Odbijanje ustavne žalbe za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda, kojom je odbijen zahtev za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida. Odluka je zasnovana na nedostatku propisane medicinske dokumentacije iz perioda ranjavanja, što je ustavnopravno prihvatljiv razlog.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1915/2011
17.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri , dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . S . iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M . S . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 15020/10 od 4. marta 2011. godine

O b r a z l o ž e nj e

1. M . S . iz B, preko punomoćnika Ž. K, advokata iz B, izjavio je 28. aprila 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 15020/10 od 4. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je kao osnovni razlog za donošenje osporene presude navedeno da je u provedenom postupku utvrđeno da je podnosilac ranjen 22. marta 1993. godine kao pripadnik Vojne pošte 9042 O, koja u momentu ranjavanja nije bila u sastavu JNA, jer je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija prestala da postoji nakon konstituisanja SRJ, a učesnici oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine su postali pripadnici Vojske Republike Srpske ili Republike Srpske Krajine i da iz toga sledi da podnosilac u momentu ranjavanja nije bio borac u smislu odredbe člana 2. stav 1. tačka 5. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da navedenim zakonom za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida nije predviđen uslov da je lice bilo pripadnik neke vojne formacije ili vojne jedinice koja je „bila u organizacionom sastavu bivše JNA, već je bitna činjenica da li on poseduje relevantne pisane dokaze da je ranjen pod okolnostima kojima je uslovljeno utvrđivanje svojstva ratnog vojnog invalida.

Podnosilac ustavne žalbe tvrdi da je iskoristio sva pravna sredstva kako bi od organa Vojske Srbije „ishodovao podatke o evidencijama iz ratnog perioda“ i da iz rešenja Komande vojnog okruga Beograd od 13. avgusta 2009. godine proizlazi da nadležni organi Ministarstva odbrane i Vojske Srbije „ne vide ništa sporno“ u uverenju Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske Krajine od 27. aprila 1993. godine.

Ustavnom žalbom se takođe ukazuje na nejednako postupanje suda i u prilog tome dostavlja presuda Okružnog suda u Beogradu U. 2542/07 od 12. decembra 2008. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt, presudu Okružnog suda u Beogradu U. 2542/07 od 12. decembra 2008. godine i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Okružnog suda u Beogradu U. 2542/07 od 12. decembra 2008. godine – kojom podnosilac ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje suda, uvažena je tužba podnosioca ustavne žalbe i poništeno rešenje Sekretarijata za socijalnu zaštitu – Sektor boračko-invalidske zaštite gradske uprave grada Beograda XIX-06 broj 58.1-732/2006 od 12. februara 2007. godine, kojim je konačno odbijen njegov zahtev za za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida.

Rešenjem Sekretarijata za socijalnu zaštitu – Sektor boračko-invalidske zaštite gradske opštine Zemun broj 580-24/06 od 30. septembra 2009. godine, donetim u ponovnom postupku, odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida, kao neosnovan. Prvostepeni organ je u obrazloženju rešenja konstatovao da je podnosilac uz zahtev podnet 16. juna 2006. godine priložio, pored ostalog: uverenje Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske Krajine od 27. aprila 1993. godine o ranjavanju koje se dogodilo 22. marta 1993. godine u borbi sa pripadnicima ZNG i MUP-a Republike Hrvatske, izveštaj lekara specijaliste dnevne bolnice „Dr. Radivoj Simonović“ S . od 6. oktobra 1995. godine sa dijagnozom posttraumatski stresni sindrom i izveštaj lekara specijaliste KBC „Dragiša Mišović“ B . od 4. novembra 1997. godine, sa dijagnozom hipoestezija donjeg dela leve polovine lica. Dalje je navedeno da je vojni odsek Beograd odbacio zahtev podnosioca za izdavanje uverenja o okolnostima ranjavanja, zbog nenadležnosti, a da u uverenju o ranjavanju izdatom 27. aprila 1993. godine nisu precizirane posledice navodnog ranjavanja i da nedostaje propisana medicinska dokumentacija o lečenju bilo kakve povrede, rane ili ozlede zadobijene pod okolnostima iz člana 2. i člana 3. navedenog zakona. Budući da se činjenica o tome utvrđuje samo pisanim dokaznim sredstvima, kojima se u smislu člana 77. stav 3. Zakona smatra medicinska dokumentacija o lečenju koja potiče iz perioda dok su trajale te okolnosti, a najkasnije godinu dana od prestanka tih okolnosti, ocenjeno je da podnosilac nema odgovarajući dokaz o ranjavanju. Prvostepeni organ je, takođe, konstatovao da je podnosilac lečen od psihičke bolesti počev od 3. oktobra 1995. godine, ali tu činjenicu nije razmatrao, imajući u vidu član 79. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, prema kome se zahtev za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida po osnovu oštećenja organizma nastalog usled bolesti zadobijene pod okolnostima iz člana 2. i člana 3. tač. 2) i 3) zakona, neće uzimati u postupak ako je podnet po isteku pet godina od prestanka tih okolnosti . Prvostepeni organ je, polazeći od toga da u priloženom uverenju o ranjavanju nisu precizirane posledice navodog ranjavanja, da nedostaje propisana medicinska dokumentacija, da je uverenje izdao „nenadležni organ, budući da je podnosilac bio pripadnik vojne pošte koja nije bila u sastavu bivše JNA“, ocenio da podnosilac svoje tvrdnje o ranjavanju i učešću u ratnim događanjima nije učinio verovatnim, pa se „nije moglo poverovati u istinitost podnete dokumentacije o njegovom učešću u ratnim događanjima“.

Rešenje Sekretarijata za socijalnu zaštitu – Sektor boračko-invalidske zaštite gradske uprave grada Beograda XIX-06 broj 58.1-186/2009 od 21. oktobra 2009. godine, kojim je odlučeno o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv navedenog prvostepenog rešenja, ne sadrži nijedan novi razlog za odbijanje žalbe.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 15020/10 od 4. marta 2011. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog konačnog rešenja, a u obrazloženju osporene presude je navedeno: da je u provedenom postupku utvrđeno da je podnosilac ranjen 22. marta 1993. godine kao pripadnik vojne pošte koja u momentu njegovog ranjavanja nije bila u sastavu JNA, jer je SFRJ prestala da postoji 27. aprila 1992. godine, a učesnici oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine su postali pripadnici Vojske Republike Srpske ili Republike Srpske Krajine. Taj sud je, polazeći od navedenog, a imajući u vidu citirane odredbe člana 2. stav 1. tačka 5) i člana 3. stav 1. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ“, br. 24/98...29/98), ocenio da je pravilno tuženi organ odbio žalbu podnosioca, s obzirom na to da u momentu ranjavanja nije bio borac u smislu odredbe člana 2. stav 1. tačka 5. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca. Ocenjujući navode tužbe, Upravni sud je našao da su isti bez uticaja na pravilnost i zakonitost osporenog rešenja, budući da su istovetni navodima žalbe, koje je tuženi organ potpuno i pravilno cenio iz razloga koje je u svemu prihvatio taj sud.

Rešenjem Komande vojnog okruga Beograd Up-2 broj 218-2 od 13. avgusta 2009. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv zaključka o odbacivanju njegovog zahteva za izdavanje uverenja o okolnosti ranjavanja, zbog nenadležnosti. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo da podnosilac poseduje „odgovarajuće uverenje izdato od nadležnog organa Republike Srpske Krajine u čijoj Vojsci je bio ranjen“.

U izveštaju lekara specijaliste od 23. marta 1993. godine navodi se da je podnosilac ustavne žalbe primio antitetanusnu zaštitu i dobio antiobiotsku terapiju.

4. Odredbom Ustava na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se invalidima, ratnim veteranima i žrtvama rata pruža se posebna zaštita, u skladu sa zakonom (član 69. stav 4.) .

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ“, br. 24/98, 29/98 i 25/2000 i „Službeni glasnik RS“, broj 101/05), kojim je propisano: da je borac jugoslovenski državljanin koji je vršio vojne dužnosti ili druge dužnosti za vojne ciljeve ili za ciljeve državne bezbednosti u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine za očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celokupnosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije ( član 2. stav 1. tačka 5)); da je ratni vojni invalid jugoslovenski državljanin koji je zadobio ranu, povredu, ozledu ili bolest, pa je zbog toga nastupilo oštećenje njegovog organizma najmanje za 20%, vršeći vojne dužnosti ili druge dužnosti za vojne ciljeve u ratu ili u oružanoj akciji za očuvanje državne bezbednosti u miru, pod okolnostima iz člana 2. ovog zakona (član 3. tačka 1)); da se činjenica da je rana, povreda ili ozleda zadobijena pod okolnostima iz člana 2, člana 3. tač. 2. i 3. ovog zakona utvrđuje samo pisanim dokaznim sredstvima iz vremena kada je rana, povreda ili ozleda zadobijena (član 77. stav 1.); da se p isanim dokaznim sredstvom, u smislu stava 1. ovog člana, smatra i medicinska dokumentacija o lečenju koja potiče iz perioda dok su trajale te okolnosti, a najkasnije godinu dana od dana prestanka tih okolnosti (član 77. stav 3.); da se zahtev za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida po osnovu oštećenja organizma nastalog usled bolesti zadobijene pod okolnostima iz člana 2. i člana 3. tač. 2. i 3. ovog zakona podnesen po isteku pet godina od prestanka tih okolnosti, neće uzimati u postupak (član 79.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je iz dokaza koje je priložio uz zahtev za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida nesumnjivo mogla biti utvrđena činjenica da je «ranjen pod okolnostima kojima je uslovljeno utvrđivanje svojstva ratnog vojnog invalida» i da su mu osporenom presudom Upravnog suda, kojom je pravnosnažno odbijen njegov zahtev, povređena ustavna prava na pravično suđenje i na socijalnu zaštitu.

Ocenjujući osnovanost ovih navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska.

Ustavni sud je, polazeći od sadržine rešenja prvostepenog organa, utvrdio da se razlozi tog upravnog organa za odbijanje zahteva za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida prevashodno zasnivaju na utvrđenju da u uverenju Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske Krajine od 27. aprila 1993. godine nisu precizirane posledice navodnog ranjavanja i da nedostaje medicinska dokumentacija o lečenju koja potiče iz perioda dok su trajale te okolnosti, a najkasnije godinu dana od dana prestanka tih okolnosti, kako je propisano članom 77. stav 3. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca (dalje u tekstu: Zakon). Takođe, prvostepeni organ nije razmatrao medicinsku dokumentaciju u vezi sa dijagnozom posttraumatski stresni sindrom, imajući u vidu da dokazi o postojanju te bolesti kod podnosioca potiču iz oktobra 1995. godine, a da je zahtev podnet 2006. godine, odnosno po proteku roka predviđenog članom 79. Zakona.

Imajući u vidu navedene odredbe zakona i činjenice utvrđene u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi, Ustavni sud je našao da su ustavnopravno prihvatljivi navedeni razlozi prvostepenog upravnog organa za ocenu da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o ranjavanju nije učinio verovatnim. Na drugačiju ocenu Suda ne mogu uticati navodi podnosioca ustavne žalbe da nadležni organi Vojske Srbije „ne vide ništa sporno“ u uverenju Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske Krajine od 27. aprila 1993. godine, koje je „izdato od nadležnog organa Republike Srpske Krajine u čijoj Vojsci je podnosilac ranjen“. Naime, bez obzira na sadržinu uverenja i nadležnost organa za njegovo izdavanje, činjenica da je rana, povreda ili ozleda zadobijena pod okolnostima iz člana 2. Zakona utvrđuje se na osnovu medicinske dokumentacije podnete u skladu sa zakonom.

S obzirom na to da je drugostepeni organ u svemu prihvatio razloge prvostepenog organa za odbijanje zahteva, te da je Upravni sud ocenio pravilnom odluku tuženog organa da iz istih razloga odbije žalbu podnosioca, Ustavni sud nalazi da obrazloženje osporene presude u celini zadovoljava zahteve pravičnosti, bez obzira na ocenu tog suda da podnosilac ustavne žalbe u momentu ranjavanja nije bio borac u smislu odredbe člana 2. stav 1. tačka 5. Zakona, budući da je ranjen kao pripadnik vojne pošte koja u momentu njegovog ranjavanja nije bila u sastavu JNA. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u Odluci Už-4763/2010 od 18. jula 2013. godine istakao da vršenje dužnosti za vojne ciljeve ili za ciljeve državne bezbednosti u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine za očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celokupnosti SFRJ, nije uslovljeno pripadnošću Vojsci te države. Međutim, imajući u vidu da je odluka nadležnog upravnog organa prevashodno zasnovana na oceni da priložena medicinska dokumentacija ne dokazuje da je podnosilac u relevantnom periodu lečen od posledica zadobijene povrede, Ustavni sud je našao da navedena ocena Upravnog suda o pripadnosti određenoj vojsci, u konkretnom slučaju, nije bila od uticaja na odluku o predmetnoj upravnoj stvari.

U vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se ukazuje na nejednako postupanje suda, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Okružnog suda u Beogradu U. 2542/07 od 12. decembra 2008. godine ocenjivana zakonitost ranije donetog konačnog upravnog akta u istoj upravnoj stvari. Budući da navedenu odluku nije doneo sud koji je postupao u poslednjem stepenu, Ustavni sud nije razmatrao istaknutu povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Upravnog suda podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a time ni pravo na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti