Povreda prava na pravnu sigurnost zbog različitih odluka suda u istim sporovima

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Različito odlučivanje nadležnog Okružnog suda u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama u vezi sa isplatom zarada radnicima JAT-a povredilo je načelo pravne sigurnosti podnosilaca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Musulina, Mladena Dubravka Duišina, Dragana Korice i Milorada Starčevića, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. oktobra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Musulina, Mladena Dubravka Duišina, Dragana Korice i Milorada Starčevića, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 6884/08 od 27. maja 2009. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Musulin, Mladen Dubravko Duišin, Dragan Korica i Milorad Starčević, svi iz Beograda, su 20. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Jovice Kosića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 6884/08 od 27. maja 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i povrede prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 21. st. 1. i 2. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da, nakon okončanja štrajka 28. novembra 2004. godine, poslodavac podnosilaca ustavne žalbe - JAT Airways nije postupio saglasno zaključenim pregovorima i donetoj odluci od 29. novembra 2004. godine, te su se stoga podnosioci ustavne žalbe obratili Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, podnošenjem tužbe radi isplate razlike zarada. Četvrti opštinski sud u Beogradu je 26. decembra 2006. godine doneo presudu P1. 1545/06 kojom je usvojio tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe. Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž.I 6884/08 od 27. maja 2009. godine kojom je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve tužilaca.

Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je pogrešnom primenom materijalnog prava, konkretno primenom odredbe Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, a zanemarivanjem odredaba Zakona o radu, osporenom presudom povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje. U ustavnoj žalbi je posebno istaknuto da je tuženi svojom voljom potpisao sporazum "u pregovaranju radi okončanja štrajka" i doneo odluku "u postupku izvršenja sporazuma", a da je naknadno negirao "stvoreno pravo tužilaca stvaranjem kvazi pravne situacije kojom pokušava da "legalizuje" - opravda svoje nezakonito postupanje i time se neosnovano obogati na račun tužilaca". Podnosioci su naveli i da im je ugovorom o radu utvrđena visina osnovne zarade i mogućnost da se tako utvrđena zarada uveća na ime stimulacije odlukom poslodavca, a da Zakon o radu ne precizira, niti ograničava poslodavca da u politici zarada primeni sva merila koja odgovaraju njegovom shvatanju raspodele zarada, kao bitnog elementa poslovanja. Stoga podnosioci ustavne žalbe smatraju da je određivanje visine pojedinačnih zarada ili stimulacija deo poslovne politike preduzeća, te da je iz tih razloga sud u osporenoj presudi svoju odluku zasnovao na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Podnosioci su dalje istakli da su diskriminisani u svom pravu da dođu do pravične odluke, jer su u određenim pravnosnažno okončanim postupcima vođenim pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu usvojeni tužbeni zahtevi njihovih kolega, pri istom činjeničnom i pravnom osnovu.

Iz navedenih razloga podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Okružnog suda u Beogradu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosioci ustavne žalbe su podneli tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv svog poslodavca Javnog preduzeća JAT Airways, radi isplate razlike zarade za novembar i decembar 2004. godine, navodeći da je generalni direktor tog preduzeća 28. novembra 2004. godine, nakon okončanja pregovora sa štrajkačkim odborom, sa predstavnicima samostalnog sindikata kod tog poslodavca potpisao sporazum, a da je 29. novembra 2004. godine, u izvršavanju tog sporazuma doneo odluku broj 2741, kojom je predviđeno da tužiocima pripada utuženi iznos, a na ime razlike između zarade koju su primili za novembar i decembar 2004. godine i punog iznosa zarade koja im pripada u skladu sa navedenim sporazumom i odlukom. Dalje su naveli da im u označenom periodu zarada nije isplaćena u skladu sa ovom odlukom, te da je na ime razlike zarade tuženi poslodavac dužan da im isplati iznose opredeljene tužbenim zahtevom.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 26. decembra 2006. godine doneo presudu P1. 1545/06 kojom je usvojio tužbeni zahtev. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je u toku postupka utvrđeno da su tužioci zaključili ugovor o radu sa tuženim kojim je predviđeno da se osnovna zarada zaposlenog može uvećati na ime stimulacije odlukom poslodavca; da je članom 32. Statuta tuženog propisano da direktor odlučuje o pravu raspolaganja na novčanim sredstvima, te kako je u datom slučaju direktor takvu odluku doneo 29. novembra 2004. godine, to su potraživanja tužilaca osnovana. Takođe je navedeno da je Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa propisano da u slučaju poremećaja u poslovanju javnog preduzeća i preduzeća sa većinskim učešćem državnog kapitala, koje obavlja delatnost od opšteg interesa, osnivač može preduzeti mere kojima će obezbediti uslove za nesmetano funkcionisanje preduzeća i obavljanje delatnosti za koje je preduzeće osnovano, osim ako je osnivačkim aktom i zakonom kojim se uređuje obavljanje delatnosti od opšteg interesa drugačije određeno, ali kako tokom postupka nije dokazano da je kod tuženog nastupio poremećaj, to tuženi nije imao osnova za preuzimanje mera kojim bi odbio isplatu koju su tužioci zahtevali.

Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu. Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je 27. maja 2009. godine doneo presudu Gž.I 6884/08, kojom je preinačio prvostepenu presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1545/06 od 26. decembra 2006. godine i odbio tužbene zahteve tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe. U obrazloženju ove presude je navedeno, između ostalog, da tuženi nije mogao da izvrši povećanje zarade u vidu isplate posebne stimulacije zaposlenima kod tuženog, s obzirom na to da nije postojao pravni osnov, jer na sporazum od 28. novembra 2004. godine nije data saglasnost Vlade Republike Srbije, kako je to predviđeno Uredbom o visini zarada u javnim preduzećima, te stoga „ni naznačeni sporazum ... kao i odluka generalnog direktora tuženog broj 2741 od 29. novembra 2004. godine, tužiocima ne koriste, jer je njihovim sadržajem tužiocima ... priznato nepostojeće pravo na isplatu stimulacije za koju nisu odobrena sredstva, niti data saglasnost. To znači da direktor nema ovlašćenja da bez saglasnosti osnivača na zahtev sindikata prizna, posebno ne preko dozvoljenog iznosa sredstava, stimulaciju određenoj kategoriji zaposlenih“.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1234/05 od 23. februara 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca M. J. iz Beograda i obavezan je tuženi JAT Airways da tužiocu isplati na ime razlike zarade koju je primio za novembar i decembar 2004. godine određene novčane iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Postupajući po žalbi tuženog preduzeća JAT Airways, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž.I 2345/06 od 22. novembra 2006. godine kojom je odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1234/05 od 23. februara 2006. godine. Okružni sud u Beogradu je u obrazloženju ove presude istakao, između ostalog, da su bez uticaja navodi žalbe tuženog da je sporazum nezakonit, da je suprotan Zakonu o radu, te da nije rezultat posebno ostvarenih rezultata rada, jer tuženi nije stavio van snage Odluku generalnog direktora broj 2741 od 29. novembra 2004. godine“.

Okružni sud u Beogradu je pojedinim svojim odlukama (na primer: presude Okružnog suda u Beogradu Gž.I 3823/06 od 18. oktobra 2006. godine i Gž.I 2473/06 od 28. juna 2006. godine) potvrđivao presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu kojima su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca koji su se nalazili u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama (parnični postupci Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u predmetima: P1. 689/05, P1. 1208/05, P1. 1258/05, P1. 1308/05, P1. 1314/05, P1. 1316/05).

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe sledećih propisa:

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu, da se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca, da zaradu, u smislu stava 1. ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona, kao i da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju elementi za određivanje zarade i način utvrđivanja zarade (član 81.); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu, za prekovremeni rad, rad na dan praznika koji je neradni dan, noćni rad i rad u smenama, a da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu (član 82.).

Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000 i 25/02), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da je javno preduzeće preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili autonomna pokrajina (član 1. stav 1.); da su delatnosti od opšteg interesa, u smislu ovog zakona, delatnosti koje su kao takve određene zakonom u oblasti, između ostalog, vazdušnog saobraćaja (član 2. stav 1.); da delatnost od opšteg interesa obavljaju javna preduzeća (član 3. stav 1.); da javno preduzeće osniva Republika Srbija i da pravo osnivača iz stava 1. ovog člana ostvaruje Vlada Republike Srbije (član 4. st. 1. i 2.). Odredbama člana 22. ovog zakona bilo je propisano: da javno preduzeće za svaku kalendarsku godinu donosi godišnji program poslovanja i dostavlja ga osnivaču javnog preduzeća radi davanja saglasnosti najkasnije do 1. decembra tekuće godine za narednu godinu (stav 2.); da se Program smatra donetim kada na njega saglasnost da osnivač javnog preduzeća (stav 3.); da program, pored ostalog, naročito sadrži: planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, planirani način raspodele dobiti javnog preduzeća, elemente za celovito sagledavanje politike cena proizvoda i usluga, kao i politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću, koji se utvrđuju u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju utvrđuje Vlada za godinu za koju se Program donosi (stav 4); da Vlada, do donošenja Programa, može da uredi uslove i način obračuna ukupnog iznosa sredstava za zarade u javnim preduzećima i preduzećima čiji je osnivač javno preduzeće (stav 5.).

Na osnovu ovlašćenja iz člana 22. stav 5. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Vlada je donela Uredbu o visini zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", br. 127/03 i 126/04). Ovom uredbom, koja je takođe bila na snazi u vreme nastanka spornog pravnog odnosa, bilo je propisano da se zarade u javnim preduzećima i preduzećima koja su osnovala javna preduzeća (u daljem tekstu: preduzeća) obračunavaju i isplaćuju u skladu sa ovom uredbom počev od isplata za mesec januar 2004. godine (član 1.). Odredbom člana 2. Uredbe bilo je propisano šta čini ukupan iznos sredstava za zarade isplaćen za mesec decembar 2003. godine, dok je odredbom člana 3. bilo propisano da preduzeća do donošenja Programa poslovanja za 2004. godinu obračunavaju i isplaćuju zarade za januar i naredne mesece 2004. godine najviše do ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog u članu 2. ove uredbe. Odredbom člana 4. stav 2. Uredbe bilo je propisano da preduzeće čiji je osnivač Republika, ukupan iznos sredstava za obračun i isplatu zarada može da uveća uz saglasnost Vlade, na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija, ministarstva nadležnog za poslove rada i ministarstva nadležnog za odgovarajuću oblast. Ovom uredbom bilo je propisano i: da će se, ako se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od utvrđenog u skladu sa ovom uredbom, izvršiti umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata (član 9.); da su upravni odbor i direktor preduzeća odgovorni za isplatu u skladu sa ovom uredbom, a da će osnivač preduzeća preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom, ako preduzeće vrši isplatu zarada suprotno odredbama ove uredbe (član 10.). Odredbom člana 12. ove uredbe bilo je propisano da se isplata zarada suprotno odredbama ove uredbe, sankcioniše kao privredni prestup.

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini žali na primenu materijalnog prava i različito postupanje sudova i odlučivanje Okružnog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje. Dakle, ocena pravilnosti primenjenog materijalnog prava je, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova više instance, koji tu kontrolu vrše u zakonom propisanom postupku. Međutim, kako i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, to je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud vlastan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni i da li je sa stanovišta primene materijalnog prava povređeno pravo na pravično suđenje.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda iz ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije, a kasnije ispitivao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, odnosno da li je primena materijalnog prava u njemu bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

6. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Beogradu, posebno Okružnog suda u Beogradu, koji je, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je takva praksa Okružnog suda u Beogradu u pogledu zaštite prava na isplatu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je različitom ocenom Okružnog suda u Beogradu, datom tako što je u određenim slučajevima pravnosnažno usvajao tužbeni zahtev, a u ostalim takav zahtev pravnosnažno odbijao, a pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, koju je Evropski sud doneo uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji su stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav zauzeo i u predmetima Už-143/2007 i Už-147/2007, kada je, pored ostalog, utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. U ovim predmetima Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva pojedinačnih tužilaca i na taj način podnosioce ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njihovog prava na naknadu zarade, u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje sa stanovišta navoda ustavne žalbe o pogrešnoj primeni materijalnog prava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i materijalnopravnih odredaba propisa koji su od značaja za ocenu Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Saglasno navedenim odredbama Zakona o radu, svaki zaposleni je imao pravo na odgovarajuću zaradu, pri čemu se zaposlenom garantovala jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Odredbama ovog zakona je, takođe, bilo propisano da se pod pojmom "zarada" podrazumeva i uvećana zarada, s tim da uvećanje zarade koje je bilo predmet spora pred sudom, nije spadalo u Zakonom propisane slučajeve kada zaposlenom pripada pravo na uvećanu zaradu, već je odredbom člana 82. stav 2. Zakona bila predviđena mogućnost da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima bi zaposleni imao pravo na uvećanu zaradu.

Međutim, kako je tuženi, u konkretnom slučaju, javno preduzeće čiji je osnivač Republika Srbija i čije je poslovanje, uključujući i obračun i isplatu zarada bilo regulisano Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, kao i Uredbom donetom za izvršavanje ovog zakona, saglasno napred navedenim odredbama Zakona i Uredbe, tuženi, pod pretnjom propisanih sankcija, nije mogao da samostalno, bez saglasnosti nadležnog državnog organa u ime osnivača, donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada, niti da vrši obračun i isplatu uvećanih zarada bez prethodno dobijene saglasnosti Vlade. Prema oceni Ustavnog suda, imajući u vidu izneto, ali i činjenicu da je odredbama člana 22. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa propisano da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog programa poslovanja, koji mora da sadrži sve pozicije rashoda za čitavu narednu kalendarsku godinu, po namenama (dakle i za zarade) i elemente za celovito sagledavanje politike zarada u istom preduzeću, kao i da na ovakav program Vlada mora da dâ saglasnost, te imajući u vidu i da je Vlada na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja, navedenom uredbom precizno uredila pitanje zarada u javnim preduzećima, ne mogu se prihvatiti kao osnovani navodi ustavne žalbe da "činjenica da je tuženi javno preduzeće ništa ne menja u njegovom poslovanju, odnosno pravima i dužnostima prema zaposlenima, jer je reč o ugovornom odnosu, odnosno ovlašćenju poslovodstva - generalnog direktora da stimuliše radnika i odredi visinu zarade".

Iz iznetog sledi da, u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću, odnos poslodavca i zaposlenog jeste ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja. Dakle, po oceni Ustavnog suda, osnivač javnog preduzeća nema ovlašćenje da određuje visinu pojedinačne zarade ili stimulacije za svakog zaposlenog, ali kada zbir pojedinačnih zarada i stimulacija utiče na ukupnu masu zarada, odnosno na njeno uvećanje, a što je bilo u konkretnom slučaju, jer uvećanje zarada određenim zaposlenima nije bilo praćeno smanjenjem zarada drugim zaposlenima kod tuženog ili smanjenjem ukupnog broja zaposlenih, čime bi se jedino mogla očuvati ista (projektovana) masa zarada, to saglasno članu 4. stav 2. Uredbe, svako takvo uvećanje pojedinačnih zarada i stimulacija podleže saglasnosti Vlade.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud ocenjuje da je osporena presuda Okružnog suda u Beogradu zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava i da se obrazloženje presude temelji na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari. Ustavni sud je imao u vidu i to da je tokom prvostepenog parničnog postupka utvrđeno da je sporazum koji je generalni direktor tuženog zaključio sa Samostalnim sindikatom, a koji je bio osnov za donošenje odluke generalnog direktora o obračunu i isplati posebne stimulacije, izričito predviđao da se posebna stimulacija po osnovu ostvarenih rezultata u trećem kvartalu 2004. godine isplaćuje samo zaposlenima koji su članovi tog sindikata, i to prema spisku overenom od strane ovlašćenog lica tog sindikata. Kako je navedeni osnov za obračun i isplatu posebne stimulacije, a time i za potraživanje uvećane zarade po ovom osnovu, suprotan prinudnim propisima, u konkretnom slučaju odredbi člana 12. tada važećeg Zakona o radu, jer među zaposlenima kod tuženog stvara diskriminaciju po osnovu članstva u određenom sindikatu, stavljajući, suprotno izričitoj zakonskoj zabrani, podnosioce ustavne žalbe u povoljniji položaj od zaposlenih koji rade na istim poslovima, a nisu članovi sindikata koji je sa generalnim direktorom zaključio sporazum, to Ustavni sud nalazi da i ova okolnost dodatno ukazuje da primena materijalnog prava u osporenoj presudi nije dovela do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Međutim, s obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da je sama činjenica da je isti sud, Okružni sud u Beogradu, povodom identične činjenične i pravne situacije donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosilaca ustavne žalbe, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utrvdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da je, u konkretnom slučaju, Ustavni sud ocenio da osporenom sudskom odlukom materijalno pravo nije bilo primenjeno na štetu podnosilaca ustavne žalbe, odnosno da je osporena odluka Okružnog suda u Beogradu zasnovana na primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da objavljivanje ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Ocenjujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da nema osnova za tvrdnju da su osporenom odlukom podnosioci ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisani, iako je Okružni sud u Beogradu u identičnim situacijama različito postupao. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocima zbog nekog njihovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Povreda prava na pravnu sigurnost zbog različitih odluka suda u istim sporovima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti