italije, broj predstavke 36813/97, od 29. marta 2006. godine, stav 204. i odluka ESLjP, Nardone protiv Italije, broj predstavke 34368/02, od 25. novembra 2004. godine).

U konkretnom slučaju, podnositeljki je izričito utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i naloženo ubrzanje i okončanje spornog postupka, ali je odbijen zahtev za određivanje primerene naknade. Odbijanje naknade je obrazloženo tako što je sud naveo da je uzeo u obzir ponašanje stranaka u postupku, postupanje suda koji je vodio postupak, kao i prirodu zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, te veliki broj zainteresovanih lica u predmetu, kao činioce koji utiču na ocenu dužine trajanja upravno-sudskog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ponavlja da se donošenjem odluke kojom se izričito utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku i nalaže hitno ubrzanja i okončanje spornog postupka, bez dosuđivanja primerene naknade, može delotvorno ostvariti suština zaštite prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, u tom slučaju, zbog postojanja snažne, ali oborive pretpostavke da preterano dugo trajanje postupka prouzrokuje nematerijalnu štetu, odluka o nedosuđivanju primerene naknade zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku mora biti opravdana i dovoljno obrazložena.

Ispitujući da li je Vrhovni kasacioni sud u dovoljnoj meri, na ustavnopravno prihvatljiv, opravdan i pravičan način obrazložio razloge na kojima temelji i odluku o odbijanju zahteva podnositeljke za određivanje primerene naknade za utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da u osporenim rešenjima nisu konkretizovani, niti bliže precizirani bilo koji od navedenih elemenata i kriterijuma koje je Vrhovni kasacioni sud cenio prilikom donošenja odluke o odbijanju zahteva za određivanje primerene naknade. Stoga, Ustavni sud smatra da je u daljoj oceni pravičnosti osporenih rešenja u konkretnom slučaju potrebno posebno imati u vidu predmet upravnog spora zbog čijeg je trajanja podnositeljka tražila utvrđivanje povrede prava i naknadu nematerijalne štete u vezi sa tim. Naime, tužbom u upravnom sporu bila je osporena Odluka Narodne skupštine o izboru sudija na trogodišnji mandat u sudovima opšte i posebne nadležnosti . Sudijama koje su pobijanom odlukom Narodne skupštine prvi put izabrane na sudijsku funkciju, trogodišnji mandat je istekao 31. decembra 2012. godine i danom isteka tog mandata stupile su na stalnu sudijsku funkciju, te se njihov status nije više mogao dovesti u pitanje. Prema tome, Upravni sud, nakon tog datuma, nije više mogao doneti odluku koja bi imala za posledicu eventualno predlaganje i izbor podnositeljke za sudiju u jedan od sudova za koje je konkurisala. S obzirom na nespornu hitnost u odlučivanju o tužbi podnetoj protiv odluke o izboru sudija na trogodišnji mandat, na koju je ukazao i Vrhovni kasacioni sud, Ustavni sud konstatuje da presuda Upravnog suda doneta po isteku tog mandata ne omogućava delotvornu zaštitu prava učesnika u postupku za izbor sudija na prvu sudijsku funkciju. Pri tome je podnositeljka, zbog izostajanja pouke o pravnom sredstvu u odluci o izboru, tek jednu godinu i jedan mesec pre isteka mandata izabranih sudija, podnela tužbu, koja greškom Upravnog suda do pomenutog datuma nije bila ni zavedena, te se po njoj do tada nije moglo ni postupati. Dakle, trajanje predmetnog upravnog spora je u vreme podnošenja ustavne žalbe, 20. maja 2014. godine, već bilo prekomerno i nije zadovoljilo zahtev „razumnog roka“. Postupak je, po oceni Ustavnog suda, zadržao takvo obeležje i nakon što je ustavna žalba dostavljena Vrhovnom kasacionom sudu na dalje postupanje kao po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Uzimajući u obzir opravdane razloge zbog kojih podnositeljka nije ranije podnela tužbu u upravnom sporu i nepostupanje Upravnog suda po toj tužbi do označenog datuma do kada je jedino bilo moguće pružiti efikasnu sudsku zaštitu pravima podnositeljke, Ustavni sud smatra da se utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku i određivanje roka za okončanje postupka po tužbi od strane Vrhovnog kasacionog suda, bez dosuđivanja primerene naknade, nije moglo smatrati dovoljnim za postizanje delotvorne zaštite tog ustavnog prava. Naime, u situaciji kada ubrzanje i formalno okončanje postupka po tužbi ne bi dovelo do otklanjanja štetnih posledica ukoliko bi se utvrdila nezakonitost pobijanog akta, Ustavni sud je na stanovištu da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku morao ostvariti i svoju kompenzatornu funkciju, koja je u konkretnom slučaju bila neophodna za otklanjanje „statusa žrtve“ povrede prava i obezbeđivanje delotvornosti tog pravnog sredstva. Ustavni sud ukazuje i na to da bi, saglasno svojoj sudskoj praksi koja je već bila ustaljena u vreme kada je podnositeljka izjavila ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u slučaju da je odlučivao o toj ustavnoj žalbi, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, naložio hitno okončanje spornog postupka i odredio odgovarajuću novčanu naknadu na ime nematerijalne štete, čime bi podnositeljki bila pružena potpuna i delotvorna zaštita povređenog prava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da u osporenom prvostepenom rešenju nisu navedeni nikakvi konkretni i precizirani razlozi za donošenje odluke o odbijanju zahteva podnositeljke za određivanje primerene naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku, niti su postojali pravični razlozi kojima bi se mogla opravdati takva odluka Vrhovnog kasacionog suda. Nedostatak ustavnopravno prihvatljivog, opravdanog i pravičnog obrazloženja odnosi se i na osporeno drugostepeno rešenje tog suda u kojem su u potpunosti prihvaćeni razlozi iz prvostepenog rešenja.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenim stavom 3. izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda R4 u. 48/2014 od 7. novembra 2014. godine i osporenim rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž up. 10/2016 od 24. novembra 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je propisano da Ustavni sud, kada utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, može poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda i odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca. Dakle, kada utvrdi povredu ili uskraćivanje Ustavom zajemčenog prava ili slobode, Ustavni sud je ovlašćen da odredi onaj način otklanjanja štetnih posledica za koji nalazi da je u konkretnom slučaju dovoljan i adekvatan.

Sud je u svojoj dosadašnjoj praksi, kada utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje pojedinačnim aktom kojim je odlučivano o njegovim pravima ili obavezama, po pravilu, posledice učinjene povrede prava otklanjao poništajem pojedinačnog akta donetog po poslednjem dozvoljenom pravnom sredstvu čije je izjavljivanje prethodilo podnošenju ustavne žalbe i određivanjem (nalaganjem) nadležnom sudu da o tom pravnom sredstvu ponovo odluči. Na ovaj način se nadležnom instancionom sudu ostavlja da u izvršenju odluke Ustavnog suda, o spornom pitanju odluči u skladu sa iznetim ustavnopravnim ocenama. Ustavni sud nalazi da je i u ovom ustavnosudskom sporu poništaj osporene drugostepene sudske odluke kojom je učinjena povreda prava na pravično suđenje i određivanje (nalaganje) nadležnom sudu da ponovo odluči o žalbi podnositeljke dovoljan način otklanjanja posledica utvrđene povrede zajemčenog prava. Međutim, Ustavni sud je u ovom predmetu uzeo u obzir sledeće okolnosti konkretnog slučaja : da je sudski postupak radi ocene zakonitosti Odluke Narodne skupštine pokrenut tek kada je podnositeljka o tome bila poučena Rešenjem Ustavnog suda Už-1154/2010 od 15. septembra 2011. godine; da je podnositeljka zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u tom sudskom postupku prvobitno zatražila podnošenjem ustavne žalbe Ustavnom sudu, koji je, nakon početka primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, ustupio predmet Vrhovnom kasacionom sudu, te je o tom predmetu odlučivano kao o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku; da je podnositeljka izjavila žalbu protiv prvostepenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda, kojim je odbijen njen zahtev za određivanje primerene naknade zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku , tek kada je o tome bila poučena Rešenjem Ustavnog suda Už-568/2015 od 14. aprila 2016. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da podnositeljka, bez pravnih pouka sadržanih u pomenutim rešenjima Ustavnog suda, nije bila u mogućnosti ni da pokrene sudski postupak u odnosu na koji je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, niti da u postupku po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku ostvari instancionu kontrolu osporenog prvostepenog rešenja od 7. novembra 2014. godine od strane drugostepenog veća Vrhovnog kasacionog suda . Uz to, podnositeljki ni nakon dvostepen og postupk a pred Vrhovnim kasacionim sudom nije pružena potpuna i delotvorna zaštita prava na suđenje u razumnom roku , koja je prvobitno bila zatražena od Ustavnog suda. Prema tome, podnositeljka se ovom ustavnom žalbom treći put obraća Ustavnom sudu vezano za ostvarivanje zaštite prava na suđenje u razumnom roku u istom sudskom postupku .

Polazeći od ovih okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud smatra da poništaj drugostepenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda i određivanje tom sudu da ponovo odluči o žalbi podnositeljke, sa stanovišta obezbeđivanja delotvornosti zaštite zajemčenih prava, ne bi bio adekvatan način otklanjanja posledica utvrđene povrede prava. Ustavni sud je ocenio da je u ovom ustavnosudskom predmetu utvrđivanje prava podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematrijalne štete najdelotvorniji način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava.

Ustavni sud je, u skladu sa prethodno iznetom ocenom, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da podnositeljka zahteva naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje u iznosu od 400 evra i naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 4245/2014 (2011), u iznosu od 600 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Imajući u vidu da je povreda prava na pravično suđenje istaknuta u odnosu na pojedinačne akte donete u postupku ostvarivanja zaštite prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava na pravično suđenje, u konkretnom slučaju, mogu otklo niti sa mo ako se u punom obimu ostvari zaštita prava podnositeljke na suđenje u razumnom roku. Kako je zaštita prava na pravično suđenje u ovom predmetu u funkciji ostvarivanja potpune i delotvorne zaštite prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud nije posebno odlučivao o svakom od postavljenih zahteva za naknadu nematerijalne štete , već je utvrdio jedinstven iznos naknade nematerijalne štete, koji je dovoljna i adekvatna novčana satisfakcija zbog neprimerenog trajanja postupka koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Novom Sadu u predmetu U. 4245/2014 (2011). U tom smislu, Ustavni sud je posebno cenio da je upravni spor trajao tri godine i dva meseca, da je podnositeljka upravni spor protiv Odluke Narodne skupštine, zbog izostanka pouke o pravnom sredstvu, pokrenula nakon više od jedne godine i deset meseci od donošenja te odluke, kao i da je Upravni sud neažurno postupao po tužbi .

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, budući da je ova pritužba obrazložena istim navodima kao i prethodno utvrđena povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.