Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku podele bračne tekovine

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 20 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, uzimajući u obzir i njen doprinos dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. V . D . iz Prijedora, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. V . D . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 4/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V . D . iz Prijedora, Bosna i Hercegovina, podnela je Ustavnom sudu, 3. marta 201 4. godine, preko punomoćnika B. U, advokata iz Kruševca, ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2819/13 od 1 0. decembra 201 3. godine i Osnovnog suda u Kruševcu P. 4/10 od 15. novembra 201 2. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kom su donete osporene odluke.

Podnositeljka smatra da joj je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno nedelotvornim i neefikasnim postupanjem sudova, pred kojima je postupak do pravosnažnog okončanja povodom glavne stvari trajao 20 godina, iako se nije radilo o složenom postupku i nije bilo doprinosa podnositeljke njegovom trajanju. Obrazlažući razloge na kojima zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, osporenim presudama kojima je pravosnažno odbijen njen tužbeni zahtev, podnositeljka navodi da se drugostepeni sud uopšte nije upustio u razmatranje njenih žalbenih navoda iako je, kako tvrdi, bilo očigledno da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno, a da je materijalno pravo pogrešno primenjeno zbog prenebregnute zakonske pretpostavke o jednakim udelima supružnika u sticanju zajedničke imovine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava radnjama sudova, otkloni štetne posledice povrede ovih prava, te joj naknadi nastalu štetu njihovom povredom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 4/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M. V, sada V . D, podnela je 10. septembra 1993. godine Opštinskom sudu u Kruševcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog S.V, bivšeg supruga, radi utvrđenja bračne tekovine i činidbe, uz predlog za određivanje privremene mere, koji je usvojen rešenjem P. 3123/93 na dan podnošenja tužbe.

Do donošenja presude Opštinsko g sud a P. 3123/93 od 9. novembra 2000. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje, Opštinski sud, od ukupno 49 zakazanih ročišta, 19 nije održao. Dva ročišta nisu održana zbog nedolaska tužilje koja nije uredno primila poziv, jedno zbog sprečenosti sudije, te jedno - koje je bilo zakazano na licu mesta - zbog ratnog stanja. Osim toga, četiri ročišta nisu održana na saglasan predlog oba punomoćnika, a tri zbog predavanja podnesaka punomoćnika tužilje neposredno na ročištu, te dva puta jer je njen punomoćnik tražio rok za preciziranje tužbenog zahteva i dostavljanje dokaza. Ostala ročišta nisu održana jer je tužilja, iako uredno pozvana radi saslušanja u svojstvu parnične stranke dva puta tražila odlaganje, pravdajući se bolešću nje ili deteta, a i punomoćnik tuženog je dva puta tražio odlaganje zakazanih ročišta. U ovom periodu izveden je dokaz saslušanjem stranaka (u dva navrata) i deset svedoka, dva puta su bila određena mirovanja, pa je jednom dozvoljeno vraćanje za manje od mesec dana, a jednom je tužilja tražila nastavak postupka po isteku tri meseca. Tužilja je jednom podneskom predložila poravnanje, dajući dve varijante, ili da se utvrdi njeno pravo svojine na kući u Kruševcu, sa placem i nekim od pokretnih stari ili da se utvrdi njeno pravo svojine na stanu u Brusu sa nekim od pokretnih stvari, te ličnim stvarima koje je dobila na poklon od oca i majke. Tuženi nije prihvatio njen predlog. Takođe, punomoćnik tužilje je u toku ovog dela postupka tri puta urgirao za zakazivanje ročišta, ali mu je, nakon dva preciziranja i proširivanja tužbenog zahteva, sud tri puta nalagao da precizira tužbeni zahtev sa čime je on kasnio ukupno 23 dana.

Presudom Okružnog suda u Kruševcu Gž. 1227/01 od 18. septembra 2001. godine potvrđena je ožalbena presuda Opštinskog sud a u Kruševcu P. 3123/93 od 9. novembra 2000. godine i pravnosnažno je usvojen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se na osnovu zajedničkog sticanja u braku utvrdi pravo svojine tužilje na 1/2 jednosobnog stana u Brusu, kao i istog udela određenih pokretnih stvari. U preostalom delu, koji se odnosi na utvrđivanje prava svojine 1/2 stambenog objekta u Kruševcu, kao i svojine u istom udelu na zemljištu, te na putničkom vozilu marke "Zastava 750", kao i freze sa prikolicom i motorne testere i povodom troškova postupka, predmet je vraćen na ponovno suđenje. Revizija tuženog, izjavljena protiv navedene drugostepene presude, je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 488/02 od 14. februara 2002. godine odbačena kao nedozvoljena.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je pred Opštinskim sudom dobio novi broj P. 2274/01, a do nastavka postupka pred Osnovnim sudom u Kruševcu pod brojem P. 4/10(93), zbog reorganizacije pravosuđa u 2010. godini, Opštinski sud je od zakazanih 29 ročišta za glavnu raspravu, održao 14 ročišta. U ovom delu postupka, na zajednički predlog stranaka je određeno da se ne drže ročišta dva puta u dužim vremenskim intervalima - jednom sedam meseci do odluke o reviziji tuženog, a jednom četiri meseca radi mirnog rešenja spora. Punomoćnik tužilje je više puta, uz mnogobrojna nalaganja suda da precizira tužbeni zahtev u pogledu broja, te određivanja vrste i roda pokretnih stvari, tek nakon godinu i osam meseci to učinio, ali je tada pored tuženog - bivšeg supruga tužilje, tužio još troje tuženih, da bi, zatim, više puta precizirajući tužbeni zahtev ostao pri tužbi protiv bivšeg supruga i još dva tužena, koji su se vodili kao vlasnici u javnim knjigama na spornim parcelama na kojima je izgrađen stambeni objekat u Kruševcu - predmet tužbenog zahteva. Međutim, punomoćnik tužilje za ove tužene nije imao tačne adrese, pa zbog neuredne dostave poziva, najpre, više ročišta nije držano, a zatim su traženi izveštaji od Mesne kancelarije u sumnji da su preminuli, da bi konačno 10. aprila 2009. godine tuženima bio postavljen privremeni staralac. Pored iznetog, prevashodno su razlozi za neodržavanje ročišta bili na strani punomoćnika tužilje, koji je nije blagovremeno predavao podneske i dokaze sudu ili je tražio odlaganje ročišta (pet puta). Tužilja je, radi saslušanja u svojstvu parnične stranke bila pozivana diplomatsko - konzularnim putem, ali je izostala uredna dostava. Prvotuženi je saslušan, kao i četiri svedoka, te određeno veštačenje preko veštaka geometra i veštaka građevinske struke.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude Osnovnog sud a u Kruševcu od 15. novembra 2012. godine, od 12 zakazanih ročišta, šest nije održano, od čega pet zbog nedostavljanja nalaza veštaka, a jednom jer uviđaj na licu mesta nije bilo moguće sprovesti zbog vremenskih nepogoda. Punomoćnik tužilje je ceo iznos predujma na ime troškova veštačenja uplatio tek 4. oktobra 2011. godine, mada je izvođenje ovog dokaza određeno još pred Opštinskim sudom. U ovom delu postupka sprovedena su osnovn a i dopunsk a vešačenja – sudskog veštaka geometra i građevinske struke, te saslušan veštak geometar i sedam svedoka.

Osnovni sud u Kruševcu je osporenom presudom P. 4/10(93) od 15. novembra 2012. godine odbio u celini tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila utvđenje da je po osnovu sticanja u br aku sa prvotuženim suvlasnik bliže navedene nepokretne imovine u procentu od 50% - stambenog objekta u Kruševcu i zemljišta , kao i više pobrojanih pokretnih stvari. Istom presudom, obavezan je prvo tuženi S.V. da tužilji nadoknadi troškove postupka u iznosu od 142.025,00 dinara. Obe parnične stranke su protiv navedene prvostepene presude izjavile žalbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2819/13 od 1 0. decembra 2013. godine potvrđena je prvostepena presuda, osim u delu odluke o troškovima postupka. Navedena odluka je uručena punomoćniku tužilje 3. februara 2013. godine.

U ponovnom postupku, koji se vodio povodom troškova parničnog postupka, pravnosnažno je 10. januara 2016. godine odlučio Viši sud u Kruševcu, tako što je preinačio ožalbeno prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Kruševcu P. 4/10(93) od 13. novembra 2015. godine, te odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao više od 20 godina što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, po stupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosi teljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak u kome se odlučivalo o osnovanosti zahteva za utvrđenje prava svojine po osnovu sticanja u bračnoj zajednici se može okarakterisati kao izuzetno složen, imajući u vidu da je radi utvrđenja činjenica bitnih za presuđenje izveden dokaz saslušanjem velikog broja svedoka i da su sprovedana dva veštačenja. Takođe, predmet je bio i procesno složen zbog većeg broja tuženih i postavljanja privremenog staraoca.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ust avni sud je ocenio da je na strani podnositeljke postojao legitiman interes za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu nje nih eventualnih prava na imovini koja je bila predmet spora.

Dalje, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka u značajnoj meri doprinela dužini postupka, budući da 16 ročišta nije održano na njenu molbu, odnosno molbu njenog punomoćnika ili na saglasan predlog punomoćnika obe strane, kao i zb og njenog nedolaska na ročišta ili neblagovremnog predavanja podnesaka od strane njenog punomoćnika ili postupanja po nalozima suda. Takođe, zbog zajedničkog predloga punomoćnika stranaka ročišta nisu zakazivana u ukupnom periodu od skoro godinu dana - radi izgleda mirnog rešenja spora i čekanja ishoda revizijskog postupka. Zbog izostanaka tužilje odnosno njenog punomoćnika je i dva puta bilo određeno mirovanje postupka, pa je jednom, nakon nepun mesec dana, dozvoljen povraćaj, a jednom je nakon tri meseca određen nastavak. Uprkos interesu tužilje da se spor okonča u razumnom roku, i pored toga što je punomoćnik nekoliko puta urgirao za zakazivanje ročišta, istovremeno je i na više ročišta tražio novi rok za preciziranje tužbenog zahteva, a u jednom navratu je po nalogu suda da izvrši preciziranje postupio tek nakon godinu i osam meseci (mada se ovo delom poklopilo sa saglasnim predlogom stranka da se ročišta ne drže). Pritom, dužem trajanju postupka doprinelo je i to što je ceo iznos na ime predujma troškova veštačenja tužilja uplatila nakon više od godinu dana od određenog veštačenja. Pored ovoga, punomoćnik tužilje je više puta precizirao tužbene zahteve, što jeste njegovo legitimno pravo, ali istovremeno je zbog izjašnjavanja druge strane po drugačijim zahtevima, uticalo da se postupak produži.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prva prvostepena presuda doneta sedam godina i dva meseca nakon podnošenja tužbe. Po nalaženju Ustavnog suda, okolnost da je u periodu do donošenja pomenute presude sproveden obiman dokazni postupak saslušanjem ve ćeg broja svedoka (ukupno deset) ne može opravdati ovako dugo trajanje postupka u situaciji kada je ova presuda delom potvrđena, a delom ukinuta. Naredna prvostepena presuda je potvrđena povodom glavne stvari, ali je doneta nakon još deset godina od započinjanja ponovnog prvostepenog postupka, mada je istina da su u ovom delu postupka sprovedena dva osnovna i dopunska veštačenja i saslušano još 11 svedoka. Na strani drugostepenih sudova nije bilo doprinosa trajanju postupka van granica razumnog roka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je podnosi teljki ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US, 40/15 i 103/15 ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 1.200 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – rezdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje , posebno dužinu trajanja, značaj koji je predmet spora imao za podnositeljku, ali i složenost predmetnog parničnog postupka i značajan doprinos podnositeljke dužini trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda , praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la prevashodno zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporene presude, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Kako podnositeljka tvrdnju o povredi označenog ustavnog prava zasniva na navodu da se drugostepeni sud uopšte nije upustio u razmatranje njenih žalbenih navoda o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, a imajući u vidu sadržinu osporene drugostepene presude, Ustavni sud je utvrdio da navodi podnositeljke ne odgovaraju činjenicama, pa se stoga takvi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Naime, podnositeljka, u suštini nezadovoljna ishodom parnice, u kojoj jednim delom nije uspela, uglavnom ponavlja navode iz žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, a o kojima se, po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Kragujevcu detaljno i razumljivo izjasnio, obrazlažući svoju odluku, te primenjujući merodavno pravo na ustavnopravno prihvatljiv način.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka samo formalno pozvala na povred u prava iz člana 58. Ustava, jer ustavna žalba ne sadrži nijedan razlog na kom e podnositeljka zasniva svoje tvrdnje o povredi ov og prava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda ustavnih prava u odnosu na osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku podele bračne tekovine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti