Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok su ostali navodi o povredi prava na pravično suđenje odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsedni k Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. A . iz Požarevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. A . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Požarevcu u predmet P. 1027/09, a zatim pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P. 23/14, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret sredstava budžeta Republike Srbije – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. A . iz Požarevca je, 14. februara 2018. godine, preko punomoćnika D. S , advokata iz Požarevca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1656/16 od 7. septembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi se navodi: da je tužba u osporenom postupku podneta 20. avgusta 2009. godine, a isti je okončan donošenjem osporene presude 15. januara 2018. godine, čime j e povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da se povreda prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu ogleda u činjenici da je Vrhovni kasacioni sud rešavao u sporu o imovini tužilaca u vreme kada je jedan od tužilaca , i to tužilja M . D. preminula , tako da je postupak morao biti prekinut u smislu člana 222. tačka 1. Zakona o parničnom postupku; da je Vrhovni kasacioni sud svojim tumačenjem doveo u neravnopravan položaj tužioce , jer je arbitrerno rešavao prethodno pitanje o pravu svojine na spornim parcelama, iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi.

Predlaže se da Ustavni sud utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, te da poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda i podnosiocu ustavne žalbe dosudi naknadu štete zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu N arodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P. 23/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

M. D . iz R, N . A . iz K. i J. A . iz K. – ovde podnosilac ustavne žalbe , su 20. avgusta 2009. godine Opštinskom sudu u Požarevcu podneli tužbu protiv tuženog M . I . iz K, radi predaje u državinu ¼ parcele br. 6413 upisane u LN br. 748, KO Kličevac, sa predlogom za određivanje privremene mere zabeležbom spora u katastru i zabranom tuženom bilo kakvih radova, vršenja promena, kao i otuđenja ili opterećenja sporne parcele , do okončanja parničnog postupka.

Opštinski sud u Požarevcu je rešenjem P. 1027/09-43 od 19. septembra 2009. godine usvojio predloženu privremenu meru, koje rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Požarevcu Gž. 1904/09 od 20. oktobra 2009. godine.

Osnovni sud u Požarevcu, pred kojim je 2010. godine postupak nastavljen pod brojem P. 513/10, je do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 25. maja 2011. godine, zakazao sedam ročišta, od kojih nisu održana ili su odložena bez raspravljanja tri, i to: jedno radi pokušaja mirnog rešenja spora između stranaka, jedno zbog toga što tužilja M. D . nije pristupila iako je trebalo da bude saslušana, a jedno zbog bolesti postupajućeg sudije.

Prvostepeni sud je pribavio od Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Požarevac izveštaj o istoriji promena sporne parcele i izveštaj komisije za izlaganje podataka u postupku br. 951-1091/2000, ostvario uvid u pisme ne dokaze koje su podnele stranke, saslušao dva svedoka i saslušao tužioca J. A . i tuženog u svojstvu parničnih stranaka .

Osnovni sud u Požarevcu je, presudom P. 513/10 od 25. maja 2011. godine , odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da se tuženi obaveže da tužiocima preda u sudržavinu spornu parcelu i obavezao tužioce da tuženom solidarno naknade troškove parničnog postupka.

Protiv navedene prvostepene presude, tužioci su 20. oktobra 2011. godine izjavili žalbu, koja je upućena drugostepenom sudu 17. novembra 2011. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 6726/11 od 26. jula 2013. godine, ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 10. januara 2014. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku Osnovni sud u Požarevcu je održao tri ročišta na kojima je odlučio o zahtevu T. J . iz Požarevca za stupanje u parnicu u svojstvu umešača na strani tuženog, ostvario uvid u obimnu dokumentaciju koju je dostavio tuženi, saslušao tužioce M. D . i T . A . u svojstvu parničn ih stran aka i saslušao tuženog i umešača na strani tuženog.

Osnovni sud u Požarevcu je, presudom P. 23/14 od 22. aprila 2014. godine , odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da se tuženi obaveže da tužiocima preda u sudržavinu spornu parcelu i obavezao tužioce da tuženom solidarno naknade troškove parničnog postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tužioci su izjavili žalbu 14. maja 2014. godine.

Apelacioni sud u Kragujevcu je, rešenjem Gž. 2906/14 od 10. septembra 2014. godine , vratio spise prvostepenom sudu radi ispravke presude, a Osnovni sud u Požarevcu je 29. septembra 2014. godine doneo rešenje o ispravci presude P. 23/14 od 22. aprila 2014. godine.

Apelacioni sud u Kragujevcu je, presudom Gž. 3742/14 od 5. februara 2016. godine , preinačio presudu O snovnog suda u Požarevcu P. 23/14 od 22. aprila 2014. godine i usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Umešač na strani tuženog je 31. maja 2016. godine podneo neposredno Vrhovnom kasacionom sudu reviziju protiv drugostepene presude, koja je 20. juna 2016. godine vraćena Osnovnom sudu u Požarevcu radi združivanja spisa i na dalje postupanje. Prvostepeni sud je Vrhovnom kasacionom sudu dostavio spise sa revizijom 23. septembra 2016. godine.

Vrhovni kasacioni sud je, osporenom presudom Rev. 1656/16 od 7. septembra 2017. godine , preinačio presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3742/14 od 5. februara 2016. godine, odbio žalbu tužilaca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Požarevcu P. 23/14 od 22. aprila 2014. godine, ispravljenu rešenjem P. 23/14-27 od 29. septembra 2014. godine. Presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca 18. januara 2018. godine.

Vrhovni kasacioni sud je našao da se u reviziji umešača osnovano navodi da je drugostepeni sud , na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešno primenio materijalno pravo i izveo pogrešan zaključak. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da je pravilan stav drugostepenog suda da stupanjem na snagu i početkom primene katastra nepokretnosti u katastaskoj opštini za koju je izgrađen prestaju da važe zemljišne knjige u toj katastarskoj opštini; da je taj zaključak zasnovan na pravilnoj primeni odredaba Zakona o držanom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima („Službeni glasnik RS“, br. 83/92 … 25/02); da međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, to ne sprečava sud da u parnici kao prethodno pitanje reši pitanje svojine, što je u ovom postupku prvostepeni sud i učinio , i po oceni Vrhovnog kasacionog suda , pravilno re šio kao prethodno pitanje svojine i pitanje prava korišćenja sporne parcele.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji se u ovom postupku primenjivao nakon ukidanja prve prvostepene presude.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Požarevcu 20. avgusta 2009 . godine, a da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda 7. septembra 2017. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao punih osam godina , što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da se ovde radilo o činjenično i pravno relativno složenom sporu, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni ne mogu opravdati prekoračenje prihvaćenih standarda trajanja sudskog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac, kao jedan od tužilaca, imao opravdani interes za efikasno sprovođenje parničnog postupka , kao i da su tužioci samo u manjoj meri doprineli njegovom trajanju; ovde se ima u vidu odlaganje ročišta 30. marta 2011. godine zbog neodazivanja pozivu za saslušanje tužilje M. D. Na teret suda se takođe ne može staviti ni odlaganje ročišta 19. maja 2010. godine radi pokušaja mirnog rešenja spora.

Međutim, Ustavni sud je ocenio se u konkretnom slučaju, bez obzira na relativnu složenost predmeta spora i činjenicu da su u postupku odlučivale tri sudske instance, trajanje postupka od osam godina ne može smatrati ustavnopravno prihvatljivim.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P. 23/14, prvobitno pred Opštinskim sudom u Požarevcu u predmetu P. 1027/09, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15,od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da su osporenom presud om Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1656/16 od 7. septembra 2017. godine povređena ustavna prava podnosioca iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava , Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se navodima ustavne žalbe osporava primena materijalnog prava u donošenju osporene revizijske presude, koje je podnosilac iznosio i u toku parničnog postupka. Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni su, kao i prethodno prvost epeni sud, da o iscrpne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku kojom je preinačio drugostepenu presudu i potvrdio prvostepenu odbijajuću presudu, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava. U vezi sa navodom da je Vrhovni kasacioni sud rešavao u sporu u vreme kada je prvotužilja M. D . preminula usled čega je parnični postupak trebalo da bude prekinut, Ustavni sud ukazuje da je revizija u ovom postupku izjavljena 31. maja 2016. godine i da podnosilac nije dostavio dokaz o tome da je prvostepeni ili revizijski sud obavešten o tome da je prvotužilja, kao što proizlazi iz smrtovne liste dostavljene uz ustavnu žalbu, preminula 13. marta 2017. godine, te ovi navodi ne mogu predstavljati ustavnopravno prihvatljive razloge za tv rdnju o povredi ustavnih prava podnosioca.

U vezi sa tvrdnjom o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je sud poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, što predstavlja neophodan uslov da bi se moglo odlučivati o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

Polazeći od svega napred iznetog, Ustavni sud je ocenio da se razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi navedenih ustavnih prava podnosioca, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presude, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje pos tupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve napred navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti