Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku i jednakoj zaštiti prava

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, ocenivši da trajanje parničnog postupka od pet godina nije nerazumno dugo. Deo žalbe o nejednakoj zaštiti prava je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1925/2011
02.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Marinkovića iz Kraljeva i Dejana Markovića iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nebojše Marinkovića i Dejana Markovića zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 2009/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nebojša Marinković iz Kraljeva i Dejan Marković iz Kruševca su 28. aprila 2011. godine, preko zajedničkog punomoćnika Bore Nikolića, advokata iz Kraljeva, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 394/11 od 4. marta 2011. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 2009/10.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je predmetni parnični postupak radi isplate naknade za odvojeni život od porodice pokrenut 17. februara 2006. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu, a da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 394/11 od 4. marta 2011. godine; da je Opštinski sud u Leskovcu prvi put presudio 17. jula 2008. godine, presudom P1. 1684/06 kojom je tužbeni zahtev podnosilaca najpre bio usvojen u celini; da je po žalbi tužene Apelacioni sud u Nišu doneo rešenje Gž1. 683/10 od 31. marta 2010. godine kojim je ukinuo navedenu prvostepenu presudu; da je u ponovnom postupku Osnovni sud u Leskovcu doneo presudu P1. 2009/10 od 22. decembra 2010. godine kojom je tužbeni zahtev podnosilaca odbio kao neosnovan; da je postupajući po žalbi podnosilaca Apelacioni sud u Nišu doneo osporenu presudu Gž1. 394/11 od 4. marta 2011. godine kojom je žalbu odbio i presudu Osnovnog suda u Leskovcu P1. 2009/10 od 22. decembra 2010. godine potvrdio u celini; da je samim tim što je predmetni parnični postupak trajao pet i više godina povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; da je donošenjem osporene presude povređeno i pravo podnosilaca na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, s obzirom na to da su sudovi u Republici Srbiji, u sličnoj pravnoj stvari, donosili drugačije odluke i drugim tužiocima priznavali pravo na odvojeni život.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su donošenjem osporene presude i neopravdano dugim trajanjem parničnog postupka povređena navedena Ustavom zajemčena prava podnosilaca i podnosiocima prizna pravo na naknadu štete u iznosu od po 1.500.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P1. 2009/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci Nebojša Marinković i Dejan Marković, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 17. februara 2006. godine Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tužene Republike Srbije-Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi isplate naknade za odvojeni život od porodice.

Opštinski sud u Leskovcu je doneo presudu P1. 1684/06 od 17. jula 2008. godine kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca za isplatu naknade za odvojeni život u iznosima bliže označenim u izreci presude, i to za tužioca Nebojšu Marinkovića za period od januara 2003. godine do novembra 2006. godine, a za tužioca Dejana Markovića za period od januara 2003. godine do marta 2006. godine.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Nišu je doneo rešenje Gž1. 683/10 od 31. marta 2010. godine kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Leskovcu P1. 1684/06 od 17. jula 2008. godine i predmet vratio Osnovnom sudu u Leskovcu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku Osnovni sud u Leskovcu je presudom P1. 2009/10 od 22. decembra 2010. godine odbio tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili isplatu naknade za odvojeni život, tužilac Nebojša Marinković za period od januara 2003. godine do novembra 2006. godine, a tužilac Dejan Marković za period od januara 2003. godine do marta 2006. godine.

Apelacioni sud u Nišu je po žalbi tužilaca doneo osporenu presudu Gž1. 394/11 od 4. marta 2001. godine kojom je žalbu odbio i presudu Osnovnog suda u Leskovcu P1. 2009/10 od 22. decembra 2010. godine potvrdio u celini. Presuda Gž1. 394/11 od 4. marta 2001. godine je punomoćniku tuži laca uručena 31. marta 201 1. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) .

5. Ispitujući navode podnosilaca ustavne žalbe da im je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi neosnovani. Imajući u vidu da je ova parnica vođena kroz dve sudske instance , da je okončan nakon pet godina i jednog meseca , te da je prvostepena presuda jednom bila ukinuta i predmet vrać en na ponovni postupak i odlučivanje , Ustavni sud nalazi da se toliko trajanje parničnog postu pka ne može smatrati nerazumno dugim. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Na okolnost nejedako g postupanj a sud ova najviše instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, podnosioci ustavne žalbe pril ožili su presudu Opštinskog suda u Leskovcu P1. 2656/08 od 21. januara 2009. godine, overenu klauzulama pravnosnažnosti i izvršnosti, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca J.J iz Mataruške banje, V.T. iz Modrice i D.S. iz Kruševca i tužena Republika Srbija-Ministarstvo unutrašnjih poslova obavezana da tužioc ima isplati određene novčane iznose na ime naknade za odvojeni život za period od januara 2003. godine do januara 2006. godine. S obzirom na to da presuda u parničnom postupku, pored ostalog, može postati pravnosnažna protekom roka za izjavljivanje žalbe, povlačenjem ili odricanjem od navedenog redovnog pravnog leka, Ustavni sud je ocenio da navedena prvostepena presuda, sama po sebi, ne predstavlja dokaz da su drugostepeni sudovi donosili različite odluke u ovakvoj vrsti parnica, a što je neophodna pretpostavka da bi se utvrdila povreda prava na na jednaku zaštitu prava. Iz tih razloga, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, zbog čega je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Navode o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer je Apelacioni sud u Kragujevcu doneo presudu Gž1. 2568/10 od 24. avgusta 2010. godine kojom je različito odlučio u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 394/11 od 4. marta 2011. godine , Ustavni sud nije posebno cenio, iz razloga što podnosioci naveden u presud u ni su dostavi li u prilogu ustavne žalbe.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 , 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku i jednakoj zaštiti prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti