Odbacivanje ustavne žalbe zbog visine naknade štete za neosnovano lišenje slobode

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje žalbu protiv presude Vrhovnog suda kojom je smanjen iznos naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode, jer podnosilac nije dokazao da je odluka proizvoljna, da su mu povređena ustavna prava ili da postoji diskriminacija.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1944/2009
17.12.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Igora Glišića iz Paraćina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. decembra 2009. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Igora Glišića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 922/09 od 28. maja 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Igor Glišić iz Paraćina je 13. oktobra 2009. godine izjavio ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 922/09 od 28. maja 2009. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 21, 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je 16. marta 2003. godine rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Odeljenja unutrašnjih poslova Paraćin broj 10/03 određeno zadržavanje najduže 30 dana, ali da je zadržan 38 dana i tom prilikom neosnovano lišen slobode. Dalje je naveo da je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Jagodini Ki. 53/03 od 2. jula 2003. godine protiv njega obustavljena istraga koja je pokrenuta rešenjem Ki. 54/03 od 15. aprila 2003. godine. Podnosilac je zatim podneo tužbu Opštinskom sudu u Paraćinu radi naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode. Postupajući po tužbi, Opštinski sud u Paraćinu je doneo presudu P. 217/07 od 18. marta 2008. godine kojom je delimično usvojio njegov tužbeni zahtev u iznosu od 1.700.000 dinara na ime naknade štete za pretrpljene psihičke bolove zbog neosnovanog lišenja slobode, a koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Jagodini Gž. 1791/08 od 30. septembra 2008. godine. Postupajući po reviziji izjavljenoj od strane tuženog, Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 922/09 od 28. maja 2009. godine preinačio presudu Opštinskog suda u Paraćinu P. 217/07 od 18. marta 2008. godine i presudu Okružnog suda u Jagodini Gž. 1791/08 od 30. septembra 2008. godine tako što je u usvajajućem delu tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, smanjen sa iznosa od 1.700.000 dinara na iznos od 400.000 dinara. Podnosilac smatra da je dosuđeni iznos novčane naknade krajnje nepravičan i "u totalnoj koliziji sa pregledom najviših orijentacionih iznosa pravične naknade". Predložio je da Ustavni sud ukine osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 922/09 od 28. maja 2009. godine.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 922/09 od 28. maja 2009. godine delimično usvojena revizija tužene Republike Srbije - Ministarstva pravde, te da su preinačene presude Okružnog suda u Jagodini Gž. 1791/08 od 30. septembra 2008. godine i Opštinskog suda u Paraćinu P. 217/07 od 18. marta 2008. godine u usvajajućem delu, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, preko iznosa od 400.000 dinara (do ranije dosuđenog iznosa od 1.700.000 dinara), sa zakonskom zateznom kamatom od 18. marta 2008. godine, na ime naknade štete za pretrpljene psihičke bolove zbog neosnovanog lišenja slobode i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova spora preko iznosa od 126.060,00 dinara, a da je u preostalom delu revizija tužene odbijena kao neosnovana.
Vrhovni sud Srbije je svoju odluku zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, koje i podnosilac ustavne žalbe detaljno ponavlja u ustavnoj žalbi ne sporeći da je ono u sprovedenom parničnom postupku pravilno i potpuno utvrđeno. U pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, u obrazloženju osporene revizijske presude se, pored ostalog, navodi da je, po nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatrijske struke, boravak u zatvoru kod tužioca prouzrokovao anksiozno-depresivni poremećaj, zbog čega je svih 38 dana provedenih u zatvoru trpeo duševne bolove jakog intenziteta, a posle izlaska iz zatvora u naredna dva meseca srednjeg intenziteta i još šest meseci slabog intenziteta, te da je bio nesposoban za rad 3-4 meseca, ali da kod njega nije došlo do trajnog umanjenja radne sposobnosti, niti umanjenja životne aktivnosti. Vrhovni sud je, međutim, zaključio da tužena osnovano ističe u svojoj reviziji da je tužiocu dosuđena previsoka novčana naknada za pretrpljene duševne bolove, nesrazmerna svom cilju, prirodi i društvenoj svrsi, u smislu člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99), koju odredbu su nižestepeni sudovi propustili da primene. Sa pravnog stanovišta Vrhovnog suda, tužiocu je obzirom na sve relevantne kriterijume iz st. 1. i 2. člana 200. navedenog Zakona, a u kontekstu okolnosti konkretnog slučaja koje su uticale na prirodu, težinu i trajanje njegovih psihičkih bolova, kao pravična i adekvatna novčana satisfakcija za pretrpljene duševne bolove zbog 38 dana boravka u pritvoru pripadao novčani iznos od 400.000,00 dinara, jer bi se većim novčanim iznosom od ovog pogodovalo težnjama nespojivim sa prirodom i društvenom svrhom ove novčane naknade koja oštećenom treba da pruži izvesnu satisfakciju u najširem smislu te reči i približnu kompenzaciju za pretrpljene duševne bolove.
4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije zbog smanjenja dosuđenog iznosa naknade štete, povređena prava zajemčena odredbama čl. 32, 35. i 36. Ustava i načelo zabrane diskriminacije utvrđeno članom 21. Ustava.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Prema odredbi člana 35. stav 1. Ustava, ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom.
Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđuje se da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).
5. Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge, niti pružio dokaze za svoje navode da su mu osporenom presudom zbog smanjenja dosuđenog novčanog iznosa na ime naknade štete povređena ustavna prava označena u ustavnoj žalbi.
Naime, podnosiocu ustavne žalbe je u parničnom postupku utvrđeno pravo na naknadu štete od Republike Srbije, zbog neosnovanog lišenja slobode koje je garantovano članom 35. stav 1. Ustava. Vrhovni sud je u osporenoj odluci naveo razloge zbog kojih je smatrao da su nižestepeni sudovi novčani iznos naknade štete previsoko utvrdili, a podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi ukazivali na to da je osporena odluka doneta proizvoljnim ili pogrešnim tumačenjem i primenom materijalnog prava, te da ne ispunjava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava. U odsustvu valjanih razloga iz kojih bi proizlazilo da su u parničnom postupku povređene ustavne garancije pravičnog suđenja, Ustavni sud ne može preispitivati ocenu redovnih sudova o pravičnoj i adekvatnoj novčanoj satisfakciji za duševne bolove koje je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo kao posledicu neosnovanog lišenja slobode. Podnosilac nije pružio dokaze za svoju tvrdnju da je dosuđeni novčani iznos naknade „u totalnoj koliziji sa pregledom najviših orijentacionih iznosa pravične naknade", jer takav „pregled" nije dostavio, niti je ukazao na drugačije slučajeve u sudskoj praksi Vrhovnog suda Srbije, koji bi potvrdili navod da mu je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava.
Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa povredom načela zabrane diskriminacije po bilo kom osnovu.
6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe zbog visine naknade štete za neosnovano lišenje slobode

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti