Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Oštećene u krivičnom postupku, koji je okončan zbog zastarelosti, imaju pravo na zaštitu kada istaknu imovinskopravni zahtev, jer se postupak tiče i njihovih građanskih prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1929/2011
30.05.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nevene Milisavljević i Jovane Milisavljević, obe iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nevene Milisavljević i Jovane Milisavljević i utv rđuje se da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sud om u Valjevu u predmetu K. 243/10 povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljkama ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nevena Milisavljević i Jovana Milisavljević, obe iz Valjeva, podnele su 28. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Milovana Milutinovića, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u krivičnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 243/10.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da se pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 243/10 vodio krivični postupak protiv B.K. zbog dva krivična dela nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. u vezi sa članom 180. stav 1. Krivičnog zakonika, u sticaju sa krivičnim delom nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. u vezi sa članom 178. stav 1. Krivičnog zakonika; da su u osporenom postupku podnositeljke ustavne žalbe bi le oštećen e kao maloletna lica; da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 6173/10 od 8. novembra 2010. godine kojom je odbijena optužba usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja; da je postupak morao biti pravnosnažno okončan u roku od šest godina od dana kada je delo počinjeno, odnosno zaključno sa 1. septembrom 2010. godine; da je postupak odugovlačio Osnovni sud u Valjevu, bez obzira što je zastarelost nastupila pred Apelacionim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudom.

Predložile su da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da im dosudi naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Povodom događaja od sredine avgusta i septembr a 2004 . godine , Ministarstvo unitrašnjih poslova je 17. novembra 200 4. godine podnelo krivičnu prijavu Opštinskom javnom tužilaštvu u Valjevu protiv K.B, zbog krivičnog dela bludne radnje iz člana 108. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, izvršenog na štetu podnositeljki ustavne žalbe.

Opštinsko javno tužilaštvo u Valjevu je 14. decembra 200 4. godine podnelo Opštinskom sudu u Valjevu predlog da se prema K.B. sprovedu istražne radnje, a 1. avgusta 2005. godine optužni predlog. Uređenim optužnim predlogom Opštinskog javnog tužilaštva u Valjevu Kt. 1262/04 od 2. marta 2006. godine, okrivljenom K.B. je stavljeno na teret izvršenje dva krivična dela nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. u vezi sa članom 180. stav 1. Krivičnog zakonika, u sticaju sa krivičnim delom nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. u vezi sa članom 178. stav 1. Krivičnog zakonika.

Nakon podnošenja uređenog optužnog predloga od 2. marta 2006. godine, glavni pretres je prvi put zakazan 22. decembra 2008. godine, i to za 21. januar 2009. godine.

Od 1. januara 2010. godine, krivični postupak se vodio pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu K. 243/10.

Osnovni sud u Valjevu je 17. avgusta 20 10. godine doneo presudu K. 243/10 kojom je K.B. oglašen krivim zbog izvršenja krivičnih dela koja su mu bila stavljena na teret i izrečena mu je jedinstvena kazna zatvora u trajanju od pet meseci. Podnositeljke ustavne žalbe su radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen e na parnicu.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Kž1. 6173/10 od 8. novembra 201 0. godine, povodom žalbe branioca okrivljenog, a po službenoj dužnosti, preinačio presudu Osnovnog suda u Valjevu K. 243/10 od 17. avgusta 201 0. godine, te je prema okrivljenom odbio optužbu usled zastarelosti krivičnog gonjenja.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da su podnositeljke ustavne žalbe, u krivičnom postupku čije trajanje osporavaju , ima le svojstvo oštećen ih lica, da su u tom postupku podne le imovinskopravni zahtev i da je optužba prema okrivljenom odbijena usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljke ustavne žalbe ukazuj u, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo (član 221. tač. 6)); da će presudu kojom se optužba odbija sud izreći, pored ostalog, ako se krivično gonjenje ne može preduzeti zbog zastarelosti ili neke druge okolnosti koja trajno isključuje krivično gonjenje (član 354. stav 1. tačka 3)).

Odredbe čl. 201. do 212. ZKP uređuju pitanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku. Prema odredbi člana 201. stav 1. ZKP, imovinsko-pravni zahtev koji je nastao usled izvršenja krivičnog dela raspraviće se na predlog ovlašćenih lica u krivičnom postupku ako se time ne bi znatno odugovlačio ovaj postupak. Odredbama člana 206. ZKP propisano je, pored ostalog, da o imovinsko-pravnom zahtevu odlučuje sud (stav 1.) i da kad sud donese presudu kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija ili kad rešenjem obustavi krivični postupak, uputiće ovlašćeno lice da imovinsko-pravni zahtev može ostvarivati u parničnom postupku (stav 3.).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, a polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, stav 6, Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, ta čka 6. obrazloženja i Už–452/2009 od 14. jula 2011. godine, ta čka 5. obrazloženja ), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu „Ristić protiv Srbije“ od 18. januara 2011. godine, stav 44.), Ustavni sud ističe da se prav a na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, s obzirom na Ustavom utvrđenu sadržinu ovih prava, u krivičnim postupcima pre svega garantuj u okrivljenom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje mu se stavljaju na teret. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Međutim, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na ostvarivanje njihovih građanskih prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Boris Stojanovski protiv 'Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije'“ od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude u predmetima „Atanasova protiv Bugarske“ od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i „Boris Stojanovski protiv 'Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije'“ od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnositeljke ustavne žalbe osporava ju trajanje krivičnog postupka u kome nisu bi le optužene, već su imale svojstvo oštećen ih. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su u osporenom krivičnom postupku podnositeljke ustavne žalbe istak le imovinskopravni zahtev, iz čega nesumnjivo proizlazi da su jasno izrazi le svoju nameru da traž e naknadu štete .

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da su podnositeljke ustavne žalbe aktivno legitimisan e za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je posebno imao u vidu i činjenicu da je krivični postupak čije trajanje se osporava ustavnom žalbom vođen zbog dva krivična dela protiv polne slobode, a da su podnositeljke ustavne žalbe na čiju štetu su bila izvršena krivična dela koja su optužnicom bila stavljena na teret, u to vreme bile maloletne, te je stoga ocenio da su imale poseban interes da se krivični postupak okonča u primerenom roku.

6. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 14. decembra 2004. godine, kada nadležni javni tuži lac podneo predlog za preduzimanje istražnih radnji, pa do 8. novembra 201 0. godine, kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž1. 6173/10 kojom je preinačena presuda Osnovnog suda u Valjevu K. 243/10 od 17. avgusta 201 0. godine i prema K.B. odbijena optužba zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, čime je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao skoro šest godina, pri čemu je 15 dana nakon donošenja prvostepene presude nastupila apsolutna zastara krivičnog gonjenja.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca žalbe.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljke ustavne žalbe svojim ponašanjem nisu doprine le dužem trajanju postupka, već im je, naprotiv, bilo u interesu da se postupak što pre okonča. Ustavni sud je imao u vidu da je predmet optužbe u konkretnom slučaju bilo krivično delo nedozvoljene polne radnje, koje se do neke mere može smatrati složenim, s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja se u toku postupka moraju raspraviti , ali okolnosti da je glavni pretres u ovom postupku prvi put zakazan skoro tri godine nakon podnetog uređenog optužnog predloga, te da je prvostepena presuda doneta tek 15 dana pre nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, upućuju, po oceni Ustavnog sud a, na zaključak da se skoro šestogodišnje trajanje postupka, koje se poklapalo sa rokom nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za krivično delo koje je bilo predmet optužbe, nije bilo posledica složenosti postupka, već se može pripisati isključivo neefikasnom i nedelotvornom postupanju suda koji je vodi o prvostepeni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra , u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpele podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja , a posebno činjenicu da je osporeni krivični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude kojom se optužba odbija usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za krivično delo nedozvoljene polne radnje, u kome su podnositeljke ustavne žalbe imale svojstvo oštećenih kao maloletnih lica, te je stoga, u konkretnom slučaju, utvrdio naknadu štete u većem iznosu nego što je opredeljeno opštim pravnim stavom Suda . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpel e, imajući u vidu ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti