Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje 18 godina. Utvrđeno je da je prvostepeni sud bio nedelotvoran, posebno tokom devetogodišnjeg prekida postupka zbog smrti stranke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jugoslave Cvetković iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jugoslave Cvetković i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 3945/01 (inicijalni broj predmeta P. 5347/92), a koji se sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 63229/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jugoslava Cvetković iz Beograda je 21. oktobra 2009. podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 5347/92 (P. 3945/01). Podnositeljka ustavne žalbe je takođe navela da joj je od strane Prvog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu povređeno i načelo zabrane diskriminacije, pravo na pravično suđenje, „pravo na jednakost pred pravosudnim organima Republike Srbije“, kao i pravo na nesmetano uživanje imovine.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je pre 19 godina pokrenula sudski postupak pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu radi poništaja ugovora o zameni stanova od 11. maja 1990. godine, kao i da je presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5347/92 od 22. juna 1998. godine usvojen njen tužbeni zahtev, ali je navedena presuda „preinačena“ od strane Okružnog suda. Podnositeljka dalje navodi da je ponovni postupak prekinut 5. oktobra 1999. godine, usled smrti tužene, te da počev od 1999. godine „traži od predmetnog sudije i predsednika Prvog opštinskog suda u Beogradu da zakažu redovno sudsko ročište“. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je u postupku koji se pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 5347/92 (P. 3945/01) povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku i da joj utvrdi pravo na naknadu štete u skladu sa odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63229/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Jugoslava Cvetković - ovde podnositeljka ustavne žalbe je 1992. godine podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih Svetlane Garčević, Mirjane Zekavica, Dragice Kirić i Stanka Cvetkovića, radi poništaja ugovora o zameni stana broj 483/JT od 11. maja 1990. godine. Tužilja je u tužbi navela da je ugovor o zameni stana zaključen između nje i Svetlane Garčević, Mirjane Zekavice, Stanka Cvetkovića koji je u to vreme bio njen suprug, i Dragice Kirić. Takođe je istakla da je bila nosilac stanarskog prava na stanu u ulici Obilićev Venac 17/2, da je izvršila zamenu stana sa prvotuženom Svetlanom Garčević, uz učešće u toj zameni i ostalih tuženih, ali da je stan koji je dobila od tužene u zamenu za svoj neupotrebljiv za stanovanje. Predmet je zaveden pod brojem P. 5347/92.

U toku postupka pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, do donošenja prvostepene presude, bilo je zakazano dvedeset jedno ročište za glavnu raspravu, ali je održano samo 5 ročišta (30. juna 1992. godine, 23. decembra 1994. godine, 13. juna 1996. godine, 14. aprila 1997. godine i 22. juna 1998. godine). Ročište zakazano za 24. avgust 1992. godine odloženo je na molbu tužilje; ročišta zakazana za 25. januar, 16. mart i 6. oktobar 1994. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije; ročišta zakazana za 27. maj, 14. oktobar i 3. decembar 1992. godine, 1. jun i 30. decembar 1993. godine, 27. april, 2. jun i 2. septembar 1994. godine, 30. maj 1995. godine, kao i 2. mart i 23. april 1998. godine nisu održana zbog neurednog pozivanja tuženih, a u spisima predmeta nema podatka da je održano ročište za glavnu raspravu zakazano za 25. maj 1996. godine.

Tužilja je podneskom od 26. juna 1992. godine predložila da sud donese privremenu meru zabrane zaključenja ugovora o kupovini stanova u ulici Obilićev Venac 17/2, Alekse Nenadovića 12/1 i Slovačkih pobunjenika 9/III. Prvi opštinski sud u Beogradu je 14. juna 1993. godine doneo rešenje P. 5347/92 kojim je usvojio predloženu privremenu meru tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je zabranio tuženima zaključenje ugovora o otkupu stanova u koje su se uselili po izvršenoj zameni, sa dejstvom ove privremene mere do pravnosnažnog okončanja predmetne parnice.

Postupajući sudija je dopisom od 23. septembra 1993. godine zatražio od Centra za socijalni rad opštine Stari Grad da postavi drugotuženoj Mirjani Zekavici privremenog zastupnika u ovoj parnici, imajući u vidu da je ona nepoznatog boravišta, a 19. oktobra 1993. godine je uputio urgenciju navedenom organu sa istim zahtevom.

Postupajući sudija je dopisom od 4. novembra 1994. godine zatražio od Centra za socijalni rad opštine Kragujevac da postavi trećetuženoj Dragici Kirić privremenog zastupnika u ovoj parnici, imajući u vidu da je ona nepoznatog boravišta. Centar za socijalni rad opštine Kragujevac je dopisom od 21. novembra 1994. godine zatražio od suda da mu dostavi podatke o nekom od srodnika trećetužene, radi postavljanja staraoca za posebne slučajeve.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 13. juna 1996. godine, punomoćnik prvotužene Svetlane Garčević je izjavio da je drugotužena (majka prvotužene) umrla, te je kao dokaz priložio izvod iz matične knjige umrlih za Mariju Zekavicu. Takođe je izjavio da je trećetužena Dragica Kirić teško bolesna, da ne može da pristupi sudu, da živi u Kragujevcu i da će pokušati da od nje dobije punomoćje za zastupanje.

Postupajući sudija je dopisima od 1. avgusta i 4. novembra 1996. godine i 24. januara 1997. godine uputio zamolnice Opštinskom sudu u Kragujevcu radi saslušanja tužene Dragice Kirić. Opštinski sud u Kragujevcu je dopisima od 19. novembra i 19. decembra 1996. godine i 14. februara 1997. godine obavestio Prvi opštinski sud u Beogradu da nije u mogućnosti da sasluša tuženu Dragicu Kirić iz razloga što ista nije u evidenciji prijavno-odjavne službe Ministarstva unutrašnjih poslova.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 22. juna 1998. godine doneo presudu P. 5347/92 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je poništio ugovor o zameni stana broj 483/JT od 11. maja 1990. godine zaključen pred Beogradskom zajednicom stanovanja u Beogradu između tužilje Jugoslave Cvetković i tuženih Svetlane Garčević, Mirjane Zekavice, Dragice Kirić i Stanka Cvetkovića, te je naložio tužilji i tuženima da stanove na kojima su postali nosioci stanarskog prava po predmetnoj zameni oslobode od lica i stvari, tako da se svako od njih, i tužilja i tuženi presele u stanove koje su koristili pre zamene, a sve ovo u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju presude je navedeno: da je, prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka od 22. februara 1992. godine, stan u koji se uselila tužilja na osnovu ugovora o zameni stana, usled vlage potpuno neupotrebljiv za stanovanje i da ugrožava njen život i zdravlje; da je tužena Svetlana Garčević koja je bila nosilac stanarskog prava na stanu u ulici Šantićeva broj 4 u koji se na osnovu ugovora o zameni stanova uselila tužilja Jugoslava Cvetković prikrila pravo stanje stvari i time prevarila i dovela u zabludu tužilju u pogledu stana u koji se useljava; da je odredbom člana 65. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno da ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi, u nameri da je time navede na zaključenje ugovora, druga strana može zahtevati poništaj ugovora i onda kada zabluda nije bitna; da pošto iz utvrđenog činjeničnog stanja nesumnjivo proizlazi da ugovor o zameni stanova između parničnih stranaka ima manu volje i da je izvršen putem prevare, to je sud primenom odredaba čl. 111-117. Zakona o obligacionim odnosima poništio predmetni ugovor.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je 24. februara 1999. godine doneo rešenje Gž. 10157/98 kojim je ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5347/92 od 22. juna 1998. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je izreka prvostepene presude nejasna i neodređena, pa samim tim i neizvršiva, budući da se iz te presude ne može utvrditi koja parnična stranka treba da se preseli u koji stan nakon poništaja predmetnog ugovora; da je sporan identitet drugotužene Mirjane Zekavice, budući da u spisima predmeta postoje podaci da se radi o majci prvotužene Svetlane Garčević i da se ona ne zove Mirjana nego Marija, s tim što je Marija Zekavica preminula 13. novembra 1994. godine, o čemu postoji izvod iz matičnih knjiga umrlih u spisima; da se u uvodu pobijane presude navodi da je punomoćnik Mirjane Zekavice Radoslav Garčević, ali da u spisima predmeta nema podataka da je tužena Mirjana Zekavica dala punomoćje Radoslavu Garčeviću da je zastupa u parnici; da ukoliko su Mirjana Zekavica i sada pok. Marija Zekavica isto lice, onda je njena smrt u toku prvostepenog postupka, s obzirom na to da nije imala punomoćnika, morala imati određene posledice na dalji tok postupka; da u odnosu na trećetuženu Dragicu Kirić postoji sumnja da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. tačka 8) Zakona o parničnom postupku, jer joj je poziv za ročište na kome je zaključena glavna rasprava dostavljen preko oglasne table suda, iako prethodno nije pouzdano utvrđeno da li se ona odselila sa adrese na koju je uredno primila pozive za ročišta zakazana za 23. decembar 1994. godine, 25. maj 1996. godine i 14. april 1997. godine. Drugostepeni sud je naložio prvostepenom sudu da u ponovnom postupku otkloni označene bitne povrede odredaba parničnog postupka, i to: da naloži tužilji da precizira tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na preseljenje stranaka u određene stanove; da ispita identitet tužene Mirjane Zekavice, te da utvrdi da li su Mirjana Zekavica i pok. Marija Zekavica isto lice, od čega zavisi dalji tok postupka u ovoj pravnoj stvari.

Tužilja je 17. avgusta 1999. godine izjavila reviziju protiv drugostepenog rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 10157/98 od 24. februara 1999. godine. Tužilja je 20. septembra 1999. godine podnela zahtev za vanredno preispitivanje navedenog rešenja, a 29. septembra 1999. godine izjavila je žalbu protiv istog rešenja.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 21. oktobra 1999. godine doneo rešenje P. 3101/99, kojim je odbacio kao nedozvoljenu žalbu tužilje izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 10157/98 od 24. februara 1999. godine. Odlučujući o žalbi tužilje izjavljenoj protiv navedenog rešenja, Okružni sud u Beogradu je 23. decembra 1999. godine doneo rešenje Gž. 9792/99, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje izjavljenu protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3101/99 od 21. oktobra 1999. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 21. novembra 2000. godine doneo rešenje P. 3101/99 kojim je u stavu prvom izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 10157/98 od 24. februara 1999. godine, a u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljen zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne odluke izjavljen protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 10157/98 od 24. februara 1999. godine.

Nakon ukidanja prvostepene presude, u ponovnom postupku pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu zakazana su dva ročišta za glavnu raspravu. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 29. septembar 1999. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a ročište zakazano za 16. novembar 2000. godine nije održano zbog nedolaska tuženih.

Matična služba opštine Kragujevac je uz dopis od 15. decembra 2000. godine dostavila Prvom opštinskom sudu u Beogradu izvod iz matične knjige umrlih opštine Kragujevac za Dragicu Kirić, u kome je navedeno da je umrla 5. oktobra 1999. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 29. decembra 2000. godine doneo rešenje P. 3101/99 kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari. U obrazloženju rešenja je navedeno da je iz izvoda iz matične knjige umrlih opštine Kragujevac broj 1383, sud utvrdio da je trećetužena Dragica Kirić umrla 5. oktobra 1999. godine, te kako nije imala punomoćnika, sud je, na osnovu člana 212. stav 1. tačka 1) Zakona o parničnom postupku, prekinuo postupak u odnosu na sve tužene, jer se radi o nužnim suparničarima.

Odlučujući o žalbama tužilje izjavljenim protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3101/99 od 21. novembra 2000. godine i 29. decembra 2000. godine, Okružni sud u Beogradu je 17. maja 2001. godine doneo rešenje Gž. 3666/01 kojim je u stavu prvom izreke potvrdio rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3101/99 od 21. novembra 2000. godine u stavu prvom izreke i u tom delu odbio kao neosnovanu žalbu tužilje, a u stavu drugom izreke uvažio žalbu tužilje, ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3101/99 od 21. novembra 2000. godine u stavu drugom izreke i rešenje P. 3101/99 od 29. decembra 2000. godine i u ovom delu predmet vratio istom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju rešenja je navedeno da je članom 418. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da se zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne odluke podnosi neposredno Saveznom sudu u čijoj je nadležnosti ocena dozvoljenosti navedenog zahteva, te je prvostepeni sud trebalo da navedeni zahtev dostavi Saveznom sudu, a ne da ga odbaci. U obrazloženju rešenja je takođe navedeno: da je odredbom člana 212. stav 1. istog Zakona propisano da će se, između ostalog, postupak prekinuti kada stranka umre, kako je to naveo prvostepeni sud; da je odredbom člana 215. stav 1. Zakona propisano da će se u takvom slučaju postupak nastaviti kada naslednik ili staralac zaostavštine preuzme postupak ili kada ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine; da je odredbom člana 11. Zakona propisano da će stranku, koja se iz neznanja ne koristi pravima koja joj pripadaju po ovom zakonu, sud upozoriti koje parnične radnje može preduzeti; da je tužilja neuka stranka; da je prema izvodu iz matične knjige umrlih opštine Kragujevac, u koji je sud izvršio uvid, tužena Dragica Kirić umrla 5. oktobra 1999. godine; da je postupak prekinut 29. decembra 2000. godine; da je sud dužan da od nadležnog organa opštine Kragujevac zatraži prepis smrtovnice za tuženu Dragicu Kirić; da će sud nakon toga, imajući u vidu navedene odredbe Zakona, ponovo odlučiti da li su ispunjeni uslovi za prekid postupka ili ne.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 13. juna 2001. godine doneo rešenje P. 3945/01 kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari. U obrazloženju rešenja je navedeno da je iz izvoda iz matične knjige umrlih opštine Kragujevac broj 1383, sud utvrdio da je trećetužena Dragica Kirić umrla 5. oktobra 1999. godine, te kako nije imala punomoćnika, sud je, na osnovu člana 212. stav 1. tačka 1) Zakona o parničnom postupku, prekinuo postupak u odnosu na sve tužene, jer se radi o nužnim suparničarima. Protiv navedenog rešenja tužilja je 4. jula 2001. godine izjavila žalbu.

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je 21. novembra 2001. godine doneo rešenje Gž. 9225/01 kojim je odbio žalbu tužilje kao neosnovanu i potvrdio rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3945/01 od 13. juna 2001. godine.

Tužilja je podnescima od 10. jula, 16. avgusta i 7. oktobra 2002. godine, 28. februara 2003. godine, 17. februara i 7. marta 2005. godine tražila od suda da se nastavi postupak u ovoj pravnoj stvari.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 14. marta 2005. godine doneo rešenje P. 3945/01 kojim je odbio kao neosnovan predlog tužilje za nastavljanje postupka u ovoj pravnoj stvari, sa obrazloženjem da tužilja nije označila pravne sledbenike pok. tužene Dragice Kirić. Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je 15. novembra 2005. godine doneo rešenje Gž. 9263/05 kojim je odbio žalbu tužilje kao neosnovanu i potvrdio rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3945/01 od 14. marta 2005. godine, sa obrazloženjem da tužilja nije označila pravne sledbenike pok. tužene Dragice Kirić. Odlučujući o reviziji tužilje, Vrhovni sud Srbije je 1. marta 2007. godine doneo rešenje Rev. 780/06, kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 9263/05 od 15. novembra 2005. godine, sa obrazloženjem da revizija nije izjavljena od strane advokata.

Do 18. marta 2010. godine, kada su spisi predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63229/10 dostavljeni Ustavnom sudu, predmetni parnični postupak još uvek nije nastavljen.

5. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe.

Ustavom je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će stranku koja se iz neznanja ne koristi pravima koja joj pripadaju po ovom zakonu sud upozoriti koje parnične radnje može preduzeti (član 11.); da ako stranka nije sama u mogućnosti da sazna adresu lica kome pismeno treba dostaviti, sud će nastojati da od nadležnog organa ili na drugi način dobije potrebne podatke (član 148.); da se postupak prekida kad stranka umre ili izgubi parničnu sposobnost, a nema punomoćnika u toj parnici (član 212. tačka 1)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 212. tač 1) do 4) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine (član 215. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje od 23. februara 2005. godine, propisano je: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da su sudovi dužni da jedan drugome ukazuju pravnu pomoć u parničnom postupku (član 170. stav 1.); da se postupak prekida kad stranka umre (član 214. tačka 1)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač 1) do 5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine (član 217. stav 1.).

Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 18/05) propisano je: da je za raspravljanje zaostavštine mesno nadležan sud na čijem je području ostavilac u vreme smrti imao prebivalište, odnosno boravište (ostavinski sud) (član 88. stav 1.); da se postupak za raspravljanje zaostavštine pokreće po službenoj dužnosti čim sud sazna da je neko lice umrlo ili je proglašeno za umrlo (član 89. stav 1.); da kad je neko lice umrlo ili proglašeno za umrlo, matičar koji je nadležan da izvrši upis smrti u matičnu knjigu umrlih, dužan je da u roku od 30 dana po izvršenom upisu dostavi smrtovnicu ostavinskom sudu (član 92. stav 1.)

Odredbama člana 281. Zakona o braku i porodičnim odnosima („Službeni list SRS“, broj 22/80 i „Službeni glasnik RS“, br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01), koji je bio na snazi u vreme prekida parničnog postupka, bilo je propisano: da će organ starateljstva postaviti staraoca za pojedine poslove ili određenu vrstu poslova odsutnom licu čije prebivalište, odnosno boravište nije poznato, a koje nema zastupnika, nepoznatom sopstveniku imovine kada je potrebno da se neko o toj imovini stara, kao i u drugim slučajevima kada je to potrebno radi zaštite prava i interesa pojedinih lica (stav 1.); da staraoca licima iz stava 1. ovog člana može, pod uslovima određenim zakonom, postaviti sud i drugi organ pred kojim se vodi postupak, a da su ovi organi dužni da o tome bez odlaganja izveste nadležni organ starateljstva (stav 2.); da organ starateljstva ima prema staraocu postavljenom u smislu stava 2. ovog člana sva ovlašćenja kao i prema staraocu koga je sam postavio (stav 3.).

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 1992. godine podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, koju je podnela podnositeljka ustavne žalbe i da još nije okončan. Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje 18 godina i da je još uvek u fazi prvostepenog raspravljanja i odlučivanja, nakon ukidanja presude od strane drugostepenog suda.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja predmeta rasppravljanja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da su se u osporenom parničnom postupku postavila određena složena činjenična pitanja, imajući u vidu da je identitet tužene Mirjane Zekavice bio sporan, kao i da su postojale teškoće oko utvrđivanja prebivališta, odnosno boravišta tužene - sada pok. Dragice Kirić.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se radi o pitanju od egzistencijalnog značaja za podnositeljku, imajući u vidu da je u nalazu i mišljenju sudskog veštaka od 22. februara 1992. godine konstatovano da boravak u stanu u koji se ona uselila po osnovu ugovora o zameni stana ugrožava njen život i zdravlje.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnositeljka, kao tužilja u parničnom postupku u značajnoj meri i sama doprinela ovako dugom trajanju postupka. Naime, imajući u vidu da je predmetni parnični postupak prekinut 13. juna 2001. godine usled smrti tužene Dragice Kirić, tužilja je, saglasno odredbi člana 215. stav 1. Zakona o parničnom postupku, bila ovlašćena da označi naslednike ili staraoca zaostavštine ove tužene i da predloži sudu da ih pozove da preuzmu postupak. Međutim, ona to nije učinila, te do 18. marta 2010. godine kada su spisi predmeta sada Prvog osnovnog suda u Beogradu dostavljeni Ustavnom sudu, predmetni parnični postupak još uvek nije nastavljen.

Ispitujući ponašanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je sporo i nedelotvorno postupanje sudova koji vode parnični postupak, a pre svega Prvog opštinskog suda u Beogradu, prevashodno dovelo do njegovog neopravdano i nerazumno dugog trajanja. Po oceni Ustavnog suda, prvostepeni sud nije preduzeo sve zakonom predviđene procesne mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravu podnositeljke ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, postupak pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu do donošenja prvostepene presude je trajao čak šest godina, a pri tom je održano samo pet ročišta za glavnu raspravu. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda ogledalo se, pre svega, u propuštanju suda da obezbedi uredno dostavljanje pismenih poziva tuženima, zbog čega nije održano čak 11 ročišta, a četiri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Takođe, iako na identitet parničnih stranaka sud pazi po službenoj dužnosti, prvostepeni sud za vreme čitavog trajanja postupka nije uspeo da utvrdi identitet tužene Mirjane Zekavice, što je bio i jedan od razloga za ukidanje prvostepene presude.

Nakon ukidanja prvostepene presude parnični postupak je prekinut 13. juna 2001. godine, usled smrti tužene Dragice Kirić i još uvek nije nastavljen. Po oceni Ustavnog suda, prvostepeni sud nije preduzeo sve zakonom predviđene procesne mere da se prekinuti parnični postupak nastavi. Naime, iako saglasno odredbi člana 215. stav 1. Zakona o parničnom postupku procesna inicijativa za nastavljanje prekinutog parničnog postupka usled smrti stranke pripada protivnoj stranci, koja je dužna da označi naslednike ili staraoca zaostavštine, te da stavi predlog sudu da ih pozove radi preuzimanja postupka, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud trebalo da ima u vidu i činjenicu da je tužilja neuka stranka, na šta mu je ukazao i Okružni sud u Beogradu u obrazloženju svog rešenja Gž. 3666/01 od 17. maja 2001. godine. Ustavni sud stoga konstatuje da iako se parnični postupak zasniva na načelu stranačke dispozicije, sud nije samo pasivni posmatrač spora, već je dužan da svojim aktivnim učestvovanjem pomogne da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. U situaciji kada tužilja nije označila naslednike ili staraoca zaostavštine preminule stranke, sud bi morao čekati neograničeno vreme na procesnu inicijativu tužilačke strane, što nije u skladu sa principom po kome se o kretanju postupka u vremenu ne staraju samo stranke, nego i sud. Po oceni Ustavnog suda, prvostepeni sud je u takvoj situaciji mogao da, saglasno odredbi člana 281. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, koji je bio na snazi u vreme prekida parničnog postupka, po službenoj dužnosti postavi staraoca preminuloj parničnoj stranci i da tako omogući da se nastavi prekinuti parnični postupak.

Imajući u vidu da je tužilja neuka stranka, kao i da je boravište preminule tužene bilo u drugom gradu, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud trebalo da primeni i odredbe Zakona o parničnom postupku koje uređuju institut pravne pomoći i tako doprinese nastavljanju parničnog postupka. Naime, saglasno odredbi člana 170. stav 1. Zakona o parničnom postupku, sudovi su dužni da jedan drugom ukazuju pravnu pomoć u parničnom postupku. Matična služba opštine Kragujevac je dostavila 15. decembra 2000. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu izvod iz matične knjige umrlih za pok. tuženu Dragicu Kirić. Saglasno odredbi člana 92. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, zakonska obaveza matičara je da u roku od 30 dana po izvršenom upisu dostavi smrtovnicu ostavinskom sudu, a saglasno odredbi člana 89. stav 1. navedenog Zakona, postupak za raspravljanje zaostavštine se pokreće po službenoj dužnosti čim sud sazna da je neko lice umrlo ili je proglašeno za umrlo. Imajući u vidu navedene činjenice i zakonske odredbe, Ustavni sud nalazi da je Prvi opštinski sud u Beogradu trebalo da zatraži od Opštinskog suda u Kragujevcu, kao mesno nadležnog suda za raspravljanje zaostavštine, obaveštenje da li je okončan postupak za raspravljanje zaostavštine pok. tužene Dragice Kirić, te da tako dođe do saznanja o naslednicima preminule tužene i da ih pozove da preuzmu postupak. U slučaju da ga ostavinski sud obavesti da postupak za raspravljanje zaostavštine nije ni pokrenut, Prvi opštinski sud u Beogradu je trebalo da ostavinskom sudu dostavi izvod iz matične knjige umrlih za pok. tuženu Dragice Kirić i da tako inicira pokretanje ostavinskog postupka. Ustavni sud ukazuje da je obaveza Prvog opštinskog suda u Beogradu na navedeno delotvorno postupanje proizlazila iz člana 10. Zakona o parničnom postupku, koji propisuje da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Mada je podnositeljka ustavne žalbe u značajnoj meri i sama doprinela produžavanju trajanja postupka, Ustavni sud nalazi da je sporo i nedelotvorno postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari prevashodno dovelo do toga da parnični postupak traje 18 godina i da se još uvek nalazi u fazi prvostepenog raspravljanja i odlučivanja, nakon ukidanja presude od strane drugostepenog suda, pri čemu je parnica zbog smrti jedne od stranaka u prekidu već punih devet godina.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. U pogledu dela ustavne žalbe u kome je podnositeljka navela da joj je od strane Prvog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu povređeno načelo zabrane diskriminacije, pravo na pravično suđenje, „pravo na jednakost pred pravosudnim organima Republike Srbije“, kao i pravo na nesmetano uživanje imovine, Ustavni sud je ocenio da je u tom delu ustavna žalba preuranjena. Naime, pretpostavka za izjavljivanje ustavne žalbe je da su prethodno iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Kako iz spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63229/10 proizlazi da je parnični postupak još uvek u fazi prvostepenog raspravljanja i odlučivanja, nakon ukidanja presude od strane drugostepenog suda, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, s obzirom na to da pre izjavljivanja ustavne žalbe podnositeljka nije iscrpla druga pravna sredstva.

8. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. istog Zakona, a u tački 3. izreke je naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem mogućem roku.

9. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti