Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u predmetu starosne penzije

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda kojom je odbijena tužba za priznavanje prava na starosnu penziju. Sud je utvrdio da ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na povredu prava na pravično suđenje ili drugih navedenih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, mr Tomislav Stojković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vesne Uzelac iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Vesne Uzelac izjavljena protiv presude Upravnog suda 16 U. 29246/10 od 24. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vesna Uzelac iz Beograda je 4. maja 2011. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda 16 U. 29246/10 od 24. februara 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, i povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenom presudom onemogućeno da stekne pravo na starosnu penziju. Od Ustavnog suda zahteva „da presudu Upravnog suda poništi i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom organu PIO fonda“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za dopuštenost ustavne žalbe da se ona zasniva na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ukazuje na njihovu povredu ili uskraćivanje.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda 16 U. 29246/10 od 24. februara 2011. godine odbijena kao neosnovana tužba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, u predmetu starosne penzije.

U obrazloženju osporene presude navedeno je: da je rešenjem tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Beograd broj 02/1 broj 2261 od 22. oktobra 2010. godine, odbijena žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Beograd broj 390142 od 17. septembra 2010. godine kojim je odbijen zahtev tužilje podnet radi priznavanja prava na starosnu penziju i utvrđen penzijski staž od 30 godina, 8 meseci i 29 dana; da je upravni organ pravilno utvrdio da nisu ispunjeni uslovi da se tužilji prizna pravo na starosnu penziju; da je u postupku koji je prethodio donošenju prvostepenog rešenja utvrđeno da je osiguranica rođena 9. avgusta 1956. godine; da je zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju podnela 30. septembra 2009. godine i da prema podacima u matičnoj evidenciji u smislu člana 85. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 85/05 i 5/09) ima ukupni penzijski staž u trajanju od 30 godina, 8 meseci i 29 dana, te da prema tome ne ispunjava ni jedan uslov propisan članom 19. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju zaposlenih („Službeni glasnik RS“, br. 34/03) u vezi sa članom 69. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 85/05), za sticanje prava na starosnu penziju; da je neosnovano pozivanje tužilje na rešenje broj 18357/92 od 21. septembra 1992. godine, jer je ovo rešenje pravosnažno poništeno, a što proizlazi iz spisa predmeta i obrazloženja rešenja, kao i iz presude Upravnog suda I U. 26063/10 od 26. januara 2011. godine.

4. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenom presudom donetom u upravnom sporu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koje svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Imajući u vidu sadržinu navedenog prava i razloge ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi ovog prava zasnivaju, Ustavni sud najpre ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je upravnosudski postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nalazi da podnositeljka u ustavnoj žalbi ne navodi ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, već od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao instancioni sud ispita zakonitost osporenog pojedinačnog akta, naglašavajući u ustavnoj žalbi nezadovoljstvo u odnosu na presudu Upravnog suda kojom je odbijena njena tužba i utvrđeno da ne ispunjava uslove za ostvarivanje prava na starosnu penziju.

Naime, podnositeljka ustavne žalbe, ponavljajući razloge već iznete u tužbi Upravnom sudu, zapravo traži da Ustavni sud ispita kako pravilnost primene prava, tako i pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. Ustavni sud, pri tome, konstatuje da su rešenja koja su doneta u upravnom postupku doneli nadležni organi, uz primenu merodavnih odredaba materijalnog prava. Zakonitost drugostepenog upravnog akta je bila predmet preispitivanja u upravnom sporu pred zakonom ustanovljenim sudom i osporena odluka je zasnovana na jasnim odredbama člana 19. i člana 85. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i odredbi člana 69. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima iz kojih bi proizilazila povreda procesnih garancija utvrđenih u pravu na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe, da je osporena presuda doneta bez održavanja usmene rasprave, Ustavni sud konstatuje da je saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, br. 111/09) Upravni sud rešio predmet spora bez održavanja usmene rasprave smatrajući da je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja.

Takođe, podnositeljka ustavne žalbe nije iznela ustavnopravno prihvatljive razloge za povredu prava na jednaku zaštitu prava u postupku pred sudom i prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, niti je dostavila dokaze o drugačijem postupanju suda u istoj pravnoj situaciji.

Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnositeljke o tome da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnositeljki povređeno pravo na imovinu, koje ona vezuje za ostvarivanje prava na starosnu penziju.

Kako je povreda načela zabrane diskriminacije akcesorne prirode, odnosno može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, a u konkretnom slučaju nije utvrđena povreda Ustavom garantovanog prava ili slobode, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnju podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenom presudom povređeno načelo zabrane diskriminacije garantovano članom 21. Ustava.

Na osnovu svega izrečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u predmetu starosne penzije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti