Odbacivanje ustavne žalbe zbog nenadležnosti za preispitivanje činjeničnog stanja

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu jer podnosilac u suštini traži da Sud, kao instancioni sud, ponovo ocenjuje činjenično stanje i dokaze, što nije u njegovoj nadležnosti. Ustavni sud ne ispituje zakonitost odluka redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Željka Jovanovića iz Sopota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. januara 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Željka Jovanovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Sopotu K. 9/09 od 17. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Željko Jovanović iz Sopota podneo je Ustavnom sudu 19. oktobra 2009. godine ustavnu žalbu, uređenu 18. novembra 2009. godine, protiv presude Opštinskog suda u Sopotu K. 9/09 od 17. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 34. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) sadrži odredbu istovetne sadržine kao odredba člana 170. Ustava.
3. Podnosilac ustavne žalbe osporava presudu Opštinskog suda u Sopotu K. 9/09 od 17. marta 2009. godine, koja je postala pravnosnažna 18. avgusta 2009. godine, kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim zbog krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 5. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i izrečena mu je novčana kazna. Podnosilac ustavne žalbe smatra, pored ostalog, da u Opštinskom sudu u Sopotu „nisu imali ni jedan dokaz protiv njega da ga osude, da je on nevin, da suđenje nije bilo pravično jer ne može neko biti osuđen ako nema krivice protiv njega, a ni dokaza", i istovremeno iznosi sopstveno tumačenje bitnih obeležja ovog krivičnog dela i objašnjava „da se iz dokaza nedvosmisleno jasno vidi da je delo učinio u nužnoj odbrani i da ono kao takvo nije krivično delo".
4. Ustavni sud je iz sadržine podnete ustavne žalbe ustanovio da podnosilac ustavne žalbe od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da još jednom, kao instancioni sud, ispita zakonitost odluka redovnih sudova i da podnosioca oslobodi od krivične odgovornosti.
Polazeći od navedenog i odredaba čl. 167. i 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud i u ovoj pravnoj stvari konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, već je Ustavni sud u postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda nadležan jedino da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih i manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Naime, u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud nije nadležan da vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i na kojima se zasniva osporena sudska odluka, jer je utvrđivanje činjeničnog stanja i ocena dokaza u isključivoj nadležnosti redovnih sudova. Ustavni sud ne preispituje utvrđenu krivičnu odgovornost nekog lica i izrečenu krivičnu sankciju, niti je viši sud u odnosu na redovne sudove koji su doneli pojedinačne akte koji se osporavaju ustavnom žalbom, kako to pogrešno tumači podnosilac ustavne žalbe. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje i da formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom. Stoga se i navodi podnosioca ustavne žalbe da je krivično delo učinio u nužnoj odbrani i da je iz tog razloga morao biti oslobođen od krivične odgovornosti, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se dokazuje postojanje povreda prava na koja se podnosilac ustavne žalbe pozvao, jer se osporava pravnosnažna odluka redovnog suda, a da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze za svoje tvrdnje, niti doveo u sumnju pravičnost donete odluke i celokupnog postupka.
5. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, te je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.
Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić