Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko šest godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete. Žalba u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1923/2013
02.07.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 133/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Čačku P. 1244/06), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. M . izjavljena protiv presude Višeg suda u Čačku Gž. 679/12 od 20. decembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Čačka je , 7. marta 2013. godine, preko punomoćnika R . G, advokata iz Čačka, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Čačku Gž. 679/12 od 20. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno i hronološki izložio činjenično stanje i tok predmetnog postupka, navodeći: da je 22. avgusta 2006. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tužene S.B, radi naknade štete, iz razloga što mu tužena kao vlasniku Agencije za nekretnine, nije isplatila proviziju za posredovanje u prodaji kuće; da je presudom Osnovnog suda u Čačku P. 45/10 od 30. maja 2011. godine odbijen njegov tužbeni zahtev, a da je rešenjem Višeg suda u Čačku Gž. 860/11 od 7. decembra 2011. godine ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je u ponovnom postupku presudom Osnovnog suda u Čačku P. 133/12 ponovo odbijen tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da između tužioca i tužene nije zaključen ugovor o posredovanju, već da je tužilac od tužene dobio samo saglasnost da sa zainteresovanim licima razgleda predmetne nepokretnosti, i da može ugovarati veću cenu od 60.000 evra, kao cene koju je tužena tražila; da je tužilac doveo u vezu tuženu i zakonskog zastupnika firme „N .“ sa kojim je tužena zaključila ugovor o poklonu, zatim zajedničkoj izgradnji, a potom o deobi, ali da između stranaka nije postignuta saglasnost volje oko bitnog elementa ugovora o posredovanju; da je osporenom presudom Višeg suda u Čačku Gž. 679/12 od 20. decembra 2012. godine potvrđena presuda Osnovnog suda u Čačku P. 133/12 od 6. juna 2012. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, a preinačena je u delu o troškovima postupka , tako što je podnosilac obavezan da umesto ranije dosuđenog iznosa od 317.999,00 dinara, tuženoj plati 166.490,00 dinara; da Viši sud nalazi da je u konkretnoj pravnoj stvari potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje i pravilno primenjeno materijalno pravo, i u svemu prihvata razloge prvostepenog suda, odnosno nalazi da između stranaka ugovor o posredovanju nije zaključen , te da sama činjenica da je tužena prihvatila da tužilac proda nepokretnosti za veću cenu 60.000 evra, ne znači da je prihvatila da plati proviziju; da dokazi koji su izvedeni u prvostepenom postupku daju dovoljno osnova za usvajanje tužbenog zahteva, jer se ne može prihvatiti stanovište Višeg suda u Čačku da između stranaka nije zaključen ugovor o posredovanju u smislu člana 813. Zakona o obligacionim odnosima; da je podnosilac dostavio stavove Opštinskog i Okružnog suda, koji su utvrđeni u slučajevima kada nije postojao pismeni ugovor između agencije i prodavca i u situaciji kada je agencija samo pronašla i dovela u vezu prodavca sa kupcem, dosuđivali deo provizije, ističući da su povodom iste činjenične i pravne situacije, donoseći različite odluke, raniji Okružni sud i sada Viši sud, kao sudovi poslednje instance, stvorili pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, koja okolnost, pored već navedenih, predstavlja povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava; da je parnični postupak koji nije bio složen , trajao šest i po godina, te je podnosiocu povređeno pravo i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, jer činjenica da je podnosilac bio prinuđen da pravo na proviziju, koja je predstavljala njegovu zaradu, ostvaruje u sudskom postupku, te da je osporenom presudom obavezan na plaćanje troškova parničnog postupka u velikom iznosu, predstavlja povredu njegovog prava na mirno uživanje imovine.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 133/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 22. avgusta 2006. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tuženog S.B, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 1244/06.

Pred Opštinskim sudom u Čačku bilo je održano 18 ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, kao i saslušanjem više svedoka, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju: Opštinske uprave opštine Č. za oblast finansija i privrede, za oblast urbanizma, stambene i komunalne poslove, zatim T . i Službe za katastar nepokretnosti iz Č, dok tri ročišta nije bilo održano, i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog nedolaska pozvanog svedoka, a jedno zbog nedolaska punomoćnika tužene.

Tužbeni zahtev je preciziran 9. oktobra 2009. i 21. februara 2011. godine.

Od 2010. godine predmet se pod brojem P. 45/10 vodio pred Osnovnim sudom u Čačku.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P. 45/10 od 30. maja 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade pričinjene štete zbog neisplaćene provizije za posredovanje u prodaji porodične stambene zgrade zajedno sa katastarskom parcelom na kojoj se zgrada nalazi, isplati iznos od 172.529,52 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade troškova spora isplati iznos od 255.990,00 dinara.

Rešenjem Višeg suda u Čačku Gž. 860/11 od 7. decembra 2011. godine ukinuta je ožalbena presuda Osnovnog suda u Čačku P. 45/10 od 30. maja 2011. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom bilo je održano jedno ročište na kome je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, a jedno ročište nije bilo održano zbog bolesti postupajućeg sudije.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P. 133/12 od 6. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime pričinjene štete zbog neisplaćene provizije za posredovanje u prodaji porodične stambene zgrade zajedno sa katastarskom parcelom na kojoj se zgrada nalazi, isplati iznos od 172.529,52 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova spora plati iznos od 317.999,00 dinara.

Osporenom presudom Višeg suda u Čačku Gž. 679/12 od 20. decembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, i prvostepena presuda Osnovnog suda u Čačku P. 133/12 od 6. juna 2012. godine je potvrđena u njenom stavu prvom izreke, a u stavu drugom izreke delimično je uvažena žalba tužioca, pa je odluka o troškovima postupka iz stava drugog izreke prvostepene presude preinačena tako što je obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova postupka plati iznos od 166.490,00 dinara.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da prvostepeni sud, ceneći izvedene dokaze, nalazi da je tužbeni zahtev neosnovan, jer između tužioca, odnosno ranije postojeće Agencije za nekretnine „P. a .“ i tužene nije zaključen ugovor o posredovanju u smislu člana 813. Zakona o obligacionim odnosima, da tuženoj nije bio poznat cilj, odnosno namera tužioca da od tužene na ime preduzetih radnji u cilju prodaje nepokretnosti naplati proviziju, niti je tužena prihvatila obavezu plaćanja bilo kakve naknade agenciji, već je izričito istakla da je saglasna da tužilac preduzima određene radnje u cilju prodaje, ali bez ikakvih njenih obaveza u smislu naknade troškova ili provizije, saglašavajući se jedino da tužilac može nepokretnosti da proda i po većoj ceni od one koju ona traži; da prvostepeni sud pravilno nalazi da je tužilac bio dužan da postupa sa pažnjom dobrog privrednika i kao vlasnik agencije za nekretnine bio je u obavezi da tuženoj jasno predoči svoju nameru da zaključi ugovor o posredovanju i u tom smislu da tuženoj predoči kakve su njene obaveze, što očigledno tužilac nije učinio, a upravo činjenica da je tužena nakon telefonskog razgovora nastavila da traži kupca govori u prilog zaključku da kod nje nije postojala ni svest ni volja da zaključi ugovor o posredovanju sa agencijom, te da se ne može smatrati da je ugovor zaključen, jer se ugovorne strane nisu saglasile o bitnim sastojcima ugovora o posredovanju u smislu čl. 26. i 81. Zakona o obligacionim odnosima; da drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i za svoju odluku dao razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud; da je ugovor akt saglasnosti volja koji uzrokuje određene pravne posledice i kojima se ostvaruju prava i obaveze za određena lica; da imajući u vidu utvrđenu činjenicu da je tužena u razgovoru sa tužiocem izričito izjavila da ne prihvata bilo kakvu obavezu naknade troškova u smislu plaćanja provizije, da je i pre i posle kontaktiranja sa tužiocem objavljivala oglase kako u štampanim, tako i elektronskim medijima u cilju prodaje svoje kuće, ne može se smatrati da je ovakvom njenom izjavom volje stvorena njena obaveza, niti se ona može smatrati nalogodavcem u smislu odredbe člana 813. Zakona o obligacionim odnosima; da sama činjenica da je tužena prihvatila da tužilac proda nepokretnosti za veću cenu od 60.000 evra, ne znači da je prihvatila da plati proviziju po tarifi od 3% od ugovorene kupoprodajne cene, niti ova činjenica upućuje na zaključak da je između stranaka zaključen ugovor o posredovanju u smislu člana 813. Zakona o obligacionim odnosima; da je ovo iz razloga što između stranaka nije postignuta saglasnost volja o bitnim elementima tog ugovora, odnosno nije postignuta saglasnost o ustanovljenju obaveza iz ugovora o posredovanju.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razloga za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 58. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri meseca, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 22. avgusta 2006. godine, pa do okončanja parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Po oceni Ustavnog suda, isključivu odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud, koji je prvi put odlučio tek nakon četiri godine i devet meseci. Nakon toga, prvostepeni sud u ponovnom postupku, kao i drugostepeni sud, efikasno su postupali i u kratkim vremenskim intervalima odlučivali.

Pri tome, ukupno trajanje parnice radi naknade štete od šest godina i četiri meseca, u predmetu koji očito nije bio posebno složen ni činjenično niti pravno, niti je iziskivao obimniji dokazni postupak, ne može se opravdati bilo kojim od činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na dužinu postupka. Zbog toga navedeno trajanje postupka, po oceni Suda, prekoračuje uspostavljene standarde suđenja u razumnom roku, i nužno dovodi do zaključka da je ova parnica trajala nerazumno dugo, za šta odgovornost primarno leži na prvostepenom sudu koji nije blagovremeno i ažurno preduzimao sve one procesne radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu ažurno i bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka jer je prisustvovao svim ročištima za glavnu raspravu, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, a takođe, predmet spora je bio za njega od većeg materijalnog značaja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 133/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Čačku P. 1244/06), te je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka.Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. U vezi navoda podnosioca da su mu osporenom presudom Višeg suda u Čačku Gž. 679/12 od 20. decembra 2012. godine povređena prava na pravično suđenje i na imovinu, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupka kao revizijski sud i da nakon redovnih sudova preispita zakonitost osporene presude. Naime, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem, pogrešnom primenom materijalnog prava, kao i pogrešnom ocenom izvedenih dokaza.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, predmetna ustavna žalba, u kojoj su ponovljeni navodi podnosioca iz žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni relevantni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitr erne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Čačku, kao drugostepeni sud, u osporenoj presudi dao detaljno argumentovane, jasne i pravno utemeljene razloge kada je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe koji se odnosio na naknadu štete za neisplaćenu proviziju za posredovanje u prodaji nepokretnosti, a takve razloge ovaj sud ne smatra proizvoljnim, niti postoje okolnosti na osnovu kojih bi sprovedeni parnični postupak mogao biti ocenjen nepravičnim, sa aspekta procesnih garancija označenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da u okviru prava na pravično suđenje postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali istovremeno imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali, a što je u osporenoj presudi i učinjeno kroz datu dokumentaciju da između stranaka nije postignuta saglasnost volja o ustanovljenju obaveza iz ugovora o posredovanju.

U vezi istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u nadležnosti redovnih sudova da u međusobnim imovinskim sporovima između fizičkih i/ili pravnih lica uređuju, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. To dalje znači da činjenica da je jedna stranka u parnici vođenoj radi naknade štete neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, koje pre svega štiti titulara od neovlašćenog mešanja ili nezakonitih akata organa javne vlasti u odnosu na njegova legalno stečena imovinska prava, ali ne jemči ostvarenje imovinskih (obligacionih) potraživanja u zakonito sprovedenom parničnom postupku.

U pogledu navoda podnosioca da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda navedenog ustavnog prava, postojanje različitih odluka sudova najviše instance u postupku kod iste činjenične i pravne situacije, za šta podnosilac nije priložio dokaze.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Višeg suda u Čačku Gž. 679/12 od 20. decembra 2012. godine, saglasno član u 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti