Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u osmogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete od 800 evra, dok se ostali navodi žalbe odbacuju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zemljoradničke zadruge radnika ITG iz Jagodine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zemljoradničke zadruge radnika ITG i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 784 /09, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Zemljoradnička zadruga radnika ITG iz Jagodine podnela je 29. aprila 201 1. godine, preko Zorana Ateljevića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6603/2010 od 9. marta 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak trajao punih osam godina, što samo po sebi ukazuje da nije okončan u razumnom roku; da prvostepena presuda ne sadrži razloge o bitnim činjenicama; da ključni dokaz – zapisnik (pregled podnetih zahteva) od 15. septembra 1999. godine, kojim je faktički inspekcijski zapisnik od 29. jula 1998. godine stavljen van snage, sudovi nisu uzeli u obzir prilikom odlučivanja i da je zbog toga pogrešno utvrđena činjenica da tuženi nije u obavezi da tužiocu isplati iznos od 2.485.222,03 dinara; da sudovi nisu naveli sadržinu ugovora od 2. januara 1995. godine zaključenog između podnosioca ustavne žalbe i preduzeća „H.“, da su ga pogrešno tumačili, jer je tuženi imao samo status sakupljača mleka; da mu je povređeno pravo na pravno sredstvo, jer drugostepeni sud prilikom odlučivanja o žalbi nije zakazao ročište na kome bi podnosilac mogao da se izjasni i obrazloži svoju žalbu. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud utvrdi povredu prava, poništi osporenu presudu, i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trgovinskog suda u Kragujevcu P. 784/09 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 10. marta 2003. godine Trgovinskom sud u u Kragujevcu (u daljem tekstu: Trgovinski sud) tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva za šumarstvo vodoprivredu i poljoprivredu , radi isplate određenih novčanih iznosa, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom , na ime premija za mleko. Tužilac je 18. aprila 2003. godine proširio tužbeni zahtev.

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Trgovinskim sudom je održano 5. juna 2003. godine, dok naredno ročište zakazano za 15. jul 2003. godine nije održano, jer tužilac nije bio uredno pozvan. Trgovinski sud je rešenjem od 26. avgusta 2003. godine prekinuo postupak, jer je doneta osuđujuća prvostepena presuda protiv zakonskog zastupnika tužioca zbog krivičnog dela zloupotrebe ovlašćenja u privredi.

Tužilac je podneskom od 14. oktobra 2003. godine predložio nastavak postupka, jer je presudom Okružnog suda u Jagodini ukinuta prvostepena osuđujuća presuda.

Trgovinski sud je rešenjem od 27. februara 2004. godine nastavio postupak u toj parnici, a sledeće ročište za glavnu raspravu je održano 2. marta 2004. godine. Do kraja 2004. godine održano je još jedno ročište – 10. maja, na kome je dat nalog strankama da izvrše sravnjenje poslovnih knjiga, a da ukoliko to ne učine , izvršiće se veštačenje.

Naredno ročište za glavnu raspravu je održano 28. aprila 2005. godine, a do kraja 2005. godine održano je još šest ročišta, dok je u međuvremenu izveden dokaz ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Tužilac je 6. januara 2006. godine „precizirao“ tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka. Do donošenja prve prvostepene presude P. 2722/03 od 16. juna 2006. godine, bila su održana četiri ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 13. april 2006. godine nije održano, jer lice koga je trebalo saslušati u svojstvu svedoka nije došlo na ročište. Navedenom presudom P. 2722/03 od 16. juna 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca za iznos od 2.670.587,60 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je preko tog iznosa tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Tužena je 14. juna 2006. godine izjavila žalbu protiv prvostepene presude, dok je tužilac to isto učinio 28. juna 2006. godine. Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 6456/06 od 6. juna 2007. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda P. 2722/03 od 16. juna 2006. godine i predmet mu vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon jednog održanog ročišta za glavnu raspravu, Trgovinski sud je doneo drugu po redu prvostepenu presudu P. 807/07 od 16. avgusta 2007. godine kojom je usvojio tužbeni zahtev za iznos od 4.647.098,71 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je preko tog iznosa tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Tužena je 28. avgusta 2007. godine izjavila žalbu protiv prvostepene presude, dok je tužilac 31. avgusta 2007. godine podneo predlog za donošenje dopunske presude, smatrajući da sud nije odlučio u celini o tužbenom zahtev u, a 3. septembra 2006. godine je izjavio i žalbu protiv prvostepene presude.

Trgovinski sud je rešenjem P. 807/07 od 28. septembra 2007. godine odbio predlog za donošenje dopunske presude.

Viši trgovinski sud je presudom P. 8814/07 od 17. septembra 2008. godine odbio žalbe stranaka kao neosnovane i potvrdio presudu Trgovinskog suda P. 807/07 od 16. avgusta 2007. godine.

Tužena je 13. oktobra 2008. godine izjavila reviziju protiv presude Višeg trgovinskog suda P. 8814/07 od 17. septembra 2008. godine.

Postupajući po reviziji tužene, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Prev. 551/08 od 14. aprila 2009. godine ukinuo presude Višeg trgovinskog suda P. 8814/07 od 17. septembra 2008. godine i Trgovinskog suda P. 807/07 od 16. avgusta 2007. godine u delu u kome je obaveza tužena da tužiocu plati iznos od 4.647.098,71 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, tužilac je 23. septembra 2009. godine podneo predlog za ponavljanje postupka u delu koji se odnosi na pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za iznos od 1.415.029,04 dinara, smatrajući da rešenje Vrhovnog suda Srbije Prev. 551/08 od 14. aprila 2009. godine predstavlja novu činjenicu i novi dokaz iz koga proizlazi da tužiocu treba dosuditi i navedeni iznos.

Nakon jednog održanog ročišta, na kome je zaključena glavna rasprava, Trgovinski sud je doneo treću po redu prvostepenu presudu P. 784/09 od 12. novembra 2009. godine kojom je , pored ostalog, stavu II izreke obavezao tuženu da tužiocu plati iznos od 2.388.933,37 dinara, dok je u preostalom delu odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Stavom VII izreke ove presude odbijen je zahtev tužioca za ponavljanje postupka.

Tužena je 21. decembra 2009. godine izjavila žalbu protiv prvostepene presude, dok je tužilac to isto učinio sedam dana kasnije.

Privredni apelacioni sud je 9. marta 2011. godine doneo osporenu presudu Pž. 6603/2010 kojom su u stavu prvom izreke odbi jena žalba tužene i delimično žalba tužioca kao neosnovane i potvrđena prvostepena presuda u stavu I, stavu II u delu za kamatu za period pre podnošenja tužbe, stavu III, IV, V, VI i VII izreke, u stavu drugom izreke je preinačena prvostepena presuda u stavu II izreke u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga od 2.388.933,37 dinara za period od podnete tužbe, pa je obavezana tužena da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 2.388.933,37 dinara, počev od 5. marta 2003. godine, pa do isplate. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva neisplaćena premija za mleko koje je tužilac organizovano prikupljao na području Opštine Jagodina u periodu od 1996. do 1999. godine u ukupnom iznosu od 6.062.127.75 dinara, sa pripadajućom kamatom; da je tužilac isticao da je dug po osnovu neisplaćenih premija za otkupljeno mleko konstatovan u zapisnicima o međusobnom usaglašavanju obaveza i potraživanja koji su uredno potpisivani od strane parničnih stranaka; da je tuženi osporio tužbeni zahtev navodima da ne postoji dug tuženog po zaključenim zapisnicima, jer je zapisnikom od 29. jula 1998. godine, koji je zaključen između tuženog, tužioca i firme „ITG H.“ Jagodina na ime premije za mleko isplaćeno ukupno dugovanje, i to kako tužiocu, tako i firmi „ITG H .“ Jagodina, te da zbog toga tužena ne duguje tužiocu utuženi iznos po osnovu premije za mleko; da je ocenom priloženih dokaza, a naročito zapisnika o međusobnom usaglašavanju obaveza i potraživanja između stranaka, zaključenim 20. septembra 1999. godine i zapisnika o međusobnom usaglašavanju obaveza između parničnih stranaka i firme „ITG H.“ Jagodina od 29. jula 1998. godine, prvostepeni sud utvrdio da je ukupan dug tužioca po osnovu neplaćene premije za mleko 2.388.933,37 dinara. Dalje je navedeno: da je na tako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo - odredbe čl. 17. i 262. Zakona o obligacionim odnosima, kada je tužbeni zahtev usvojio odlučivši kao u stavu I izreke; da je tuženi u spornom periodu vršio otkup mleka od proizvođača i po tom osnovu ima pravo na iznos premije na mleko koje je tuženi obavezan da plati; da su neosnovani žalbeni navodi tuženog, da čak i u situaciji da se prihvati zapisnik od 20. septembra 1999. godine, u kojem je dugovanje tuženog 924.328,00 dinara, taj iznos bi trebalo umanjiti za 462.628,94 dinara; da je pravilno prvostepeni sud postupajući po nalogu revizijskog suda iz odluke Prev. 551/08 od 14. aprila 2009. godine, prihvatio poslednji usaglašeni zapisnik od 20. septembra 1999. godine, po ko m dugovanje tuženog iznosi 4.647.098,71 dinar a, s tim što je od tog iznosa odbio iznose koji su plaćeni po zapisniku od 29. jula 1998. godine; da je pravilno tuženi obavezan da u okviru glavnog duga isplati i iznos od 227.056,81 dinara, jer se taj deo obaveze odnosi na premiju za mleko za 1999. godinu, a ne na premiju za mleko za 1998. godinu, kako ce u žalbi navodi; da je pravilna odluka suda i u stavu VII presude kojim je odbijen zahtev za ponavljanje postupka za iznos od 1.415.029,04 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, jer u konkretnom slučaju presuda Vrhovnog suda Prev. 551/08 od 14. aprila 2009. godine ne predstavlja novu činjenicu ili novi dokaz zbog kojeg bi postupak koji je pravnosnažno okončan za navedeni iznos trebalo ponoviti.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da se ne dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, kao i da sud može odlučiti da se dokazuju i priznate činjenice ako smatra da stranka njihovim priznanjem ide za tim da raspolaže zahtevom kojim ne može raspolagati (član 3. stav 3.) (član 222. stav 1.); da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će saopštiti da je glavna rasprava zaključena (član 305. stav 1.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom, kao i da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 10. marta 2003. godine, podnošenjem tužbe Trgovinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 9. marta 2011. godine . Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao osam godina, što ukazuje da isti nije okončan u razumnom roku .

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio toliko činjenično i pravno složen, da bi opravdao osmogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ni on, niti njegov punomoćnik nisu doprineli odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da su Viši trgovinski sud i Vrhovni sud Srbije dva puta ukidali presude Trgovinskog suda i predmet mu vraća li na ponovni postupak, što je svakako u ticalo da parnica traje punih osam godina. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'' ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporene presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6603/2010 od 9. marta 2011. godine, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan time što mu tužbeni zahtev nije u celini usvojen, ponavlja navode iznete u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, koja je bila predmet razmatranja drugostepenog suda i u suštini osporava zakonitost navedene sudske odluke, ukazujući, pre svega, da sudovi nisu obrazložili zbog čega su ignorisali pregled podnetih zahteva (zapisnik) od 15. septembra 1999. godine, kojim je, de facto, stavljen van snage inspekcijski zapisnik od 29. jula 1998. godine (koji je prihvaćen kao ključni dokaz). Pored toga, podnosilac smatra da mu je bilo onemogućeno raspravljanje u postupku po žalbi zbog toga što drugostepeni sud nije zakazao raspravu na kojoj bi podnosilac mogao da obrazloži svoju žalbu. Konačno, podnosilac smatra da odluka kojom je odbijen predlog za ponavljanje postupka nije zasnovana na zakonu.

Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku bilo obezbeđeno pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer je osporenu presudu doneo sud ustanovljen zakonom, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti i u propisanom sastavu, kao i da je postupak sproveden u skladu sa zakonskim odredbama. Podnosiocu ustavne žalbe je bilo omogućeno učestvovanje u postupku pred prvostepenim sudom, praćenje toka postupka, preduzimanje zakonom dopuštenih radnji i izjavljivanje redovnog pravnog leka. Po oceni Suda, osporena presuda se zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava na činjenično stanje koje je utvrđeno na osnovu dokaza koji su bili izvedeni u toku glavne rasprave pred prvostepenim sudom. Suprotna podnosiočeva tvrdnja je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba procesnog i materijalnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Što se tiče navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što prvostepeni sud nije izveo uzeo u razmatranje dokaz - pregled podnetih zahteva (zapisnik) od 15. septembra 1999. godine , Ustavni sud ukazuje na to da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza u nadležnosti redovnih sudova. Postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen, ili na bilo koji zakonom propisan način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. Imajući u vidu sadržinu garancija koje se jemče članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se ovom ustavnom odredbom ne garantuje pravo da će svi izvedeni (pročitani) dokazi imati istu snagu prilikom odlučivanja. Saglasno odredbi člana 221. stav 2. ZPP, sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica, dok iz odredbe člana 305. stav 1. ZPP proizilazi da će sud zaključiti glavnu raspravu kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka.

U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je zaključ io da činjenično stanje, koje je pravilno utvrđeno na osnovu izvedenih dokaza (poslednji usaglašeni zapisnik od 20. septembra 1999. godine, po kojem je dugovanje tuženog iznosilo 4.647.098,71 dinara, s tim što su od tog iznosa odbijeni iznosi plaćeni po zapisniku od 29. jula 1998. godine), jasno ukazuje u kom delu je osnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. Suprotna podnosiočeva tvrdnja je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba procesnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Što se tiče navoda o povredi prava na raspravljanje u postupku po žalbi pred drugostepenim sudom, Ustavni sud napominje da je odredbama člana 369. ZPP propisano da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, kao i da će zakazati raspravu kad nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi. Ustavni sud napominje da iz navedene odredbe ZPP ne proizlazi obaveza drugostepenog suda da zakaže raspravu u postupku po žalbi, pogotovo u situaciji kada je podnosiocu ustavne žalbe u postupku pred prvostepenim sudom bilo omogućeno učestvovanje u raspravi, praćenje toka postupka, predlaganje dokaza i izjašnjavanje na navode suprotne strane, tj. preduzimanje zakonom dopuštenih radnji, kao i na kraju izjavljivanje redovnog pravnog leka.

Održavanje ročišta pred drugostepenim sudom nije neophodno kada se ne radi o činjeničnim ili pravnim pitanjima koja se mogu rešiti na odgovarajući način na osnovu spisa predmeta i pisanih izjašnjenja stranaka (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava od 23. februara 1994. godine u predmetu ''Fredin protiv Švedske '', broj aplikacije 18928/91 st. 21. i 22.). Dakle, pravo na raspravu, odnosno ročište pred prvostepenim sudom, ako je to jedini sud, je uobičajeno pravo. Međutim, odsustvo ročišta pred drugostepenim sudom može se opravdati posebnim karakteristikama tog postupka, ali pod uslovom da je ročište održano pred prvostepenim sudom. Shodno tome, ukoliko nema posebnih okolnosti koje opravdavaju izostavljanje ročišta, pravo na pravično suđenje podrazumeva pravo na usmeno, kontradiktorno ročište pred najmanje jednom sudskom instancom (videti, pored mnogih drugih, i presudu od 8. juna 2010. godine u predmetu ''Motion Pictures Guarantors Ltd protiv Srbije '', broj aplikacije 28353/06, st. 31. i 32.). Ovo pravo je bilo omogućeno podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom. Polazeći od izloženog i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da, u situaciji kada je podnosilac, kao tužilac, svoju žalbu protiv prvostepene presude obrazložio ističući svoje viđenje dokazne vrednosti spornog pismenog dokaza, to su navodi o povredi prava na raspravljanje u postupku po žalbi pred drugostepenim sudom, očigledno neosnovani.

Ustavni sud ocenjuje da iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju osporenih rešenja, ne proizilazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od izloženog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja o odbijanju predloga za ponavljanje postupka (stav VII izreke prvostepene presude , potvrđen stavom I osporene drugostepene presude), Ustavni sud napominje da tim pojedinačnim aktom - rešenjem koj e se osporava ustavnom žalbom nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već samo o tome da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi da se pravosnažno okončani postupak ponovi, to je Ustavni sud ocenio da se osporeni akt, rationae materiae, ne može dovesti u vezu sa povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , te je i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu.

Ocenjujući navode o povredi prava na pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ovo pravo, jer se ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Konačno, razmatrajući navode o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv presude P. 784/09 od 12. novembra 2009. godine, koje je iskoristio i na osnovu koga je donet a osporen a presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 6603/2010 od 9. marta 2011. godine. Ustavni sud konstatuje da na opisani način podnosiocu nije povređeno pravo na pravno sredstvo, jer je o žalbi protiv prvostepene presude, odluku doneo nadležan drugostepeni sud, čime je, po oceni Ustavnog suda , zadovoljeno navedeno Ustavom zajemčeno ljudsko pravo podnosioca , posebno imajući u vidu da je u navedenom parničnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno pravično suđenje.

Polazeći od izloženog u ovoj tački obrazloženja , Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 426 stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik PC“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u osmogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti