Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda zbog arbitrerne primene prava i dosuđuje naknadu nematerijalne štete podnosiocima zbog prekomernog trajanja parničnog postupka od 13 godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Peševskog i Zoltana Papa, obojice iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Peševskog i Zoltana Papa izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1162/14 od 11. decembra 2014. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 424/13 od 22. maja 2014. godine i presude Višeg suda u Pančevu P. 1/13 od 4. septembra 2013. godine i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1162/14 od 11. decembra 2014. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1162/14 od 11. decembra 2014. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 424/13 od 22. maja 2014. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Zorana Peševskog i Zoltana Papa i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P. 2299/01, kasnije pred Višim sudom u Pančevu u predmetu P. 1/13, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Ukida se Rešenje Ustavnog suda Už-1943/2015 od 28. maja 2015. godine o odlaganju izvršenja presude Višeg suda u Pančevu P. 1/13 od 4. septembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Peševski i Zoltan Pap, obojica iz Pančeva, su 17. marta 2015. godine, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1162/14 od 11. decembra 2014. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 424/13 od 22. maja 2014. godine i presude Višeg suda u Pančevu P. 1/13 od 9. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav. 1. Ustava Republike Srbije, koja je dopunjena podneskom od 14. aprila 2015. godine.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su sve osporene presude zasnovane na arbitrernom presuđenju; da se to, pre svega, odnosi na pobijanu revizijsku presudu kojom je utvrđeno drugačije činjenično stanje u odnosu na pravno relevantne činjenice utvrđene presudom Višeg suda u Pančevu, što je rezultat proizvoljne tvrdnje Vrhovnog kasacionog suda da je ugovorom o skladištenju i manipulaciji robe, zaključenim između parničnih stranaka, bila ustanovljena obaveza tuženih da vrše fizičko obezbeđenje robe tužioca u zakupljenom magacinskom prostoru, iako prvostepenom presudom nije utvrđeno postojanje takve obaveze tuženih, te je stoga Vrhovni kasacioni sud proizvoljno svoju odluku zasnovao na odredbama čl. 712 – 729. Zakona o obligacionim odnosima kojima se uređuju prava i obaveze po osnovu ugovora o ostavi; da su sve osporene presude zasnovane na samo jednom dokazu koji shodno pozitivnim propisima ne može imati bilo kakvu dokaznu snagu; da relevantne dokumentacije o spornim količinama zaprimljenog i isporučenog stakla od strane magacionera tužioca nema, niti je ona ikad postojala, a da popis izvršen od strane magacionera tužioca, zasnovan na naknadno sačinjenim analitičkim karticama, ne može imati bilo kakvu dokaznu snagu, te je odgovornost podnosilaca ustavne žalbe za nastali manjak robe tužioca utvrđena mimo pravno relevantnih dokaza; da je u provedenom postupku povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je postupak trajao od 17. jula 2001. do 11. decembra 2014. godine isključivo zbog evidentnih propusta redovnih sudova, a da podnosioci ustavne žalbe nisu tome ni na koji način doprineli. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da je osporenim presudama povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje, poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda i naloži tom sudu da ponovo odluči o reviziji podnosilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 424/13 od 22. maja 2014. godine, te da utvrdi povredu prava podnosilaca na suđenje u razumnom roku i da im dosudi naknadu štete u iznosu od 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Višeg suda u Pančevu P. 1/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Privredno društvo „Staklo Dunav“ d.o.o. iz Pančeva je 17. jula 2001. godine podnelo Privrednom sudu u Pančevu tužbu protiv tuženih – ovde podnosilaca ustavne žalbe, sa predlogom da se tuženi obavežu da tužiocu predaju u posed staklenu robu, kao i kancelarijski nameštaj bliže navedene u tužbi. U toku postupka tužbeni zahtev je preinačen, tako što je tužilac umesto predaje stvari potraživao novčani iznos na ime njihove vrednosti.

Podneskom od 18. januara 2002. godine tuženi su podneli protivtužbu sa predlogom da se tužilac obaveže da im na ime zakupa magacinskog prostora i manipulacije robom – upotrebe viljuškara u vlasništvu tuženih-protivtužilaca u periodu od 1. jula 1998. godine do 31. decembra 2000. godine plati iznose sa zakonskom zateznom kamatom, kao u protivtužbi.

Privredni sud u Pančevu se rešenjem P. 407/01 od 21. jula 2001. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj stvari i predmet ustupio Opštinskom sudu u Pančevu na dalju nadležnost.

Tužba je, zajedno sa pozivom za ročište, dostavljena tuženima 27, odnosno 28. avgusta 2001. godine.

Prva prvostepena presuda u ovom sporu je doneta 11. jula 2006. godine, tj. posle nešto manje od pet godina od dostavljanja tužbe nadležnom sudu. U tom periodu Opštinski sud u Pančevu je zakazao 26 ročišta (4. oktobra i 22. novembra 2001, 17. januara, 21. novembra i 23. decembra 2002, 4. februara, 18. marta, 17. aprila, 16. septembra, 30. oktobra i 25. decembra 2003, 9. marta, 22. aprila, 10. juna, 23. septembra, 11. novembra i 21. decembra 2004, 17. februara, 28. marta i 25. aprila 2005, te 12. januara, 23. februara, 16. marta, 10. aprila, 25. maja i 11. jula 2006. godine), od kojih je održano 18, a osam nije održano, odnosno odloženo je bez raspravljanja.

Na ročištu 17. januara 2002. godine Opštinski sud u Pančevu je odredio izvođenje veštačenje putem sudskog veštaka ekonomske struke V. D. kako bi se utvrdilo kakva su i kolika potraživanja stranaka iz ugovora o skladištenju i manipulaciji robe, a veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 1. oktobra 2002. godine. Nakon toga, veštak je dostavio sudu i pet dopunskih nalaza i izjašnjenja (16. decembra 2002, 10. februara 2003, 11. jula 2003, 20. januara 2005. i 21. novembra 2005. godine). Prvostepeni sud je izveo i dokaze upoznavanja sa dokumentacijom koju su dostavile stranke, pribavio određena obaveštenja po službenoj dužnosti, saslušao veštaka, pet svedoka, zakonskog zastupnika tužioca i tuženog prvog reda.

Opštinski sud u Pančevu je presudom P. 2299/01 od 11. jula 2006. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog da mu tuženi-protivtužioci solidarno isplate novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom kao u izreci na ime zadržanog stakla i kancelarijskog nameštaja, te da mu naknade troškove parničnog postupka (stav prvi izreke) i delimično usvojio protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca da im tužilac-protivtuženi isplati novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom na ime zakupa otvorenog skladišnog prostora, kao i na ime manipulacije robom – upotrebe viljuškara vlasništvo tuženih-protivtužilaca u periodu od 1. jula 1998. do 1. jula 1999. godine, dok je preostali protivtužbeni zahtev za period od 1. jula 1999. do 31. decembra 2000. godine odbio (stavovi drugi i treći izreke).

Protiv navedene prvostepene presude tuženi su izjavili žalbu podnescima od 22. i 23. marta 2007. godine.

Okružni sud u Pančevu je, presudom Gž. 729/07 od 1. avgusta 2007. godine odbio žalbe tuženih i potvrdio ožalbenu presudu Opštinskog suda u Pančevu P. 2299/01 od 11. jula 2006. godine.

Protiv navedene presude Okružnog suda u Pančevu, tuženi- protivtužioci su izjavili tri revizije, podnescima od 26. i 28. novembra 2007. godine, a jedna od njih je dopunjena podneskom od 4. decembra 2007. godine.

Tuženi-protivtužioci su, zatim, 24. decembra 2007. godine podneli predlog za ponavljanje postupka „zbog saznanja za nove činjenice i dokaze“, koji je dopunjen podneskom od 29. januara 2008. godine. O ovom predlogu tužilac-protivtuženi se izjasnio 31. januara 2008. godine.

Opštinski sud u Pančevu je, rešenjem P. 2299/01 od 3. aprila 2008. godine, odlučio da zastane sa postupkom po reviziji do okončanja postupka po zahtevu za ponavljanje postupka i odbio predlog za ponavljanje postupka kao neosnovan. Ovo rešenje je u odbijajućem delu potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Pančevu Gž. 1021/08 od 3. oktobra 2008. godine.

Nakon toga, tuženi-protivtužioci su 20. oktobra 2008. godine podneli novi predlog za ponavljanje postupka, dopunjen podneskom od 28. oktobra 2008. godine, a 14. novembra 2008. godine su podneli reviziju protiv rešenja Okružnog suda u Pančevu Gž. 1021/08 od 3. oktobra 2008. godine, kojim je pravnosnažno odbijen njihov predlog za ponavljanje postupka od 24. decembra 2007. godine.

Opštinski sud u Pančevu je odbio predlog za ponavljanje postupka od 20. oktobra 2008. godine rešenjem P. 2299/01 od 18. novembra 2008. godine, koje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Pančevu Gž. 111/09 od 8. aprila 2009. godine.

Nakon toga, tuženi-prtivtužioci su 3. juna 2009. godine podneli treći predlog za ponavljanje postupka, a Opštinski sud u Pančevu je, rešenjem P. 2299/01 od 8. juna 2009. godine, odlučio da zastane sa postupkom po ovom predlogu za ponavljanje postupka i nastavi postupak po revizijama, s tim da će postupak po predlogu za ponavljanje postupka biti nastavljen nakon okončanja postupka po revizijama.

Vrhovni kasacioni sud je, rešenjem Rev. 2061/09 od 23. septembra 2009. godine, delimično usvojio reviziju tuženih-protivtužilaca i ukinuo presudu Okružnog suda u Pančevu Gž. 729/07 od 1. avgusta 2007. godine, u delu kojim je odbijena žalba i potvrđena presuda Opštinskog suda u Pančevu P. 2299/01 od 11. jula 2006. godine u stavu prvom izreke i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je u preostalom delu reviziju odbio kao nedozvoljenu (stav prvi izreke); u stavu drugom izreke odbio je kao neosnovanu reviziju tuženih-proitvtužilaca protiv rešenja Okružnog suda u Pančevu Gž. 1021/08 od 3. oktobra 2008. godine. Vrhovni kasacioni sud je ukinuo presudu u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu, jer je našao da pobijana presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, jer ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, a dati razlozi o odlučnim činjenicama su nejasni i protivurečni. Revizijsko rešenje je dostavljeno punomoćniku tuženih-protivtužilaca 3. decembra 2009. godine.

Osnovni sud u Pančevu se 10. marta 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovom sporu i spise predmeta ustupio Višem sudu u Pančevu.

U ponovnom prvostepenom postupku pred Višim sudom u Pančevu održana su četiri ročišta (5. maja, 2. juna, 23. juna i 15. septembra 2010. godine), te je nakon sprovedenog dokaznog postupka u kome je sud izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Pančevu Ki. 628/08 i predmeta Višeg suda u Pančevu K. 78/10, saslušao više svedoka i veštaka, zaključena glavna rasprava.

Viši sud u Pančevu je, presudom P. 31/10 od 15. septembra 2010. godine, odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan i obavezao ga da tuženima naknadi troškove parničnog postupka.

Tužilac je protiv navedene presude 30. novembra 2010. godine izjavio žalbu.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž. 11172/10 od 2. novembra 2011. godine, odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Pančevu P. 32/10 od 15. septembra 2010. godine.

Protiv navedene presude Apelacionog suda u Novom Sadu, tužilac je izjavio reviziju 13. januara 2012. godine.

Vrhovni kasacioni sud je, rešenjem Rev. 243/12 od 21. novembra 2012. godine, ukinuo presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 11172/10 od 2. novembra 2011. godine i presudu Višeg suda u Pančevu P. 31/10 od 15. septembra 2010. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

U ponovnom prvostepenom postupku, na ročištu 6. februara 2013. godine pred Višim sudom u Pančevu, odlučeno je da se spisi predmeta dostave v.f. predsednika suda radi odlučivanja o zahtevu za izuzeće postupajućeg sudije, koji je odbijen rešenjem od istog datuma.

Na ročištu 27. februara 2013. godine utvrđen je vremenski okvir od osam meseci za rešavanje predmeta, zakazano je pet ročišta (27. marta, 8. maja, 5. juna, 8. jula i 4. septembra 2013. godine), a održana su četiri ročišta; izvedeni su, pored ostalog, dokazi sprovođenjem dva dopunska veštačenja (nalazi veštaka V. D. od 10. juna i 23. avgusta 2013. godine), saslušan je veštak i devet svedoka.

Viši sud u Pančevu je, osporenom presudom P. 1/13 od 4. septembra 2013. godine, delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužiocu na ime duga za staklo plate solidarno 11.642.023,14 dinara i za kancelarijski nameštaj 400.342,16 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate (stav prvi izreke); odbio kao neosnovan preostali deo tužbenog zahteva da se obavežu tuženi da po istom osnovu plate za staklo još 3.403.793,40 dinara i da plate zakonsku zateznu kamatu počev od 19. septembra 2002. godine do dana presuđenja (stav drugi izreke) i obavezao tužene da tužiocu solidarno plate parnične troškove u iznosu od 1.342.756 dinara (stav treći izreke).

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 23. septembra 2013. godine, a tuženi 24. septembra 2013. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, osporenom presudom Gž. 4241/13 od 22. maja 2014. godine, odbio žalbe parničnih stranaka i potvrdio presudu Višeg suda u Pančevu P. 1/13 od 4. septembra 2013. godine.

Protiv navedene drugostepene presude tuženi su izjavili reviziju 17. jula 2014. godine.

Vrhovni kasacioni sud je, osporenom presudom Rev. 1162/14 od 11. decembra 2014. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženih izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4241/13 od 22. maja 2014. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude se, pored ostalog, navodi: da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti; da se revizijom tuženih neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom, i navodi da je sud bio u obavezi na primenu odredbe člana 12. ZPP, budući da je prethodno pitanje krivične odgovornosti tuženih za oduzimanje pokretnih stvari tužioca rešeno rešenjem Opštinskog suda u Pančevu Ki. Br. 628/08 od 15.10.2008. godine; da je, međutim, ovaj revizijski navod tuženih neosnovan, budući da je sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan samo pravnosnažnom presudom krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, u smislu člana 13. ZPP; da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac sa tuženima 5. januara 1998. godine zaključio ugovor o skladištenju i manipulaciji robe; da su se ovim ugovorom, tuženi kao davaoci usluge obavezali da tužiocu kao korisniku usluga stave na raspolaganje 100 m2 magacinskog prostora, da obavljaju poslove manipulacije robom, što podrazumeva istovar i utovar robe u prevozna sredstva i manipulaciju u okviru skladišnog prostora, da obezbede skladištara za prijem i otpremu robe i vrše fizičko obezbeđenje robe; da su ugovorne obaveze tužioca bile da plaća zakupninu, da plaća troškove manipulacije robom po tarifi tuženih i da robu koja je skladištena kod tuženih osigura od svih rizika; da je ugovor zaključen na neodređeno vreme, uz predviđen raskidani uslov u slučaju da tužilac tri meseca uzastopno ne koristi iznajmljeni prostor; da je utvrđeno da je tužilac vršio posao uvoza i prodaje stakla, kao i dorade stakla u svom pogonu u Tomaševcu; da je posao bio organizovan tako da se staklo uvozilo iz Mađarske, skladišteno je u magacinu tuženih i odatle prodavano kupcima, uglavnom na teritoriji Kosova; da su tuženi imali svoje kamione i radne mašine za utovar robe, a prevoz robe kupcima na Kosovu su vršili i tuženi Zolatan Pap mlađi i njegov otac Zoltan Pap stariji; da je tužilac za trgovinu staklom angažovao svoje zaposlene radnike, i to magacionera i administrativnog radnika, kao i knjigovođu angažovanog od strane agencije koja je imala ugovor sa tužiocem; da je po usmenom dogovoru sa tužiocem, knjigovođa Gradimir Stanković vodio knjigovodstvo za tužioca za period od oktobra 1997. godine, i utvrđena je značajna razlika između knjigovodstvenog i stvarnog stanja zaliha robe u magacinima, jer je stvarno stanje u magacinima bilo manje od stanja koje je proizlazilo iz računa, zbog toga što je u računima i pratećoj dokumentaciji upisivana kao prodata manja količina robe od stvarno prodate količine; da u periodu od 24. marta 1999. do 14. juna 1999. godine tužilac nije poslovao; da je u tom periodu, u magacinu tuženih bilo smešteno u manjim količinama staklo iz drugih preduzeća, između ostalog preduzeća „Vetro sistem“ iz Pančeva; da su početkom jula 1999. godine tuženi za potrebe ovog preduzeća boravili u Mađarskoj radi ugovaranja uvoza stakla, što je bio razlog da se prekine njihova poslovna saradnja sa tužiocem; da je tužilac nakon saznanja da t uženi rade za drugo preduzeće, 2. jula 1999. godine, od magacionera Miloša Marića zatražio da se sačini popis stakla koje se na taj dan nalazi u magacinu tuženih, a vlasništvo je tužioca; da je magacioner sačinio listu robe na zalihama i predao je tužiocu, koji je istog dana preuzeo i ostalu postojeću dokumentaciju svog preduzeća; da je nakon raskida ugovora parničnih stranaka, tuženi nastavio da izdaje magacinski prostor preduzeću „Vetro sistem“; da se prema popisu robe sačinjenom 2. jula 1999. godine, u magacinu tuženih se nalazila količina stakla čija današnja vrednost iznosi 11.642.023,14 dinara; da je, takođe, preostao kancelarijski nameštaj, koji je kupio tužilac, i čija današnja vrednost iznosi 400.342,16 dinara; da je vrednost stakla i kancelarijskog materijala utvrđena putem nalaza i mišljenja veštaka, kao i dopunskih nalaza, i saslušanjem veštaka, a čiju visinu parnične stranke nisu osporile; da je protiv sada pok. Stevice Živojinova, bivšeg vlasnika i direktora tužioca, vođen krivični postupak i prvostepenom nepravnosnažnom krivičnom presudom je oglašen krivim za krivično delo zloupotrebe službenog položaja, iz razloga što je tokom 1999, 2000. i 2001. godine, kao direktor Preduzeća „Staklo Dunav “, pribavio sebi imovinsku korist, tako što je prodavao staklo kupcima sa teritorije Kosova i u otpremnicama i fakturama unosio manje količine robe od one koja je stvarno isporučivana, uz navođenje nižih cena od onih po kojima je stvarno prodata roba, a kupci su virmanski, na žiro račun preduzeća plaćali manje iznose, dok je on u gotovom novcu naplaćivao razliku od fakturisane do stvarno prodate količine stakla; da je uvidom u spise Opštinskog suda u Pančevu Ki. 628/08 i Višeg suda u Pančevu K. 78/10 utvrđeno je da je odbijen zahtev za sprovođenje istrage protiv tuženih za krivično delo teške krađe u saizvršilaštvu, usled nedostatka osnovane sumnje. U obrazloženju presude se, zatim, navodi: da je kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezani da solidarno tužiocu isplate naknadu štete u iznosu od 11.642.023,14 dinara na ime vrednosti stakla koje se nalazilo u magacinu tuženih u momentu raskida ugovora, i iznos od 400.342,16 dinara na ime vrednosti kancelarijskog nameštaja, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; da ugovor o skladištenju i manipulaciji robe, koji su parnične stranke zaključile 5. januara 1998. godine, po svojoj pravnoj prirodi predstavlja dvostrano teretni ugovor koji u sebi sadrži elemente ugovora o zakupu poslovnog prostora (čl. 567-599. Zakona o obligacionim odnosima) i ostave robe (čl. 712-729. tog zakona); da su količina tužiočevog stakla i kancelarijskog materijala, koji je ostao u magacinu tuženih na dan raskida ugovora 1. jula 1999. godine, pravilno utvrđeni prema popisu robe sačinjenom od strane magacionera Miloša Marića, 2. jula 1999. godine, da je utvrđeno da je ovaj magacioner svakog meseca na isti način vršio popis stanja zaliha stakla tužioca, kao što je učinio i u navedenom popisu robe, te da je zapisnike o popisu dostavljao i tužiocu i tuženima kao vlasnicima magacina i da niko od parničnih stranaka nije imao primedbe na stanje zaliha prema sačinjenom popisu; da je utvrđeno takođe da tuženi nisu na ugovoreni način postupali sa ostavljenom robom, budući da je ugovorom bilo predviđeno da će obezbediti skladištara za prijem i otpremu robe, što oni nisu učinili, već je tužilac angažovao magacionera zaduženog za prijem i otpremu robe iz magacina tuženih, čemu se tuženi nisu protivili; da visina naknade štete, prema cenama stakla i kancelarijskog materijala u vreme donošenja sudske odluke, pravilno je utvrđena putem nalaza i mišljenja veštaka, u skladu sa članom 185. i članom 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da se stoga revizijom neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava i navodi da su radnici tužioca u spornom periodu u prostorijama tuženih nezakonito raspolagali robom tužioca; da se ostalim navodima revizije zapravo osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može izjaviti, prema članu 407. stav 2. ZPP; da je iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.); odredbama člana 407. je propisano da će ako revizijski sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu (stav 1.); da a ko revizijski sud nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, rešenjem će usvojiti reviziju, ukinuti u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog, odnosno drugostepenog suda (stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), odredbama člana 567. je propisano da se ugovorom o zakupu obavezuje zakupodavac da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu (stav 1.); da upotreba obuhvata i uživanje stvari (pribiranje plodova), ako nije drukčije ugovoreno ili uobičajeno (stav 2.); odredbama člana 712. je propisano da se ugovorom o ostavi obavezuje ostavoprimac da primi stvar od ostavodavca, da je čuva i da je vrati kad je ovaj bude zatražio (stav 1.); da predmet ostave mogu biti samo pokretne stvari (stav 2.).

5. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud takođe ukazuje da je jedan od bitnih elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, stav 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Iako obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, stav 61.), Ustavni sud ukazuje da povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke , od 16. decembra 1992. godine, stav 33.).

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je našao da je ustavnom žalbom osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda zasnovana na arbitrernom presuđenju. Vrhovni kasacioni sud je svoju odluku zasnovao na navodno pravilno utvrđenoj činjenici da su parnične stranke bile u ugovornom odnosu koji je istovremeno sadržao elemente ugovora o zakupu poslovnog prostora (čl. 567-599. ZOO ) i ostave robe (čl. 712-729. ZOO). Međutim, takva tvrdnja nema stvarno utemeljenje u činjeničnom stanju utvrđenom prvostepenom presudom. Prvostepenom presudom je izričito utvrđeno da sporni ugovor parničnih stranaka: „realno nije bio ugovor o uskladištenju, već dvostrano teretan ugovor sa elementima zakupa u delu koji se odnosi na iznajmljivanje magacinskog prostora". S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje i da sporna činjenica o postojanju obaveze tuženih da fizički obezbeđuju i čuvaju robu tužioca nije zasnovana na utvrđenom činjeničnom stanju i izvedenim dokazima pred prvostepenim sudom. Naprotiv, prvostepeni sud je utvrdio da je obezbeđenje robe tužioca u magacinskom prostoru tuženih, prijem i izdavanje robe vršeno od strane zaposlenih radnika tužioca.

Iz naloga prvostepenom sudu u rešenju Vrhovnog suda Srbije Rev. 2061/09 od 23. septembra 2009. godine, kojim je ukinuta presuda Okružnog suda u Pančevu Gž. 729/07 od 1. avgusta 2007. godine, u delu kojim je potvrđena presuda Opštinskog suda u Pančevu P. 2299/01 od 11. jula 2006. godine u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, proizlazi da je utvrđivanje ko je od ugovornih strana imao obavezu da fizički obezbeđuje i čuva robu tužioca, da li je i kojim radnjama tuženih sporno staklo, eventualno, oduzeto od tužioca, i da li je tužilac svojim radnjama mogao da spreči ili umanji pretrpljenu štetu, predstavlja odlučne činjenice za presuđenje u pogledu postojanja odgovornosti tuženih za manjak tužiočevog stakla lagerovanog u zakupljenom magacinskom prostoru u vlasništvu tuženih. I u reviziji tuženih o kojoj je odlučeno osporenom presudom ukazuje se na ove okolnosti, kao i na spornost dokaza o veličini manjka stakla i odsustvu dokaza da je bilo kojim radnjama tuženih staklo oduzeto od tužioca. U ponovljenom prvostepenom postupku je utvrđeno samo postojanje manjka stakla, što se potvrđuje popisnim listama sačinjenim od strane magacionera tužioca - lica koje je neposredno bilo zaduženo za čuvanje stakla i njegovo izdavanje trećim licima. Međutim, dokazna snaga takve isprave se dovodi u pitanje sa stanovišta relevantnog materijalnog pravnog propisa. Naime, odredbom člana 5. Pravilnika o načinu i rokovima utvrđivanja popisa i usklađivanja knjigovodstvenog stanja sa stvarnim stanjem („Službeni list SRJ“, broj 17/97) bilo je zabranjeno učešće odgovornih lica za čuvanje robe u radu popisnih komisija. Navedena zabrana je bila na snazi i u vreme kada je sporni popis stakla izvršen i na temelju istog utvrđen manjak.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi polazi od nesporne dokazne snage navedene isprave i na temelju promenjenog činjeničnog stanja o postojanju obaveze tuženih da čuvaju robu tužioca izvodi zaključak o odgovornosti istih, bez ikakvog osvrta i ocene revizijskih tvrdnji da na tužiocu leži teret dokazivanja kojim radnjama tuženih mu je pričinjena šteta i, s tim u vezi, istaknutom tvrdnjom revidenata o odsustvu bilo kojih dokaza na tu okolnost. Revizijom je ukazivano i na postojanje suprotnih dokaza koji nesumnjivo ukazuju na odsustvo odgovornosti tuženih. Upravo u tom kontekstu je revizijom ukazano na rešenje Opštinskog suda u Pančevu KV 324/08 od 15. oktobra 2009. godine iz koga proizlazi odsustvo odgovornosti tuženih za oduzimanje pokretnih stvari tužioca, kao i na presudu Višeg suda u Pančevu K. 131/09 od 20. oktobra 2011. godine kojom se utvrđuje krivična odgovornost zakonskog zastupnika tužioca u odnosu na zloupotrebu u prodaji i nastali manjak stakla. Ovo su odlučni revizijski navodi o neosnovanosti zauzetog pravnog stava od strane nižestepenih sudova u odnosu na primenjeno pravilo tereta dokazivanja i tim povodom izvedenog zaključka o postojanju odgovornosti tuženih za manjak tužiočevog stakla. Uprkos tome, Vrhovni kasacioni sud u pobijanoj odluci ne daje bilo kakav odgovor o iznetim revizijskim tvrdnjama i suprotno utvrđenom činjeničnom stanju, zauzima stanovište da su tuženi kao skladištari odgovorni za manjak tužiočevog stakla utvrđenog u popisnim listama njegovog magacionera. Pri tome, i tvrdnja Vrhovnog kasacionog suda da su tuženi imali obavezu da fizički obezbeđuju staklo tužioca je u direktnoj suprotnosti sa utvrđenom činjenicom u prvostepenom postupku da je to bila obaveza tužioca, a ne tuženih. Sledom iznetog, a imajući u vidu i spornost dokazne snage isprave na osnovu koje je utvrđen manjak stakla sa stanovišta relevantnog materijalnopravnog propisa, te odsustvo razloga u odnosu na ključne revizijske navode, Ustavni sud je stanovišta da je osporena odluka Vrhovnog kasacionog suda zasnovana kako na arbitrernoj primeni procesnog prava - odredbe člana 407 Zakona o parničnom postupku, tako i materijalnog prava - odredaba čl. 712-729. ZOO. Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda, kao i osporenim presudama nižestepenih sudova, povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje zajamčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da u ponovnom postupku isti sud donese novu odluku o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 424/13 od 22. maja 2014. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je za podnosioce ustavne žalbe parnični postupak trajao od dostavljanja tužbe 27. avgusta 2001. godine, a okončan je donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda 11. decembra 2014. godine. Iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao trinaest godina i tri i po meseca, što ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju se radilo o činjenično i pravno složenom sporu, u kome je nadležni sud sproveo složen dokazni postupak, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je nadležni sud trebalo da se izjasni, kao i sprovedeni dokazni postupak, ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je predmet spora nesumnjivo bio od značaja za podnosioce ustavne žalbe, budući da se radilo o potraživanju velike vrednosti koje je proizašlo iz njihove poslovne delatnosti, te da su podnosioci imali opravdan interes za efikasno okončanje postupka.

Ustavni sud je zatim utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe samo u manjoj meri doprinela dužem trajanju parničnog postupka. Tako tuženi drugog reda nije pristupio ročištu 28. marta 2005. godine iako je uredno pozvan radi saslušanja, te je ročište odloženo; prvostepeni sud koji je na ročištu 12. januara 2006. godine ponovo odredio izvođenje dokaza saslušanjem tuženog drugog reda, nije uspeo da izvede ovaj dokaz do ročišta 11. jula 2006. godine, kada je odustao od njegovog izvođenja i zaključio glavnu raspravu, jer je bilo problema sa uručenjem poziva za ročište zbog netačne adrese ili se drugotuženi nije odazivao pozivu, usled čega je i ročište 25. maja 2006. godine odloženo na njegov teret. Ustavni sud ovde, takođe, ukazuje da je nesumnjivo pravo parnične stranke da u cilju zaštite svojih interesa koristi sve raspoložive procesne mogućnosti. Međutim, činjenica je da su u ovom postupku podnosioci ustavne žalbe protiv presude Okružnog suda u Pančevu Gž. 729/07 od 1. avgusta 2007. godine istovremeno podneli dva vanredna pravna leka – reviziju i predlog za ponavljanje postupka, te da su nakon toga podneli još dva predloga za ponavljanje postupka, od kojih je o dva predloga za ponavljanje postupka pravnosnažno odučeno, te da je i ovu okolnost potrebno imati u vidu kako prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, tako i prilikom utvrđivanja visine naknade nematerijalne štete.

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da su odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dali nadležni sudovi. Ovakva ocena Ustavnog sud se zasniva prvenstveno na činjenici da su u ovom sporu prvostepeni i drugostepeni sud odlučivali tri puta, a da je pravnosnažna odluka o tužbenom zahtevu u postupku po reviziji dva puta ukidana od strane Vrhovnog kasacionog suda i vraćana prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmet pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godin e). Pri tome, prvostepeni sud je, po pravilu, postupao ažurno i zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, s tim što je Opštinski sud u Pančevu propustio da preduzme potrebne mere kako bi obezbedio blagovremeno sprovođenje veštačenje, budući da su nalaz i mišljenje veštaka od 1. oktobra 2002. godine dostavljeni sudu posle osam meseci od određivanja veštačenja, a dopunski nalaz od 21. novembra 2005. godine – posle skoro sedam meseci.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P. 2299/01, kasnije pred Višim sudom u Pančevu u predmetu P. 1/13, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, složenost spora, pravna sredstva o kojima je odlučivano u ovom postupku, kao i doprinos podnosilaca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Kako je Sud odlučio o podnetoj ustavnoj žalbi, stekli su se uslovi da se ukine Rešenje ovoga suda Už-1943/2015 od 28. maja 2015. godine o odlaganju izvršenja presude Višeg suda u Pančevu P. 1/13 od 4. septembra 2013. godine, saglasno odredbi člana 56. stav 2. u vezi člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 5. izreke.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik PC", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić