Odluka o neosnovanosti ustavne žalbe zbog doprinosa podnosilaca dužini postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da su odlučujući doprinos dugom trajanju žalbenog postupka dali sami podnosioci, odnosno njihov punomoćnik, svojim brojnim i složenim podnescima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1912/2013
08.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. T, D. M, B. H. i P. M, svih iz Bačke Topole, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. T, D. M, B. H. i P. M. izjavljena zbog povrede prav a na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u žalbenom postupku koji je vo đen u predmetu Gž. 3611/12 Apelacion og sud a u Novom Sadu (inicijalno predmet Gž. 11 37/08 ranijeg Okružnog suda u Subotici), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. T, D. M, B. H. i P. M, svi iz Bačke Topole, izjavili su, 8. marta 2013. godine, preko punomoćnika A . H, advokata iz Bačke Topole, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Bačkoj Topoli P. 203/08-39 od 24. aprila 2008. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3 611/12 od 7. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog istom odredbom Ustava, u žalbenom postupku koji je vođen u predmetu Gž. 3611/12 Apelacionog suda u Novom Sadu (inicijalno predmet Gž. 1137/08 ranijeg Okružnog suda u Subotici).

Podnosioci su u ustavnoj žalbi naveli da je presudom Opštinskog suda u Bačkoj Topoli P. 203/08-39 od 24. aprila 2008. godine usvojen njihov tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništav ugovor o zakupu poslovnog prostora u Bačkoj Topoli, koji su zaključili 20. novembra 2006. godine prvotuženi "A." AD iz B. T, kao zakupodavac, i "K . banka" AD, B, kao zakupac (u daljem tekstu: ugovor o zakupu). Protiv ove presude, žalbu su izjavila oba tužena, međutim, o njihovim žalbama Apelacioni sud u Novom Sadu rešio je tek presudom Gž. 3 611/12 od 7. decembra 2012. godine, odnosno, čak četiri i po godine nakon donošenja prvostepene presude. Zbog trajanja žalbenog postupka van granica razumnog roka, podnosici su ustavnom žalbom istakli povredu prava na suđenje u razumnom roku. Takođe, podnosioci smatraju i da im je povređeno pravo na pravično suđenje jer, pre svega, Apelacioni sud u Novom Sadu nije poštovao volju stranka iz "zajedničkog podneska", kojim je prvotužena priznala tužbeni zahtev tužilaca i obavezala se da im plati troškove postupka, a zatim, jer je drugostepeni sud "namerno" pogrešno primenio odredbe Zakona o akcijskom fondu, jer "izjašnjenje Akcijskog fonda i odluka privrednog društva o izdavanju poslovnog prostora u zakup nema nikakav značaj sa vrednošću imovine privrednog društva koja se daje u zakup". Predložili su da Ustavni sud poništi presudu Opštinskog suda u Bačkoj Topoli P. 203/08-39 od 24. aprila 2008. godine i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3611/12 od 7. decembra 2012. godine, te naknadi tužiocima nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog suđenja u nerazumnom roku i nepravičnog suđenja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta P. 4720/10 Osnovnog suda u Subotici (inicijalno predmet P. 121/07 ranijeg Opštinskog suda u Bačkoj Topoli), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Opštinskog suda u Bačkoj Topoli P. 203/08-39 od 24. aprila 2008. godine, donetoj u parnici radi poništaja ugovora, pokrenutoj tužbom tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, protiv prvotužene "A." AD iz B. T . i drugotužene "K . banka" AD, B, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, a tuženi obavezani da tužiocima naknade troškove postupka.

Tužioci su mali akcionari kod prvotužene, koji smatraju da su prilikom zaključenja ugovora o zakupu poslovnog prostora, ugovorne strane - prvotužena i drugotužena, povredile zakonom propisan postupak, te da je iz tih razloga on ništav. Navedena presuda uručena je punomoćniku tužilaca 16. jula 2008. godine, a protiv navedene presude prvotužena "A." AD iz B. T . je 31. jula 2008. godine izjavila žalbu Okružnom sudu u Subotici, preko Opštinskog suda u Bačkoj Topoli. Punomoćnik tužilaca je, nakon zaključenja glavne rasprave 24. aprila 2008. godine, pa do uručenja žalbe prvotužene, u naredna tri meseca dostavio sudu devet podnesaka sa mnogobrojnim prilozima. Žalba prvotužene je punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe dostavljena na odgovor 18. avgusta 2008. godine, a on je odgovor dostavio prvostepenom sudu 22. avgusta 2008. godine, ukazujući da nema urednog punomoćja za izjavljivanje žalbe u spisima predmeta. Prvotužena je izjavila i dopunu žalbe 23. septembra 2008. godine, te odgovorila na podnesak tužilaca. Nakon odgovora punomoćnika tužilaca na dopunu žalbe od 26. septembra 2008. godine i njegovog podneska od 30. septembra iste godine, spisi predmeta su, po žalbi, dana 8. oktobra 2008. godine dostavljeni Okružnom sudu u Subotici.

Rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž. 1137/08 od 27. novembra 2008. godine vraćeni su nerazmotreni spisi predmeta Opštinskom sudu u Bačkoj Topoli, radi otklanjanja procesnih nedostataka, zapravo, jer su tužioci iskazali sumnju u validnost ovlašćenja za zastupanje prvotužene. Po prijemu još jednog podneska punomoćnika tužilaca od 5. januara 2009. godine, drugotuženoj je 21. januara 2009. godine dostavljena prvostepena presuda i ona je izjavila žalbu protiv nje 29. januara 2009. godine. Opštinski sud u Bakoj Topoli je 16. aprila 2009. godine dostavio spise Osnovnom javnom tužilaštvu Bačka Topola, na njihovo traženje (dopisima od 22. januara i 11. februara 2009. godine), a radi provere navoda iz krivične prijave Ktr. 8/09. Spisi predmeta su prvostepenom sudu vraćeni nakon 12 dana. U međuvremenu, punomoćnik tužilaca se obraćao sudu sa još sedam podnesaka, koje je sud dostavljao i tuženima, a u kojima je ponavljao navode o neurednosti punomoćja za zastupanje prvotuženog, dostavljajući uz podneske mnogobrojne priloge, kao što je i 28. aprila 2009. godine ukazao na procesni nedostatak u pogledu zastupanja drugotužene. Uz podneske punomoćnika tužilaca su često dostavljani isti dokazi i u njima su ponavljani već izneti navodi.

Postupajući sudija je 13. jula 2009. godine dao naredbu da se spisi predmeta po žalbama tuženih dostave Okružnom sudu u Subotici, koji je spise primio 15. jula 2009. godine i predmet je dobio broj Gž. 870/09. Opštinski sud je podnesak drugotužene od 21. jula 2009. godine dostavio Okružnom sudu 30. jula 2009. godine, a punomoćnik tužilaca je prvostepenom sudu dostavio još tri podneska, do odluke Apelacionog suda u Novom Sadu od 18. maja 2011. godine (nadležnog drugostepenog suda po uspostavljanju nove mreže sudova u 2010. godini). Dva podneska punomoćnika tužilaca, dostavljena 31. avgusta i 14. septembra 2009. godine, bila su naslovljena kao "zajednički podnesak tužilaca i prvotužene", sa sličnom sadržinom: prvotuženi priznaje tužbeni zahtev, kao i da će tuženima naknaditi troškove ovog parničnog posutpka, s tim što su imali različite zavodne brojeve prvotuženog, različite datume i različite pečate prvotužene. Uz to, prvi podnesak je imao samo pečat i potpis v.d. direktora prvotužene, a drugi podnesak i pečat i potpis advokata - punomoćnika tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4641/10 od 18. maja 2011. godine su dostavljeni spisi Osnovnom sudu u Subotici radi izviđaja i otklanjanja procesnih nedostataka, zato što su tužioci i prvotužena posle dostavljanja spisa na rešavanje o žalbama drugostepenom sudu, dostavili zajednički podnesak koji upućuje na postignuti sporazum, što treba dostaviti i drugotuženoj. Takođe, prvostepenom sudu je naloženo da pozove tužene i ispita da li ostaju pri žalbama, te da pozove drugotuženu da dostavi original punomoćja. Ovo rešenje je uručeno tužiocima 17. juna 2011. godine i oni su podnesak prvostepenom sudu uputili već 20. juna 2011. godine.

U skladu sa nalogom iz drugostepenog rešenja, Osnovni sud u Subotici je zatražio da se tuženi izjasne da li ostaju kod izjavljenih žalbi, te nakon odgovora drugotužene od 30. jula 2012. godine, u kojem je ona ostala kod izjavljene žalbe i dostavila tražene dokaze vezane za uredno zastupanje, spisi predmeta su 22. avgusta 2012. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Novom Sadu, radi odlučivanja o žalbama.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3611/12 od 7. decembra 2012. godine usvojene su žalbe i tužbeni zahtev tužilaca odbijen, a oni obavezani da tuženima solidarno naknade troškove postupka i to po 23.800,00 dinara svakom tuženom. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da taj sud ne može prihvatiti pravnu argumentaciju prvostepenog suda koja se odnosi na postojanje uslova za utvrđivanje ništavosti spornog ugovora o zakupu, jer je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, na šta su žalioci osnovano ukazali. Naime, u konkretnom slučaju, izdavanje poslovnog prostora u zakup drugotuženoj nije bilo predmet odlučivanja Skupštine akcionara prvotužene, čiji su tužioci mali akcionari. Prema odredbama člana 8a Zakona o akcijskom fondu, obaveza obaveštavanja Akcijskog fonda povodom izjašnjenja o korišćenju prava glasa u postupku donošenja odluka je dvojako uslovljena: karakterom donosioca odluke - organ koji odluku donosi je skupština akcionara privrednog društva, a zatim, i vrstom odluke koju ovaj organ donosi. Prema odredbama Zakona o privrednim društvima, odlučivanje o izdavanju nepokretnosti u zakup nije stavljeno u delokrug Skupštine akcionara, osim ukoliko bi tržišna vrednost predmeta sticanja ili raspolaganja imovinom u momentu donošenja odluke predstavljala najmanje 30% knjigovodstvene vrednosti imovine. U konkretnom slučaju, izostali su dokazi tužilaca da je izdavanje poslovnog prostora prvotužene drugotuženoj bio čin raspolaganja imovinom velike vrednosti, u smislu člana 422. Zakona o privrednim društvima, odnosno da je autonomnim aktima prvotužene donošenje takve odluke stavljeno u nadležnost Skupštine akcinarskog društva, što bi eventualno vodilo zakonskoj obavezi društva, prema odredbi člana 8a stav 2. tačka 4. Zakona o akcijskom fondu, da od Akcijskog fonda zatraži izjašnjenje o korišćenju prava glasa. Shodno navedenom, drugostepeni sud zaključuje da je neprihvatljivo stanovište prvostepenog suda da je sporni ugovor zaključen suprotno imperativnim propisima, a osim toga ni iz navoda tužbe, kao ni iz navoda iznetih u toku postupka, ne sledi da se radi o pravnom poslu koji bi bio protivan javnom poretku ili dobrim običajima, pa je iz ovih razloga prvostepena presuda preinačena i odbijen tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan. Ova odluka, sa spisima predmeta, dostavljena je prvostepenom sudu 27. decembra 2012. godine, a uručena je punomoćniku tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, dana 8. maja 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine i koji se primenjivao i na predmetni žalbeni postupak pred Apelacionim sudom u Novom Sadu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni žalbeni postupak, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak, od trenutka izjavljivanje žalbe prvotužene protiv prvostepene presude, 31. jula 2008. godine, do momenta pravnosnažnog okončanja postupka, odnosno momenta uručenja drugostepene odluke podnosiocima ustavne žalbe, dana 8. maja 2013. godine, trajao četiri godine, devet meseci i osam dana.

Prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud smatra da bi navedeno trajanje žalbenog postupka, samo po sebi, moglo ukazati na neopravdano odugovlačenje postupka. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da su, u ovom žalbenom postupku od preko četiri godine, u kome nije bilo otvaranja rasprave i sprovođenja dokaznog postupka, ali jeste vraćanja spisa radi otklanjanja procesnih nedostataka i izviđaja, odlučujući doprinos trajanju postupka dali, upravo, podnosioci ustavne žalbe, odnosno njihov punomoćnik. Ovo posebno kada se ima u vidu da su postupku bili zastupani od strane stručnog lica – advokata što bi trebalo da znači da je on bio u stanju da shvati značaj usložnjavanja postupka dostavljanjem velikog broja podnesaka u žalbenom postupku sa brojnim prilozima, uz ponavljanje istih priloga i istih navoda. Sve ovo je uticalo da postupak duže traje, jer je obaveza prvostepenog suda bila da dostavlja ove podneske i prvotuženoj i drugotuženoj, te čeka njihove odgovore da bi spise predmeta prosledio drugostepenom sudu radi odlučivanja. Takođe, to je doprinelo i da prvostepeni sud, opterećen mnogobrojnim podnescima i prilozima, učini propuste u dostavljanju. Naime, još po zaključenju glavne rasprave, u toku izrade pismenog otpravka presude, a pre njenog dostavljanja strankama, punomoćnik tužilaca je dostavio prvostepenom sudu devet podnesaka sa prilozima, iako je bio dužan da iznese sve činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev još u tužbi, odnosno najkasnije do zaključenja glavne rasprave. Pritom, suprotno navodima ustavne žalbe, punomoćnik tužilaca nije dostavio "zajednički podnesak" tužilaca i prvotužene u toku prvostepenog postupka, već u toku žalbenog postupka, godinu dana nakon izjavljivanja žalbe prvotužene. Ovo je, između ostalog, i bio razlog zbog čega je drugostepeni sud vratio nerazmotrene spise prvostepenom sudu, nalazeći da treba sprovesti izviđaj, zbog navodno postignutog sporazuma, a što je sve uticalo da žalbeni postupak dodatno duže traje. Osim navedenog, upravo navodi punomoćnika o procesnim nedostacima - neurednom punomoćju za zastupanje prvotužene, zbog čega su prvi put vraćeni spisi prvostepenom sudu iz drugostepenog suda, a što nije bilo osnovano, a zatim i o postignutom sporazumu oko predmeta spora, što se takođe, pokazalo kao neosnovano, jer tuženi nisu povukli svoje žalbe, uticali su da žalbeni postupak traje van okvira razumnog roka. Takođe, na trajanje ovog dela postupka osporenog ustavnom žalbom, pored toga što je drugostepeni sud odlučivao o dve žalbe, sa jednom dopunom, uticalo je i postupanje prvostepenog suda, koji je, u dostavljanju mnogobrojnih podneska tužilaca strankama na izjašnjenje, pre dostavljanja spisa po žalbi prvotužene drugostepenom sudu, propustio da, istovremeno kad i prvotuženom, i drugotuženom uruči prvostepenu presudu, već je to učinio nakon pet i po meseci od dana izjavljivanja žalbe prvotužene. Pored propusta u dostavljanju strankama, prvostepenom sudu su dva puta vraćani nerazmotreni spisi predmeta radi otklanjanja procesnih nedostataka, s obzirom na to da su tužioci iskazali sumnju u validnost ovlašćenja za zastupanje prvotužene, a drugi put radi izviđaja i jer je trebalo otkloniti procesni nedostatak povodom zastupanja drugotužene. Međutim, procesnih nedostataka za zastupanje prvotužene nije bilo, već za zastupanje drugotužene, a tuženi su, suprotno tvrdnjama tužilaca, ostali pri žalbama. Na strani drugostepenih sudova, ni Okružnog u Subotici, ni Apelacionog suda u Novom Sadu, nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka, jer su ipak, nakon ostvarenih uslova, u kratkim rokovima donosili odluke.

Iako značaj predmeta spora, kao ni legitiman interes da drugostepeni sud o žalbama tuženih odluči u okviru standarda razumnog roka, ne bi trebalo dovoditi u pitanje za podnosioce ustavne žalbe, najpre, zbog njihove procesne uloge u sporu, a zatim, jer, upravo, ustavnom žalbom osporavaju trajanje žalbenog postupka, ipak Ustavni sud nalazi da se podnosioci ustavne žalbe u ovom delu postupka nisu ponašali u skladu sa svojim interesom.

Imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te je u tom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu odbio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporene presude (mada je prvostepenom presudom rešeno u korist podnosilaca ustavne žalbe) , Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. U tom smislu, nije dovoljno pozvati se na navodnu nezakonitost osporenog akta i isto dovoditi u vezu sa činjenicom da je drugostepeni sud zauzeo drugačiji pravni stav u odnosu na stav koji je zauzeo prvostepeni sud. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, već samo paušalne i nedovoljno precizne navode o pogrešnoj primeni prava. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je, uvidom u osporene akte, utvrdio da oni sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju prvostepena i drugostepena presuda, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o neosnovanosti ustavne žalbe zbog doprinosa podnosilaca dužini postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti