Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku zaštite prava
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Redovni sudovi su arbitrerno odbili zahtev za naknadu štete zbog neopredeljenog iznosa, propuštajući da podnosiocu omoguće da uredi podnesak, što je suprotno legitimnim očekivanjima stranke.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. T . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 201 7. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba J. T . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž G. 340/14 od 10. decembra 2014. godine i stavom trećim izreke rešenja Višeg suda u Pirotu R4 I. 8/14 od 29. oktobra 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno prav o na pravično suđenje , zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž G. 340/14 od 10. decembra 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava trećeg izreke rešenja Višeg suda u Pirotu R4 I. 8/14 od 29. oktobra 2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. J. T . iz Beograda je , 14. marta 2015. godine, Ustavnom sudu podne o ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž G. 340/14 od 10. decembra 2014. godine i stava trećeg izreke rešenja Višeg suda u Pirotu R4 I. 8/14 od 29. oktobra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenim rešenjem Višeg suda u Pirotu utvrđena povreda prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u vanpraničnom postupku koji se pred Osnovnim sudom u Pirotu vodi u predmetu R1. 83/11, ali je odbijen zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede, sa obrazloženjem da isti nije opredeljen; da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio takvo stanovište, dodajući da je njegovo uporište u odredbi člana 192. Zakona o parničnom postupku, koji se, prema članu 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, shodno primenjuje u postupcima povodom zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku; da ukoliko je i bilo mesta primeni Zakona o parničnom postupku, podnosilac ustavne žalbe smatra da su sudovi bili u obavezi da uzmu u obzir i odredbe člana 101. navedenog zakona, kojima je, pored ostalog, bilo uređeno postupanje suda sa neurednim i nepotpunim podneskom stranke koja nema punomoćnika iz reda advokata, a što je u konkretnom slučaju reč; da je podnosilac ustavne žalbe zahtev za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i zahtev za naknadu štete, istakao u ustavnoj žalbi od 14. maja 2014. godine, o kojoj Ustavni sud nije odlučivao, već je ista prosleđena sudu nadležnom za postupanje po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.
Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je, 14. maja 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, kojom je predložio da Sud utvrdi da je njemu u vanparničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Pirotu u predmetu R1. 83/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i da Osnovnom sudu u Pirotu naloži da preduzme odgovarajuće mere kako bi se osporeni postupak okončao u najkraćem roku, a da će Komisija za naknadu štete pri Ministarstvu pravde odlučiti o naknadi štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u skladu sa postojećom praksom Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima. Ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-4424/2014. Predmet je 1. avgusta 2014. godine ustupljen Apelacionom sudu u Nišu, imajući u vidu da osporeni vanparnični postupak još uvek nije bio okončan na dan početka primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13) , kojim je, kao posebno pravno sredstvo, ustanovljen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.
Osporenim rešenjem Višeg suda u Pirotu R4 I. 8/14 od 29. oktobra 2014. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača J. T, ovde podnosioca ustavne žalbe, za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je predlagaču u (vanparničnom) postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Pirotu u predmetu R1. 83/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; u stavu drugom izreke je Osnovnom sudom u Pirotu naloženo da predmetni vanparnični postupak okonča , u roku od šest meseci od prijema rešenja; u stavu trećem izreke je odbijen zahtev predlagača kojim je tražio da mu se zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku dosudi odgovarajuća naknada.
U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je predlagač podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetima Opštinskog suda u Pirotu R1. 22/01 i R1. 35/06 i predmetu Osnovnog suda u Pirotu R1. 83/11; da su spisi predmeta Višem sudu u Pirotu, kao stvarno nadležnom sudu za postupanje po zahtevu predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, dostavljeni od strane Apelacionog suda u Nišu; da iz zahteva proizlazi da su predmeti R1. 22/01 i R1. 35/06 okončani, zbog čega je odlučivanje ograničeno samo na predmet R1. 83/11; da je postupak pred prvostepenim sudom neopravdano dugo trajao, i to u periodu od 5. septembra 2011. do 18. septembra 2012. godine, kada nisu preduzimane bilo kakve radnje u postupku, kao i u periodu od 1. jula 2013. do 24. aprila 2014. godine, kada sud nije preduzeo nijednu radnju u cilju dostavljanja nalaza i mišljenja od strane veštaka geometra; da je zbog navedenog sud utvrdio da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, nalazeći da on svojim ponašanjem nije doprineo dugom trajanju postupka; da je prvostepenom sudu naloženo da postupak okonča u roku od šest meseci iz razloga što je u predmetu već obavljeno veštačenje i veštaku naloženo da se izjasni o primedbama predlagača; da je predlagač tražio i naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali kako zahtev u tom delu nije opredeljen, isti je odbijen.
Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž G. 340/14 od 10. decembra 2014. godine odbio žalbu predlagača i ožalbeno prvostepeno rešenje u celini potvrdio.
U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je pravilna odluka Višeg suda u Pirotu o zahtevu za naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da predlagač istu nije tražio u opredeljenom iznosu; da je odredbom člana 8b Zakona o uređenju sudova propisano da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku; da se, saglasno članu 8v navedenog Zakona, na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak; da odredba člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku upućuje na shodnu primenu Zakona o parničnom postupku, kojim je u članu 192. propisano da zahtev stranke, između ostalog, mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja; da to, u konkretnom slučaju, znači da i zahtev predlagača za isplatu primerene naknade mora biti određen, što podrazumeva opredeljen zahtev u pogledu visine tražene naknade; da je, polazeći od toga da predlagač u svom zahtevu nije opredelio visinu zahteva koji se odnosi na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Vrhovni kasacioni sud našao da je pravilno to što mu pobijanom odlukom nije dosuđena naknada, te da je određivanje roka prvostepenom sudu za okončanje postupka u kome je učinjena povreda prava adekvatno okolnostima konkretnog slučaja, čime se postiže svrha zaštite predviđena odredbama čl. 8a i 8b Zakona o uređenju sudova.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Članom 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), koji je počeo da se primenjuje 21. maja 2014. godine, u osnovni tekst Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10 i 31/11 - dr. zakon, 78/11 - dr. zakon i 101/11) posle člana 8. d odati su čl. 8a - 8v, koji ma je bilo propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se zahtevom iz stava 1. ovog člana može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku (član 8a st. 1. i 2.); da a ko neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku (član 8b stav 1.); da se n a postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).
Odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS “, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS “, br. 46/95 i 1 8/05 – dr. zakon i 85/12 ) je propisano da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno .
Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka U S i 55/14) ( u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da p odnesci moraju da budu razumljivi, da sadrže sve ono što je potrebno da bi po njima moglo da se postupi, a naročito označenje suda, ime i prezime, poslovno ime privrednog društva ili drugog subjekta, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca (član 98. stav 3.); da ako je podnesak nerazumljiv ili nepotpun, sud će stranci koja nema punomoćnika da vrati podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije propisano, da ako sud vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediće rok od osam dana za ponovno podnošenje podneska, da ako podnesak bude ispravljen, odnosno dopunjen i podnet sudu u roku određenom za dopunu ili ispravku, smatraće se da je podnet sudu onog dana kad je prvi put bio podnet, da će se smatrati da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke, odnosno dopune, odbaciće se, da ako je podnesak, koji je u ime stranke podneo punomoćnik, odnosno javni pravobranilac ili javni tužilac nerazumljiv ili nepotpun, sud će da ga odbaci (član 101. st. 1 – 5.).
Odredbama člana 85. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je propisano: da ustavna žalba mora da sadrži ime i prezime, jedinstveni matični broj građana, prebivalište ili boravište, odnosno naziv i sedište podnosioca ustavne žalbe, ime i prezime njegovog punomoćnika, broj i datum akta protiv koga je žalba izjavljena i naziv organa koji ga je doneo, naznaku ljudskog ili manjinskog prava ili slobode zajemčene Ustavom za koje se tvrdi da je povređeno sa oznakom odredbe Ustava kojom se to pravo, odnosno sloboda jemči, razloge žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje, opredeljen zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, uz isticanje visine i osnova naknade materijalne ili nematerijalne štete, kada se naknada zahteva, potpis podnosioca ustavne žalbe, odnosno lica kome je izdato specijalno punomoćje za podnošenje ustavne žalbe (stav 1.); da se uz ustavnu žalbu podnosi i prepis osporenog pojedinačnog akta, dokazi da su iscrpljena pravna sredstva, dokazi o visini materijalne štete, kao i drugi dokazi od značaja za odlučivanje (stav 2.); da zahtev za naknadu može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe (stav 3.).
Odredbama člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) je propisano: da kada su predlog, ustavna žalba, zahtev ili drugi akt kojim se pokreće postupak pred Ustavnim sudom, odnosno inicijativa, nerazumljivi, nepotpuni, ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, sudija izvestilac će od podnosioca zatražiti da, u roku od 15 dana, otkloni nedostatke i upozoriće ga na posledice propuštanja utvrđene Zakonom (stav 1.); da ako nedostatak bude otklonjen u ostavljenom roku, kao dan podnošenja akta iz stava 1. ovog člana smatra se dan kada je akt prvi put bio podnet Sudu.
5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac ustavne žalbe, u suštini, ukazuje da su osporeni akti rezultat proizvoljnog tumačenja i primene merodavnog procesnog prava.
Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.
Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud), pravičnost suđenja ostvaruje se kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. Evropski sud je u presudi Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, od 16. novembra 2000. godine, broj predstavke 39442/98, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj. Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primen iti.
Evropski sud, takođe, ima izražen stav da greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna“, može apriori narušiti pravičnost postupka (vid eti presudu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).
Ustavni sud polazi od toga da je zaštita prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u konkretnom slučaju, inicijalno zatražena od Ustavnog suda. Naime, podnosilac ustavne žalbe je 14. maja 2014. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede pomenutog ustavnog prava u vanparničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Pirotu u predmetu R1. 83/11. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da u pravnom sistemu Republike Srbije, do donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, koji je počeo da se primenjuje 21. maja 2014. godine, nije bilo predviđeno nijedno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Iz tih razloga je svako ko je smatrao da mu je u postupku pred sudom, drugim državnim organom ili imaocem javnog ovlašćenja, koji još uvek nije okončan, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, imao mogućnost da zaštitu tog prava ostvari podnošenjem ustavne žalbe. Zakonski osnov za obraćanje Ustavnom sudu u tim slučajevima bio je sadržan u odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je bilo propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, dakle dok postupak traje, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (videti Rešenje Ustavnog suda IIIU-353/2014 od 3. jula 2014. godine). Početkom primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova pravni sistem Republike Srbije je upotpunjen novim pravnim sredstvom kojim se obezbeđuje zaštita prava na suđenje u razumnom roku. Odredbama člana 2. Zakona je izvršena dopuna osnovnog teksta Zakona o uređenju sudova, tako što su dodate nove odredbe kojima su regulisani zaštita prava na suđenje u razumnom roku, odluka po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i shodna primena Zakona o vanparničnom postupku u postupku po tom zahtevu . S obzirom na to da osporeni vanparnični postupak nije bio okončan do 21. maja 2014. godine, Ustavni sud je predmet Už-4424/2014, u smislu napred iznetog, prosledio redovnom sudu. O predmetnoj ustavnoj žalbi je, dakle, odlučivano kao povodom zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku pred redovnim sudom.
Vrhovni kasacioni sud je, na sednici Odeljenja za suđenje u razumnom roku, održanoj 2. jula 2014. godine, usvojio pravno shvatanje da ukoliko stranka u zahtevu za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku nije opredelila novčani iznos pravične naknade, da se u tom slučaju zahtev ne vraća na uređenje i naknada se ne dosuđuje. Ovo pravno shvatanje je dosledno primenjeno kod donošenja osporenih rešenja, tako da je Viši sud u Pirotu, nakon konstatacije da podnosilac ustavne žalbe nije opredelio iznos primerene naknade, ocenio da je zahtev za njeno dosuđenje neosnovan, sa čim se složio i Vrhovni kasacioni sud, dodajući da i takav zahtev mora biti određen, u smislu člana 192. stav 1. ZPP. Iz takve ocene najpre nesumnjivo proizlazi da su Viši sud u Pirotu i Vrhovni kasacioni sud očigledno zanemarili činjenicu da je, u konkretnom slučaju, ustavna žalba, koja je podneta Ustavnom sudu, tretirana kao zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Drugim rečima, zahtev iz člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, u konkretnom slučaju, nije postojao, već je ustavna žalba, koja je prosleđena redovnom sudu na nadležnost, upodobljena takvom zahtevu. Prema tome, kod odgovora na pitanje da li zahtev za dosuđenje primerene naknade sadrži sve ono što je potrebno da bi se po nj emu moglo postupi ti, sudovi su, po mišljenju Ustavnog suda, nužno morali poći od navedene činjenice.
Procesni uslovi koje je Zakon o Ustavnom sudu postavio u vezi zahteva za naknadu štete zbog utvrđene povrede nekog Ustavom zajemčenog prava ili slobode (član 85.) jesu: da se uz opredeljeni zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, istaknu visina i osnov naknade materijalne ili nematerijalne štete, kada se naknada zahteva; da je zahtev postavljen istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe. Međutim, Ustavni sud u okviru svoje dobro ustanovljene prakse, koja je dostupna na veb-sajtu Suda (www.ustavni.sud.rs), kod ocene procesnih pretpostavki za odlučivanje o ustavnoj žalbi koja sadrži zahtev za naknadu štete, insistira samo na prvom od navedena dva procesna uslova. Drugim rečima, ukoliko je zahtev za naknadu štete postavljen istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da su time ispunjene procesne pretpostavke da se o takvom zahtevu odluči. S druge strane, Ustavni sud, saglasno odredbama člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda, ne odbacuje podneske kojima se pokreće postupak pred njim i onda kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje, već podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Pri tome, Ustavni sud u okviru svog dosadašnjeg postupanja, kada je reč o postupku uređenja nedostatnih podnesaka, nije pravio razliku između podnosilaca koji se neposredno obraćaju Sudu i onih koji to čine preko punomoćnika iz reda advokata. Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud zaključuje da je podnosilac prilikom podnošenja ustavne žalbe od 14. maja 2014. godine, imao legitimno očekivanje da se po zahtevu za naknadu nematerijalne štete, u smislu dobro ustanovljene prakse Ustavnog suda, može postupati, te da će čak i u slučaju da Sud u postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe oceni da zahtev sadrži određeni nedostatak njemu biti omogućeno da isti otkloni.
S druge strane, činjenica da je, u konkretnom slučaju, zaštita prava na suđenje u razumnom roku zatražena pre početka primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, a naročito pre objavljivanja pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda, po shvatanju Ustavnog suda, generisala je obavezu, pre svega, prvostepenog suda da oceni da li postoji potreba da se podnesak vrati na uređenje podnosiocu ustavne žalbe , s ciljem njegovog upodobljenja procesnim zahtevima i uslovima vezanim za sadržinu zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Prema tome, Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe nije mogao trpeti štetne posledice prebacivanja nadležnosti za odlučivanje o povredi prava na suđenje u razumnom roku ( u postupku koji još uvek nije okončan) sa Ustavnog suda na redovne sudove, kao i procesnih zahteva koje su redovni sudovi ustanovili u pogledu zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je u vreme podnošenja ustavne žalbe, koja je sadržala zahtev za naknadu nematerijalne štete, imao legitimno očekivanje da će organ kome se obraća (Ustavni sud), u smislu svoje dobro ustanovljene prakse, po takvom zahtevu i da postupi.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž G. 340/14 od 10. decembra 2014. godine i stavom trećim izreke rešenja Višeg suda u Pirotu R4 I. 8/14 od 29. oktobra 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog drugostepenog rešenja i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava trećeg izreke rešenja Višeg suda u Pirotu R4 I. 8/14 od 29. oktobra 2014. godine , zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučeno kao u tački 2. izreke.
7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.