Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od decenije
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za povraćaj zajma koji traje preko 11 godina. Nedelotvorno postupanje sudova, uključujući pogrešne odluke o nadležnosti, dovelo je do nerazumno dugog trajanja.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Mirkanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. jula 2012. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Dušana Mirkanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 2683/05 (raniji broj P. 5502/2000), zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 59869/10, a sada se vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20716/2010 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacije.
2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.
3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.
O b r a z l o ž e nj e
1. Dušan Mirkanović iz Beograda je 20. oktobra 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred ranijim Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2683/05.
Podnosilac ustavne žalbe je istakao i da mu je u osporenom postupku povređeno i pravo iz čl. 36. i 197. Ustava kao i pravo iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Podnosilac je naveo da je podneo tužbu 25. decembra 2000. godine radi povraćaja zajma za privredni razvoj Srbije i da postupak i dalje nije okončan. Traži i naknadu štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2683/05 (raniji broj P. 5502/2000), zatim Prvog osnovnog suda u Beogradu P.59869/10, a sada Višeg suda u Beogradu P. 20716/2010 utvrdio sledeće činjenice okolnosti od značaja u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 25. decembra 2000. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv Beobanke, Beogradske banke i Republike Srbije, radi povraćaja zajma za privredni razvoj Srbije.
Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu održano je jedno ročiše za glavnu raspravu, dok dva ročišta nisu održana, i to jedno nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a drugo jer na strani tuženih niko nije došao.
Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5502/2000 od 13. februara 2002. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari u odnosu na prvotuženu "Beobanku" a.d. u stečaju i u odnosu na drugotuženu "Begradsku banku" a.d. u stečaju. Rešenjem P. 5502/2000 od 27. septembra 2002. godine postupak natavljen u ovoj pravnoj stvari u odnosu na tuženu Republiku Srbiju. Ročište za glavnu raspravu je održano 12. juna 2003. godine na kome je odrđeno veštačenje od strane veštaka finansijske struke, dok je na ročištu 9. februara 2004. godine izveden dokaz saslušanja veštaka i doneto je rešenje da je glavna rasprava zaključena. Zatim je Drugi opštinski sud u Beogradu rešenjem P. 5502/2000 od 20. aprila 2004. godine otvorio glavnu raspravu zaključenu 9. februara 2004. godine, i to radi dopune postupka s obzirom na to da je zastupnik tužene dostavio primedbe na nalaz i mišljenje veštaka. Ročište zakazano za 1. septembar 2004. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištu 5. oktobra 2004. godine saslušan je veštak u dokaznom postupku.
Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5502/00 od 26. oktobra 2004. godine taj sud se oglasio apsolutno nenadležnim i tužba je odbačena kao nedozvoljena. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž.12186/04 od 17. februara 2005. godine, odlučujući o žalbi tužioca protiv prvostepenog rešenja, uvažio žalbu tužioca, ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5502/00 od 26. oktobra 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.
U nastavku postupka pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 2683/05 i prvo ročište zakazano za 19. septembar 2005. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Sledeće ročište je održano 15. decembra 2006. godine kada je Drugi opštinski sud u Beogradu doneo rešenje P. 2683/05 kojim se taj sud oglašava apsolutno nenadležnim za postupanje po tužbi tužioca Dušana Mirkanovića, ukidaju se sprovedene radnje u postupku i tužba se odbacuje. Rešavajući po žalbi tužioca protiv navedenog rešenja, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3072/07 od 18. juna 2008. godine odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđeno je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2683/05 od 15. decembra 2006. godine. Zatim je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe podneo reviziju protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 3072/07 od 18. juna 2008. godine. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 10/09 od 5. marta 2009. godine ukinuta su rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 3072/07 od 18. juna 2008. godine i rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2683/05 od 15. decembra 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Zatim je u nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano ročište 8. oktobra 2009. godine kada je naloženo veštačenje od strane veštaka finansijske struke.
Navedeni parnični predmet je u 2010. godini, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, nastavio da se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i dobio je novi broj P. 59869/10. Prvi osnovni sud u Beogradu je 20. aprila 2010. godine dostavio spise navedenog predmeta Višem sudu u Beogradu na nadležnost jer prema tužbenom zahtevu tužilac je tražio isplatu od 254.883 EUR-a. Pred Višim sudom u Beogradu predmet je dobio broj P. 20716/2010 i prvo ročište za glavnu raspravu je održano 8. decembra 2010. godine pa zatim 4. marta 2011. godine kada je određeno dopunsko veštačenje od strane veštaka ekonomsko finansijske struke. Na ročištu od 24. juna 2011. godine određeno je veštačenje od strane drugog veštaka. Ročište zakazano za 16. novembar 2011. godine nije održano zbog procesnih nedostataka. Zatim je održano ročište 21. marta 2012. godine.
Presudom Višeg suda u Beogradu P. 20716/10 od 21. marta 2012. godine u stavu 1. izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezana tužena Republike Srbija - Ministarstvo finansija Republike Srbije da tužiocu na ime glavnog duga isplati iznos od 136.802,42 evra u dinarskoj protivvrednosti, a na ime kamate iznos od 37.962,00 evra, u stavu 2. izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 386.375,00 dinara i u stavu 3. izreke odbijen je zahtev tužioca da mu tužena naknadi troškove postupka u većem iznosu, a preko dosuđenog. Tužena je 26. juna 2012. godine podnela žalbu protiv navedene presude Višeg suda u Beogradu P. 20716/10 od 21. marta 2012. godine.
4. Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 36. Ustava utvrđeno je da se jemči pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Članom 197. Ustava utvrđena je zabrana povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata.
Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).
Takođe i prema Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na ovaj parnični postupak u smislu člana 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11) stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, i sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).
Period ocene razumnosti dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe 25. decembra 2000. godine.
Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.
Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2683/05 (ranije P. 5502/2000), zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 59869/10, a sada pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20716/2010.
Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje nadležnih sudova.
Naime, od podnošenja tužbe 25. decembra 2000. godine parnični postupak nije okončan više od 11 godina, što je nerazumno dug period koji se ničim ne može opravdati.
Po oceni Suda, podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka jer se uredno odazivao ročištima za glavnu raspravu pri čemu nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.
Takođe, iako je osporeni postupak bio predmet određene složenosti koji je iziskivao izvođenje većeg broja dokaza veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke, to ne može biti opravdanje trajanja parničnog postupka od preko 11 godina a koji i dalje nije okončan.
Takođe, predmet spora je bio značajan za podnosioca imajući u vidu da je predmet tužbenog zahteva bio isplata značajne sume novca.
Po oceni Suda, kao i po kriterijumima i praksi međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, trajanje postupka od 11 godina a koji i dalje nije okončan predstavlja nerazumno dug period.
Dakle, polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem nadležnih sudova u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2683/05, zatim Prvog osnovnog suda u Beogradu u predmetu P. 59869/10 a sada Višeg suda u Beogradu P. 20716/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke i kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava naložio nadležnom sudu, u tački 2. izreke, da preduzme sve neophodne mere da se postupak iz tačke jedan okonča u što kraćem roku.
5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 era obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i u samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.
6. U vezi navođenja podnosioca da su mu u osporenom postupku povređena ustavna prava iz člana 36. Ustava, podnosilac za te svoje navode ne daje nikakve ustavnopravne razloge, te samo formalno pozivanje na njihovu povredu ne čini ustavnu žalbu dopuštenom. Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 197. Ustava ne garantuje neko od ljudskih prava i sloboda već se utvrđuju principi koji se odnose na zabranu povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata. Stoga je u tom delu ustavna žalba odbačena na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu zbog nedostavke pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
7. Na osnovu izloženog, odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević