Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer procesne greške podnosioca, poput neblagovremenog podnošenja vanrednog pravnog leka nenadležnom sudu, isključuju period odlučivanja o nedozvoljenom zahtevu. Žalba protiv starijih odluka je odbačena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1917/2009
18.02.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Grujića iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slobodana Grujića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se pred Vrhovnim sudom Srbije vodio u predmetu Uvp. II 90/01.

2. Odbacuje se ustavna žalba Slobodana Grujića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zaječaru U. 65/98 od 22. decembra 1999. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 90/01 od 28. novembra 2001. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Grujić iz Zaječara je 16. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Petra Zdravkovića, advokata iz Zaječara, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Zaječaru U. 65/98 od 22. decembra 1999. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 90/01 od 28. novembra 2001. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. U ustavnoj žalbi se navodi da je zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje podnet 31. decembra 1996. godine, a da je podnosilac tek 18. septembra 2009. godine primio osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 90/01 od 28. novembra 2001. godine. Podnosilac je izrazio sumnju u datum donošenja osporenog rešenja, jer „nije moguće da ga Vrhovni sud Srbije nije mogao dostaviti sedam godina i deset meseci“. Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporene odluke i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 31. decembra 1996. godine Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala u Zaječaru podneo zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za telesno oštećenje, o kome je odlučeno rešenjem D. 7047 od 3. februara 1998. godine.

Protiv navedenog prvostepenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih broj 448975 od 2. juna 1999. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je Okružnom sudu u Zaječaru podneo tužbu radi poništaja rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih broj 448975 od 2. juna 1999. godine. Okružni sud u Zaječaru je osporenom presudom U. 65/98 od 22. decembra 1999. godine odbio tužbu podnosioca podnetu protiv navedenog konačnog upravnog akta.

Podnosilac je 23. aprila 2001. godine Saveznom sudu podneo zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude Okružnog suda u Zaječaru U. 65/98 od 22. decembra 1999. godine.

Dopisom od 17. jula 2001. godine Savezni sud je obavestio podnosioca ustavne žalbe da je njegov zahtev prosleđen Vrhovnom sudu Srbije, kao nadležnom za odlučivanje u smislu člana 18. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. Takođe, podnosilac je obavešten o tome da se o ishodu postupka po podnetom zahtevu ubuduće može interesovati u Vrhovnom sudu Srbije.

Vrhovni sud Srbije je 28. novembra 2001. godine doneo osporeno rešenje Uvp. II 90/01, kojim je odbacio zahtev za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Zaječaru U. 65/98 od 22. decembra 1999. godine. U obrazloženju osporenog rešenja Vrhovni sud Srbije je naveo da je zahtev podnet po proteku roka za njegovo podnošenje, propisanog članom 46. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.

Podnosilac ustavne žalbe se 12. maja 2006. godine obratio Sudu Srbije i Crne Gore, insistirajući da se odluči o njegovom zahtevu za vanredno preispitivanje pravnosnažne sudske odluke. U podnesku je naveo da je zahtev uputio Saveznom sudu, da je taj sud u međuvremenu prestao da radi i da su, po njegovom mišljenju, spisi predmeta po njegovom zahtevu dostavljeni Sudu Srbije i Crne Gore.

Podneskom od 25. marta 2009. godine podnosilac se obratio Vrhovnom sudu Srbije, objašnjavajući zbog čega smatra da je Savezni sud bio nadležan za odlučivanje o njegovom zahtevu. Podnosilac je od Vrhovnog suda Srbije tražio da ga obavesti o tome gde se predmet nalazi i da li je o njegovom zahtevu odlučeno, budući da ni od Saveznog suda, ni od Suda Srbije i Crne Gore nije dobio nikakvu odluku.

Dopisom od 2. aprila 2009. godine Vrhovni sud Srbije je obavestio podnosioca o tome da je, nakon prestanka rada Suda Srbije i Crne Gore preuzeo određene nerešene predmete tog suda u upravnim sporovima, ali da se među njima ne nalazi predmet po zahtevu podnosioca. Podnosilac je upućen da se obrati Arhivu Jugoslavije, s obzirom na to da su arhiva i upisnici bivšeg Suda Srbije i Crne Gore predati njemu na čuvanje.

Vrhovni sud Srbije je dopisom od 24. novembra 2009. godine obavestio Ustavni sud o tome da je 18. oktobra 2009. godine podnosiocu ustavne žalbe dostavljeno osporeno rešenje tog suda Uvp. II 90/01 od 28. novembra 2001. godine. U dopisu je istaknuto da je dostava navedenog rešenja pokušana u 2002. godini, ali da se pošiljka vratila sa naznakom da je primalac odseljen sa date adrese.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji se primenjivao u vreme podnošenja predmetnog zahteva za vanredno preispitivanje pravnosnažne sudske odluke, bilo je propisano: da protiv pravnosnažne odluke suda čija nadležnost u upravnom sporu nije određena za celu teritoriju republike članice stranka može podneti vrhovnom sudu u republici članici zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, i to zbog povrede materijalnog prava ili zbog povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari (član 18. stav 2.); da se zahtev iz čl. 18. i 19. ovog zakona za vanredno preispitivanje sudske odluke podnosi nadležnom sudu u roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke protiv koje stranka podnosi zahtev (član 46. stav 1.); da će nedozvoljen ili neblagovremen zahtev ili zahtev iz čl. 18, 19. i 20. ovog zakona koji je podnelo neovlašćeno lice nadležni sud odbaciti rešenjem (član 47. stav 1.).

5. Iz sadržine ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da podnosilac prevashodno ukazuje na neprimerenu dužinu onog dela postupka u kome je odlučeno o vanrednom pravnom sredstvu, budući da je rešenje Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 90/01 od 28. novembra 2001. godine primio tek 18. oktobra 2009. godine.

Uvažavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, Ustavni sud je prihvatio stanovište da se postupak završava dostavljanjem konačne odluke stranci, što znači ne samo pravosnažne odluke o meritumu, već i odluke o vanrednom pravnom sredstvu, kada je ono dozvoljeno. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, procesne greške podnosioca dovode do toga da se period koji je protekao u odlučivanju o nedozvoljenim zahtevima ne uzima u obzir, što je, mutatis mutandis, istakao i Evropski sud za ljudska prava u predmetu Kostovska protiv Makedonije. Imajući to u vidu, prilikom ocene trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe izjavio zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude Okružnog suda u Zaječaru, ali da je zahtev podneo stvarno nenadležnom sudu, i to po proteku zakonom predviđenog roka, što je ovo vanredno pravno sredstvo učinilo nedozvoljenim. Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac nije ni mogao legitimno da očekuje donošenje meritorne odluke, niti da bude u neizvesnosti kad je reč o ishodu postupka po zahtevu za vanredno preispitivanje pravnosnažne sudske odluke, budući da je propustio rok za podnošenje zahteva koji je bio propisan odredbom člana 46. stav 1. Zakona o upravnim sporovima. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu i sledeće: da je podnosilac blagovremeno obavešten da je njegov zahtev ustupljen Vrhovnom sudu Srbije, kao nadležnom za odlučivanje; da se podnosilac prvi put interesovao za ishod postupka tek posle pet godina, i to obraćanjem Sudu Srbije i Crne Gore; da je podnosiocu još 2002. godine prvi put pokušano dostavljanje osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije, ali da se pošiljka vratila sa naznakom da je primalac odseljen sa označene adrese.

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku odlučivanja o zahtevu za vanredno preispitivanje pravnosnažne sudske odluke. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», broj 109/07), odbio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu Uvp. II 90/01.

6. U postupku ispitivanja ispunjenosti procesnih pretpostavki za postupanje Ustavnog suda po ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Zaječaru U. 65/98 od 22. decembra 1999. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 90/01 od 28. novembra 2001. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je ista nedopuštena.

Naime, prema odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbom člana 113. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojom je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Zaječaru U. 65/98 od 22. decembra 1999. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 90/01 od 28. novembra 2001. godine, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti