Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka od devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba u delu o povredi prava na pravično suđenje odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. R . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. R . i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13777/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. R . iz Beograda je , 6. marta 2017. godine, preko punomoćnika A. V , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3631/15 od 9. decembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava . Istovremeno, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio i dužinu trajanja parničnog postupka u kome je doneta navedena drugostepena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je ova parnica trajala devet godina, pa da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13777/12, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac O. R, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 8. decembra 2007. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Narodne banke Srbije radi naknade materijalne štete. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je tužena u dva navrata donela rešenje kojim je oduzela dozvolu za obavljanje poslova osiguranja A.D. „P.“ Beograd, a u kome je tužilac radio, pa da je na osnovu tih rešenja pokrenut likvidacioni postupak nad navedenim privrednim društvom; da su u postupcima po tužbama u upravnom sporu donete presude Vrhovnog suda Srbije kojima su poništena rešenja tužene, a da je likvidacioni upravnik na osnovu nezakonitih odluka tužene isplaćivao tužiocu umanjenu zaradu u periodu od 1. januara 2005. do 31. januara 2006. godine; da je nezakonitim radom tužene na taj način pričinjena materijalna šteta tužiocu. Predmet je zaveden pod brojem P. 11130/07.

Tužena je 18. januara 2008. godine dostavila prvostepenom sudu odgovor na tužbu. Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao p ripremno ročište u ovoj pravnoj stvari za 3. jul 2008. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 23. decembra 2008. godine doneo rešenje P. 11130/07, kojim je odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodi pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 235/07, ističući da je tužena u ponovnom postupku po treći put donela rešenje kojim je oduzela dozvolu za obavljanje poslova osiguranja A.D. „P.“ Beograd, a koja je predmet pobijanja u upravnom sporu, pa da se u toj predmetu rešava prethodno pitanje koje je od uticaja na odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca.

Tužilac je 2. marta 2009. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu žalbu protiv prvostepenog rešenja. Prvostepeni sud je krajem marta 2009. godine, nakon proteka roka za odgovor na žalbu, dostavio Okružnom sudu u Beogradu spise predmeta, radi odlučivanja o žalbi. Viši sud u Beogradu, koji je nakon formiranja nove mreže sudova preuzeo nadležnost za postupanje po žalbi, doneo je rešenje Gž. 6906/10 od 16. maja 2012. godine, kojim je ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno postupanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod novim brojem P. 13777/12.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 8. februara 2013. godine doneo presudu P. 13777/12, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Tužilac je 29. marta 2013. godine podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu žalbu protiv prvostepene presude. Prvostepeni sud je, nakon što je tuženi podneo odgovor na žalbu, dostavio 21. juna 2013. godine Višem sudu u Beogradu spise predmeta, radi odlučivanja o žalbi.

Viši sud u Beogradu se rešenjem Gž. 8701/13 od 25. decembra 2014. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvar i ustupio predmet Apelacionom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, nalazeći da visina tužbenog zahteva u konkretnom slučaju prelazi iznos od 3.000 evra na dan podnošenja tužbe i da se ne radi o sporu male vrednosti u kojima viši sud odlučuje o žalbi protiv presude, u smislu odredbe člana 23. stav 2. tačka 2) Zakona o uređenju sudova iz 2008. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je 13. februara 2015. godine doneo rešenje Gž. 597/15, kojim je vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu spise predmeta, radi dopune postupka, uzimajući u obzir da parničnim strankama nije dostavljeno rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 8701/13 od 25. decembra 2014. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 26. juna 2015. godine vratio spise predmeta Apelacionom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi.

Apelacioni sud u Beogradu je 9. decembra 2016. godine doneo osporenu presudu Gž. 3631/15, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac bio u radnom odnosu kod A.D. „P.“ Beograd po osnovu ugovora o radu od 1. septembra 2002. godine; da je tužena donela rešenje G. br. 4272 od 9. decembra 2004. godine, kojim je oduzela dozvolu za obavljanje poslova osiguranja A.D. „P.“ Beograd , pa je navedenom privrednom društvu zabranjeno da raspolaže svojom imovinom do otvaranja postupka likvidacije; da je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu L. br. 906/04 od 27. decembra 2004. godine otvoren postupak likvidacije nad A.D. „P.“ Beograd i da je Vrhovni sud Srbije u upravnom sporu po tužbi navedenog privrednog društva doneo presudu U. 6108/04 od 20. aprila 2005. godine kojom je poništio rešenje tužene G. br. 4272 od 9. decembra 2004. godine; da je tužena, postupajući po pomenutoj presudi, donela rešenje G. br. 4129 od 8. avgusta 2005. godine, kojim je oduzela dozvolu za obavljanje poslova osiguranja A.D. „P.“ Beograd i zabranila mu da raspolaže svojom imovinom do otvaranja postupka likvidacije; da je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu L. br. 115/05 od 11. avgusta 2005. godine otvoren postupak likvidacije nad A.D. „P.“ Beograd i imenovan likvidacioni upravnik, a da je Vrhovni sud Srbije u upravnom sporu doneo presudu U. 5478/05 od 19. jula 2006. godine, kojom je poništio rešenje tužene G. br. 4129 od 8. avgusta 2005. godine; da je tužena 11. decembra 2006. godine donela rešenje G. br. 10831, kojim je ponovo oduzela dozvolu za obavljanje poslova osiguranja A.D. „P.“ Beograd, pa je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu L. br. 15/06 od 28. decembra 2006. godine ponovo otvoren postupak likvidacije nad tim privrednim društvom; da je Vrhovni sud Srbije 8. decembra 2009. godine doneo presudu U. 235/07, kojom je odbio kao neosnovanu tužbu A.D. „P.“ Beograd, čime je postalo pravnosnažno rešenje tužene G. br. 10831 od 11. decembra 2006. godine; da je pravilno prvostepeni sud zaključio da se ne radi o nepravilnom i nezakonitom radu tužene da bi postojala njena odgovornost za traženu štetu, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da oštećeni na osnovu navedene zakonske odredbe ima pravo na naknadu štete ukoliko bi pored postojanja opštih uslova (uzročna veza i šteta) dokazao da je štetu pričinio organ pravnog lica nezakonitim radom, odnosno nepravilnim radom u vršenju svojih funkcija; da to što je rešenje tužene o oduzimanju dozvole za obavljanje poslova osiguranja dva puta poništeno, ne može predstavljati nezakonit rad uz koji bi se mogle vezati štetne posledice koje su eventualno nastale za tužioca i ne dovodi do deliktne odgovornosti tužene; da se ovakva pravna ocena drugostepenog suda zasniva na odredbi člana 5. stav 3. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje iz 2005. godine, prema kojoj ako je rešenje Narodne banke Srbije poništeno u upravnom sporu, pa Narodna banka Srbije u ponovnom postupku donese novo rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka, pravne posledice pokretanja stečajnog postupka nastupaju danom isticanja prvog oglasa o otvaranju stečajnog postupka na oglasnoj tabli nadležnog suda; da se u konkretnom slučaju navedena odredba primenjuje na osnovu člana 21. stav 1. istog zakona, kojim je propisano da se odredbe zakona kojima se uređuje stečaj privrednih društava i odredbe ovog zakona kojima se uređuje stečaj, shodno primenjuju i kod likvidacije, osim odredaba kojima se uređuje odbor poverilaca, razlučni poverioci, pobijanje pravnih radnji i isplatni redovi.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouoprave (član 36. stav 1.).

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjivao u ovom parničnom postupku, afirmisale su načelo efikasnog postupanja suda u parnici.

5. Analizirajući dužinu trajanja postupka u okviru istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 8. decembra 2007. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3631/15 od 9. decembra 2016. godine. Iz navedenog proizlazi da je predmetni parnični postupak trajao punih devet godina, što bi moglo da ukaže na činjenicu da ova parnica nije okončana u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud je utvrdio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, trebalo da utvrdi da li je u konkretnom slučaju postojao nepravilan ili nezakonit rad tužene, te da li postoji uzročno – posledična veza između takvog postupanja i nastale štete po podnosioca, u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Takođe, Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv interes da se ovaj obligacionopravni spor okonča u što kraćem roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosilac i njegov punomoćnik preduzeli sve procesne radnje kako bi se efikasno okončala ova parnica.

Ustavni sud nalazi da je nedelotvorno postupanje sudova prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ustavni sud je najpre konstatovao da je Prvi opštinski sud u Beogradu pokazao neefikasnost u fazi pripremanja glavne rasprave, imajući u vidu da je prvostepeni sud zakazao pripremno ročište nakon nepunih šest meseci od dana prijema odgovora na tužbu koji je dala tužena. Ustavni sud je dalje zaključio da postoji veliki doprinos žalbenih sudova za prekomerno dugo trajanje parničnog postupka, imajući u vidu da je postupak po žalbi podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja kojim je određen prekid postupka, trajao tri godine i dva meseca. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom i duže od dve godine u drugom postupku, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni. Ustavni sud nalazi da odgovornost sudova za nerazumno dugo trajanje parničnog postupka leži i u činjenici da je postupak po žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv prvostepene presude trajao tri godine i osam meseci, a što se pre svega može staviti na teret Prvom osnovnom sudu u Beogradu i Višem sudu u Beogradu. U tom kontekstu, Ustavni sud ukazuje da je Prvi osnovni sud u Beogradu dostavio Višem sudu u Beogradu spise predmeta radi odlučivanja o žalbi podnosioca ustavne žalbe, iako u konkretnom slučaju nije postojao pravni osnov prema odredbama Zakona o uređenju sudova iz 2008. godine za zasnivanje stvarne nadležnosti ovog drugostepenog suda. Ovakvo pogrešno postupanje prvostepenog suda je imalo za posledicu donošenje rešenja Gž. 8701/13 od 25. decembra 2014. godine, kojim se Viši sud u Beogradu oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po žalbi, a što je sve nepotrebno prolongiralo ovaj parnični postupak. Ustavni sud je na kraju ocenio da se doprinos navedenog drugostepenog suda za prekomerno dugo trajanje drugog žalbenog postupka u ovoj parnici, u smislu prethodno pomenutog pravnog stava Evropskog suda za ljudska prava, ogleda u tome što je navedeno rešenje procesnog karaktera doneo nakon jedne godine i šest meseci od dana prijema spisa predmeta.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe insistira na tome da je nezakonitost rešenja Narodne banke Srbije G. br. 4272 od 9. decembra 2004. godine i G. br. 4129 od 8. avgusta 2005. godine, a kojima je poslodavcu podnosioca (A.D. „P.“ Beograd) oduzeta dozvola za obavljanje poslova osiguranja, sama po sebi, bila dovoljna da se utvrdi deliktna odgovornost tužene za štetu koju je pretrpeo podnosilac u vidu manje isplaćene zarade za vreme trajanja likvidacionog postupka nad njegovim poslodavcem, a ne navodi činjenice da su pomenuta rešenja u upravnom sporu koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije poništena iz proceduralnih razloga, te da je tužena u ponovnom postupku donela rešenje iste sadržine G. br. 10831 od 11. decembra 2006. godine, a koje je postalo konačno i pravnosnažno. Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je Apelacioni sud u Beogradu uskratio podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu drugostepenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je postupajući drugostepeni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da ne postoji uzročno-posledična veza između postupanja tužene banke i nastale štete po podnosioca ustavne žalbe i da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za deliktnu odgovornost tužene iz člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava iz člana 35. stav 2. Ustava u suštini izvodi iz povrede prava na pravično suđenje. Kako je Sud prethodno zaključio da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je osporenom presudom povređeno njegovo pravo zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to nema mesta ni njegovim tvrdnjama o povredi prava na naknadu štete.

Navodi ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava, a koji se zasnivaju na tvrdnjama podnosioca o dugom trajanju parničnog postupka se , po oceni Ustavnog suda, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom odredbe člana 36. stav 1. Ustava, kojom se jemči jednakost odlučivanja sudova i drugih državnih organa u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti