Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu zbog dugog trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko sedam godina. Neefikasno postupanje sudova, uključujući dug žalbeni postupak i periode neaktivnosti, dovelo je do povrede prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. I, Z. K, D. M, D. M, M. I, S. T, Z. Š, H. B, Z. M, M. M, R. V, Z. M, B. B, S. S, D. S, G. V, D. M, B. V, N. V, G. V, D. S, D. Đ, D. D, B. M. V, N. I, M. Ž, S. V, J. G, Đ. T, D. M, J. A, G. K, V. N, P. R, V. V, Z. T, M. J, B. M, V. S, A. D, V. Z, M. J, M. M, Z. I, D. F, M. S, D. D, D. Š, J. P, Z. T, N. L, Z. M, D. M, Ž. J, B. J, B. Š, G. G, S. R, N. V, B. N, D. I, D. N, J. T, M. P, Z. Č, G. N, V. T, M. M, B. E, S. S, B. R, J. M, Đ. B, S. S, D. M, M. R, D. J, R. R. i N. R, svih iz B, S. S. i V. S. iz S, N. M. iz L, T. R, D. I. i M. R, svih iz V, M. R. iz S, S. S. iz S. P, M. A. iz O, D. J. iz N. S, V. S. iz P. i M. J. iz U, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. marta 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. I, Z. K, D. M, D. M, M. I, S. T, Z. Š, H. B, Z. M, M. M, R. V, Z. M, B. B, S. S, D. S, G. V, D. M, B. V, N. V, G. V, D. S, D. Đ, D. D, B. M. V, N. I, M. Ž, S. V, J. G, Đ. T, D. M, J. A, G. K, V. N, P. R, V. V, Z. T, M. J, B. M, V. S, A. D, V. Z, M. J, M. M, Z. I, D. F, M. S, D. D, D. Š, J. P, Z. T, N. L, Z. M, D. M, Ž. J, B. J, B. Š, G. G, S. R, N. V, B. N, D. I, D. N, J. T, M. P, Z. Č, G. N, V. T, M. M, B. E, S. S, B. R, J. M, Đ. B, S. S, D. M, M. R, D. J, R. R, N. R, S. S, V. S, N. M, T. R, D. I, M. R, M. R, S. S, M. A, D. J, V. S. i M. J. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vođem pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8332/08 (prvobitno pod brojem P. 5465/05), a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5519/10, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. I. iz B. i drugi podnosioci ustavne žalbe navedeni u uvodu i tački 1. izreke ove odluke, su 29. aprila 2011. godine, preko punomoćnika R. R, advokata iz B, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8332/08 (prvobitno pod brojem P. 5465/05), a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5519/10.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, dat hronološki prikaz radnji u predmetnom sudskom postupku. Podnosioci ustavne žalbe su predložili Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i da im zbog povrede navedenog ustavnog prava dosudi novčani iznos od 200.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je predviđeno da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5519/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe i druga lica navedena u tažbi su 11. jula 2005. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podneli tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva finansija i preduzeća „Jat Airways“, radi naknade štete zbog neisplaćenih zarada. Predmet je formiran pod brojem P. 5465/05.

Prvotužena Republika Srbija – Ministarstvo finansije je podneskom od 27. jula 2005. godine istakla prigovor nedostatka pasivne legitimacije.

Odgovor na tužbu drugotuženog preduzeća „J. A.“ je dostavljen Prvom opštinskom sudu u Beogradu 20. oktobra 2005. godine.

Podnesak prvotužene označen kao odgovor na tužbu je dostavljen sudu 25. novembra 2005. godine.

Podnescima od 21. decembra 2005. i 24. januara 2006. godine pojedini tužioci su povukli svoje tužbe.

Tužioci su podneskom od 9. februara 2006. godine precizirali tužbeni zahtev.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 5645/05 od 10. marta 2006. godine.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu, pri čemu dva ročišta nisu održana iz razloga neuredne dostave poziva za ročište parničnim strankama i sprečenosti postupajućeg sudije.

Protiv prvostepene presude žalbu je izjavio drugotuženo preduzeće „J . A.“ 26. aprila 2006. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem GžI. 4590/06 od 20. juna 2007. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi dopune postupka u cilju pribavljanja orginalnih ovlašćenja za zastupanje pojedinih tužilaca.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem GžI. 559/08 od 1. oktobra 2008. godine ukinuo prvostepenu presudu u stavu prvom i drugom izreke, dok je prvostepenu presudu u stavu četvrtom izreke potvrdio.

Predmet je dobio novi broj P. 8332/08.

Prvi opštinski sud je rešenjem Su 2/08 od 10. novembra 2008. godine oduzeo predmete od postupajećeg sudije i dodelio u rad drugom sudiji.

Prvi oppštinski sud u Beogradu je dopisom od 13. aprila 2009. godine poslao spise predmeta Okružnom sudu u Beogradu, radi ispravke presude GžI. 559/08 od 1. oktobra 2008. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem GžI. 1968/09 od 8. jul a 2009. godine ispravio presudu Gž I. 559/08 od 1. oktobra 2008. godine na bliže opisani način. Spisi predmeta su dostavljeni prvostepenom sudu 7. oktobra 2009. godine, a navedeno drugostepeno rešenje je dostavljeno punomoćniku tužilaca 16. oktobra 2009. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu.

Prvi osnovni sud u Beogradu se rešenjem P. 5519/10 od 25. februara 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u navedenoj pravnoj stvari i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave Višem sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Viši sud u Beogradu je izazvao sukob stvarne nadležnosti i dopisom od 21. maja 2010. godine tražio od Apelacionog suda u Beogradu da odredi da je Prvi osnovni sud u Beogradu stvarno nadležan u ovom sporu.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R1. 117/10 od 10. juna 2010. godine odredio da je Prvi osnovni sud u Beogradu stvarno i mesno nadležan u navedenoj pravnoj stvari. Spisi predmeta su vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu 23. jula 2010. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P. 79608/10 od 28. juna 2011. godine.

Do donošenje druge po redu prvostepene presude zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu, od koje jedno ročište od 21. maja 2009. godine nije održano zbog toga što su se spisi predmeta nalazili u Okružnom sudu u Beogradu radi ispravke ranije donete presude tog suda.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž I. 3743/12 od 29. avgusta 2012. godine potvrdio prvostepenu presudu, koja je dostavljena punomoćniku tužilaca 3. oktobra 2012. godine.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev2. 16/13 od 7. februara 2013. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Apelacioniog suda u Beogradu je GžI. 3743/12 od 29. avgusta 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1 .).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak pokrenut 11. jula 2005. godine, kada su podnosioci ustavne žalbe podneli tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž I. 3743/12 od 29. avgusta 2012. godine, odnosno dostavljanjem pismenog otpravka pravnosnažne presude punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe 3. oktobra 2012. godine. Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kojem parnični postupak započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojim se postupak okončava „ili ako je to kasnije, danom uručenja pismenog otpravka podnosiocu predstavke“ (videti presudu u slučaju "Soares Fernandes protiv Portugalije", od 8. aprila 2004. godine, broj predstavke 59017/00, stav 17.).

Ustavni sud nije uzeo u obzir postupak po reviziji koja je odbačena kao nedozvoljena, a imajuću u vudi pravni stav ovog suda da u parničnom postupku revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, ali samo kada je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena i kada je izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocu/podnositeljki ustavne žalbe.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja i stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak u celini okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od dana podnošenja tužbe nadležnom sudu, pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj sudski postupak trajao preko sedam godina, što samo po sebi ukazuje na to da dosadašnje trajanje postupka nije u okviru standarda razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioce, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je konkretni spor bio činjenično složen zbog velikog broja tužilaca. Međutim, navedeno ne predstavlja prihvatljiv, odnosno opravdan razlog za ovako dugo trajanje parnice, jer su svi tužioci (osim jednog) bili zastupani od strane jednog punomoćnika iz reda advokata i u navedenom sporu nije sproveden obiman dokazni postupak veštačenjem na okolnost manje isplaćene zarade za svakog pojedinačnog tužioca.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe ima nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da sud odluči o njihovim zahtevima u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da on nisu doprineli doprenili trajanj u parnice.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje redovnih sudova. Na nedelotvorno postupanje suda ukazuje činjenica da je o žalbi drugotuženog protiv prve po redu prvostepene presude konačno odlučeno nakon dve i po godine (žalba je izjavljena 26. aprila 2006. godine, a drugostepeno ukidajuće rešenje je doneto 1. oktobra 2008. godine), što je, po oceni ovog suda , nerazuman rok trajanja jednog žalbenog postupka. Dalje, doprinos redovnog suda neopravdano dugom trajanju postupka ogleda se u tome da tri ročišta nisu održana iz razloga vezanih za sam sud. Zatim, Ustavni sud je utvrdio period neaktivnosti suda od četiri meseca, i to od 7. oktobra 2009. godine, kada je drugostepeni sud vratio spise predmeta prvostepenom sudu, do 25. februara 2010. godine, kada se prvostepeni sud oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u navedenoj pravnoj stvari, i period neaktivnosti od sedam meseci, i to 16. novembra 2010. godine, kada je održano ročište za glavnu raspravu, do 28. juna 2011. godine, kada je održano naredno ročište. Na kraju, drugostepeni sud je prekoračio procesne rokove za pismenu izradu i dostavljanje drugostepene presude punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti .

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8332/08 (prvobitno pod brojem P. 5465/05), a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5519/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučio kao u tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.