Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o regresu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje, i poništio presudu Apelacionog suda. Sud je zaključio da je u sporu za regres osiguravača pogrešno primenjen duži rok zastarelosti za štetu iz krivičnog dela.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. F. iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. F. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 5/13 od 29. januara 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 5/13 od 29. januara 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 3653/12 od 1. avgusta 2012. godine, ispravljene rešenjem P. 3653/12 od 8. novembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. F. iz Leskovca, preko punomoćnika S. V, advokata iz Niša, podneo je, 8. marta 2013. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 5/13 od 29. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporeni postupak trajao skoro osam godina, što prevazilazi razuman rok za odlučivanje u konkretnoj pravnoj stvari; da je osporena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, i to pre svega odredbi koje se odnose na zastarelost potraživanja; da je u konkretnom slučaju nemoguće primeniti odredbu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima prema kojoj se rok zastarelosti određuje prema roku zastarelosti krivičnog gonjenja – u konkretnom slučaju petnaest godina, već su rokovi zastarelosti kod ugovora o osiguranju regulisani isključivo članom 380. stav 3. u vezi čl. 376. i 939. Zakona o obligacionim odnosima, jer se radi o ugovornom odnosu gde je propisani rok zastarelosti tri godine. Predlaže se da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu prava podnosioca na pravično suđenje, naloži Apelacionom sudu u Kragujevcu da donese novu odluku o žalbi podnosioca protiv prvostepene presude i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete zbog povređenog prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje u iznosu od 500.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P. 3653/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Kompanija „D. o.“ a.d. – G. f. K. podnela je 19. avgusta 2005. godine preporučenom poštom Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv tuženog – ovde podnosioca ustavne žalbe sa predlogom da se tuženi obaveže da tužiocu na ime regresnog duga isplati iznos od 512.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana utuženja do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Nakon što je tužilac postupio po nalogu i uredio tužbu, Opštinski sud u Kragujevcu je 8. marta 2006. godine uputio tužbu tuženom na odgovor. Međutim, zbog netačne adrese, tužba je dostavljena tuženom 7. decembra 2010. godine.

Prvom presudom donetom u ovom sporu P. 437/10 od 25. oktobra 2011. godine, Osnovni sud u Kragujevcu je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove.

Rešavajući o žalbi tužioca protiv navedene prvostepene presude, Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo rešenje Gž. 927/12 od 28. maja 2012. godine, kojim je ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P. 3653/12 od 1. avgusta 2012. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete – regresa isplati iznos od 310.800 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. avgusta 2002. godine, u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tražena isplata naknade materijalne štete - regresa u iznosu od 201.200 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao neosnovan, i u stavu trećem izreke obavezan tuženi da tužiocu isplati 15.836 dinara na ime troškova parničnog postupka.

U obrazloženju ove prvostepene presude se navodi: da je u sprovedenom postupku utvrđeno da je tuženi, upravljajući motornim vozilom registarske oznake KG 513-58, osiguranim kod tužioca od autoodgovornosti, 5. novembra 2001. godine izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj je život izgubila oštećena E. Đ, te je tužilac, kao osiguravač, 29. jula 2002. godine i 16. avgusta 2002. godine isplatio naknadu nematerijalne štete bliskim srodnicima oštećene na ime duševnih bolova zbog gubitka bliskog lica, a po vansudskom poravnanju zaključenom između tužioca i srodnika poginule; da je tuženi upravljao vozilom pod dejstvom alkohola – sa 1,7 promila alkohola u krvi, te da je tuženi shodno uslovima tužioca, i to člana 4. navedenih uslova (koji su na snazi od 8. aprila 1998. godine), izgubio prava iz osiguranja, jer je imao više od 0,5 promila alkohola u krvi; da je tužilac presudom Vojnog suda u Nišu I K. 117/03 od 8. oktobra 2003. godine, koja je potvrđena odlukom drugostepenog suda K. 10/04 od 1. aprila 2004. godine, osuđen zbog krivičnog dela „teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja“ iz člana 201. stav 2. Krivičnog zakona RS. U obrazloženju presude se, takođe, navodi: da je sud utvrdio da je prigovor zastarelosti tuženog neosnovan, jer je vođenjem krivičnog postupka protiv tuženog i isticanjem imovinskopravnog zahteva oštećenog došlo do prekida zastarelosti na osnovu člana 377. stav 2. ZOO i rok zastarelosti je ponovo počeo da teče nakon pravnosnažnosti osuđujuće krivične presude 1. aprila 2004. godine; da s obzirom na to da je tužba podneta 2005. godine, nije protekao rok zastarelosti iz člana 377. stav 1. ZOO, koji u konkretnom slučaju, prema članu 95. stav 1. tačka 2. Osnovnog krivičnog zakonika, iznosi petnaest godina; da od dana pravnosnažnosti krivične presude do dana podnošenja tužbe nije protekao ni rok iz člana 376. stav 1. ZOO, te je prigovor zastarelosti tuženog neosnovan, bez obzira da li se zastarelost računa po članu 376. stav 1. ili članu 377. ZOO; da se u konkretnom slučaju ima primeniti rok zastarelosti iz člana 377. ZOO, s obzirom na to da je duži od roka iz člana 376. ZOO.

Rešavajući o žalbi tuženog izjavljenoj 17. septembra 2012. godine, Apelacioni sud u Kragujevcu je, osporenom presudom Gž. 5/13 od 29. januara 2013. godine, odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P. 3653/12 od 1. avgusta 2012. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P. 3653/12 od 8. novembra 2012. godine, u stavu prvom i trećem izreke. Presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca 7. februara 2013. godine.

U obrazloženju osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu se, pored ostalog, navodi: da pravo na regres proizlazi iz odredbe člana 87. Zakona o osiguranju imovine i lica koja upućuju na primenu uslova iz osiguranja, tako da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 377. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima koja propisuje da nakon osuđujuće krivične presude za krivično delo iz člana 201. stav 2. KZ RS za koje je zaprećena kazna više od deset godina zatvora, počinje teći privilegovani rok zastarelosti od 15 godina, jer shodno članu 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade, sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu, a isključenje prava na privilegovani rok iz člana 377. istog zakona nije propisano kao izuzetak stavom 4. člana 939. ZOO od opšteg pravila iz stava 1. ovog člana; da je prvostepenom presudom Vojnog suda u Nišu I K. 117/03 od 8. oktobra 2003. godine, tuženi osuđen što je izvršio navedeno krivično delo, te imajući u vidu datum pravnosnažnosti navedene presude Vojnog suda u Nišu, prvostepeni sud je pravilno odbio prigovor zastarelosti potraživanja kao neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, br. 30/96, 57/98, 53/99 i 55/99), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, odredbom člana 83. je bilo propisano da je vlasnik, odnosno korisnik motornog i priključnog vozila dužan da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom motornog vozila pričini trećim licima usled smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništenja ili oštećenja stvari, osim za štetu na stvarima koje je primio na prevoz (u daljem tekstu: osiguranje od autoodgovornosti); odredbama člana 87. je bilo propisano da a ko je oštećeno lice istaklo odštetni zahtev neposredno prema organizaciji za osiguranje, organizacija za osiguranje ne može u odgovoru na takav zahtev isticati prigovore koje bi na osnovu zakona ili ugovora o osiguranju mogla istaći prema osiguranom licu zbog nepridržavanja zakona ili ugovora (stav 1.) i da o rganizacija za osiguranje koja je naknadila štetu oštećenom licu stupa u njegovo pravo prema licu odgovornom za štetu za iznos isplaćene naknade, kamatu i troškove, ako nije nastupila njena obaveza prema uslovima ugovora o osiguranju od autoodgovornosti (stav 2.) .

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), odredbama člana 178. je propisano da se u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu koji je prouzrokovan isključivom krivicom jednog imaoca, primenjuju pravila o odgovornosti po osnovu krivice , da ako postoji obostrana krivica, svaki imalac odgovara za ukupnu štetu koju su oni pretrpeli srazmerno stepenu svoje krivice, da ako nema krivice ni jednog, imaoci odgovaraju na ravne delove, ako razlozi pravičnosti ne zahtevaju što drugo, te da za štetu koju pretrpe treća lica imaoci motornih vozila odgovaraju solidarno (st. 1. do 4.), odredbama člana 380. je propisano da p otraživanja osiguravača iz ugovora o osiguranju zastarevaju za tri godine (stav 3.) i da z astarevanje potraživanja koje pripada osiguravaču prema trećem licu odgovornom za nastupanje osiguranog slučaja počinje teći kad i zastarevanje potraživanja osiguranika prema tom licu i navršava se u istom roku (stav 6.), a odredbom člana 939. stav 1. – da isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade, sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe za tvrdnju o povredi prava podnosioca na pravično suđenje zejemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se ustavnom žalbom u osnovi osporava pravilnost primene merodavnog materijalnog prava u donošenju osporene presude.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, izuzev ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, čime se ukazuje na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je našao da je Apelacioni sud u Kragujevcu, kao i prethodno Osnovni sud u Kragujevcu, pošao od pravnog stava da na zastarelost potraživanja tužioca prema tuženom treba primeniti privilegovani rok zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, koji, po oceni Ustavnog suda, ne može predstavljati ustavnopravno prihvatljivo tumačenje merodavnog prava.

Naime, ugovorom o osiguranju od autoodgovornosti osiguravač se obavezuje da naknadi štetu koju njegov osiguranik pričini trećem licu upotrebom osiguranog vozila. Na ovu odgovornost se primenjuju odredbe člana 178. Zakona o obligacionim odnosima, iz kojih proizlazi da u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu imalac vozila, odnosno njegov osiguravač, odgovaraju srazmerno svojoj krivici za nastanak udesa, a ako nema krivice ni jednog imaoca motornog vozila, odgovaraju na ravne delove, ako razlozi pravičnosti ne zahtevaju što drugo. Međutim, u cilju svođenja rizika poslovanja osiguravača po osnovu ovako preuzete obaveze na prihvatljivu meru, opštim uslovima osiguranja od autoodgovornosti, koji čine sastavni deo konkretnog ugovora o osiguranju, članom 4, je bilo predviđeno da osiguranik gubi prava iz osiguranja ako je u trenutku saobraćajne nezgode bio pod uticajem alkohola, a smatraće se da je to slučaj ako ima više od 0,5 promila alkohola u krvi (ukoliko ne dokaže da nije kriv za postojanje te okolnosti ili da nastanak štete nije u uzročnoj vezi sa njegovom alkoholisanošću), te osiguravač koji je naknadio štetu oštećenom trećem licu, ima pravo da se za isplaćenu odštetu regresira od osiguranika, a što je bilo predviđeno i članom 87. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica. Dakle, ovde se radi o odgovornosti osiguranika prema svom osiguravaču koja je stimulisana ugovorom o osiguranju od autoodgovornosti pod navedenim uslovima, te ona za svoj osnov ima ugovor, a ne deliktnu radnju osiguranika iz koje je proistekla obaveza na naknadu štete oštećenom licu. Stoga regresno potraživanje osiguravača predstavlja potraživanje iz ugovora o osiguranju na koje se primenjuje rok zastarelosti iz člana 380. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, prema kome sva potraživanja osiguravača iz ugovora o osiguranju zastarevaju za tri godine. Prema shvatanjima u pravnoj doktrini, kao i stavovima zauzetim u sudskoj praksi, rok zastarelosti regresnog potraživanja osiguravača počinje da teče od dana u kome je osiguravač obeštetio oštećenog. Osim toga, po shvatanju Ustavnog suda, u ovom slučaju se ne bi mogla primeniti odredba člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, na koju se poziva u obrazloženju osporene presude, jer se njome uređuje prelaz na osiguravača (personalna subrogacija), po samom zakonu, do visine isplaćene naknade, svih prava osiguranika prema licu koje je odgovorno za štetu, te su uslovi za subrogaciju da je isplaćena naknada iz osiguranja osiguraniku i da postoji odštetni zahtev osiguranika prema odgovornom licu, tj. u slučaju subrogacije osiguranik je oštećeno lice, a kod regresa osiguranik je odgovoran za štetu (štetnik). Na zastarelost potraživanja po ovom osnovu, pak, primenjuje se odredba člana 380. stav 6. Zakona o obligacionim odnosima.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 5/13 od 29. januara 2013. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu i određivanjem da u ponovnom postupku Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku o žalbi podnosi oca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 3653/12 od 1. avgusta 2012. godine, ispravljene rešenjem istog suda P. 3653/12 od 8. novembra 2012. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Pri razmatranju zahteva podnosioca za naknadu štete zbog povrede prava na pravično suđenje , Ustavni sud je imao u vidu da zahtevom nije bliže opredeljeno za koji vid štete podnosilac traži naknadu, a, pre svega to da je ovom odlukom utvrđena povreda ustavnog prava podnosioca i Apelacionom sudu u Kragujevcu naloženo ponavljanje postupka po žalbi podnosioca protiv prvostepene presude, te da u novoj presudi utvrđena povreda prava treba da bude u potpunosti otklonjena. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 19. avgusta 2005. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu 29. januara 2013. godine. Ustavni sud je, međutim, utvrdio da je u konkretnom slučaju parnica u kojoj je podnosilac ustavne žalbe imao položaj tuženog počela da teče tek 7. decembra 2010. godine, dostavljanjem tužbe tuženom na odgovor, te da trajanje osporenog postupka u odnosu na podnosioca ustavne žalbe treba posmatrati od tog trenutka.

S obzirom na to da je u predmetnom sporu u roku od dve godine i dva meseca doneta pravnosnažna presuda i dostavljena podnosiocu, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira na to što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenog prava.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud je, saglasno članu 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, zbog njenog šireg značaja za zaštitu ljudskih prava i građanskih sloboda.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o regresu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti