Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava kod faktičke eksproprijacije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je Apelacioni sud povredio pravo na pravično suđenje. Kada je zemljište planskim aktom određeno kao ulica i koristi se za javnu namenu, nastaje faktička eksproprijacija, te vlasnik ima pravo na naknadu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz Uba, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. novembra 2020. godine, doneo

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5254/17 od 8. decembra 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5254/17 od 8. decembra 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Ubu P. 677/16 od 21. juna 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz Uba podneo je Ustavnom sudu, 14. februara 2018. godine, preko punomoćnika M. Ma, advokata iz Uba, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu navedene u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, utvrđenih čl. 21, 32. i 58. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da se označenom odredbom Evropske konvencije garantuje pravo čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovog prava vrši u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepena presuda doneta u parničnom postupku vođenom radi naknade po osnovu faktičke eksproprijacije u kome je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo tužioca i kojom je njegov tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je drugostepena presuda doneta uz proizvoljnu primenu materijalnog prava, navodeći da se sporni deo njegove parcele koristi kao ulica duže od dvadeset godina, te da faktičku vlast na toj parceli vrši Opština Ub tako što je taj deo njegove parcele nasula tucanikom, postavila vodovodnu mrežu i planskim aktom predvidela da je to saobraćajnica – ulica. Takođe, podnosilac ukazuje da su sudovi u istovetnim pravnim i činjeničnim situacijama određenim tužiocima dosuđivali naknadu na ime faktičke eksproprijacije. Polazeći od navedenog, podnosilac predlaže da se usvoji ustavna žalba i utvrdi povreda označenih načela i prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u ustavnu žalbu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5254/17 od 8. decembra 2017. godine pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tužena Opština Ub isplati određeni novčani iznos na ime naknade za faktički eksproprisano zemljište, te je tužilac obavezan da tuženoj isplati troškove postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je upisan kao vlasnik spornog dela zemljišta – parcele broj …/1 KO Ub. Na predmetnoj lokaciji otac - pravni prethodnik tužioca je kao vlasnik katastarske parcele broj 1068 KO Ub, u periodu od 1977. do 1994. godine, sukcesivno prodavao delove te parcele fizičkim licima koji su na kupljenim delovima zemljišta sazidali porodične kuće, a sporni deo katastarske parcele broj …/1 otac podnosioca tužioca je ostavio kao prilaz za prodate parcele. Prema planskom aktu – Planu generalne regulacije sporni deo katastarske parcele broj …/1 prikazan je kao ulica M. Tužena je spornu parcelu posula tvrdim materijalom – makadam, a trasom ulice su postavljeni električni stubovi i ispod ulice je postavljena vodovodna mreža.

Drugostepeni sud je naveo da prihvata kao pravilne razloge zbog kojih je nižestepeni sud odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, a koji se odnose na to da tužena nije preduzimala faktičke i pravne radnje u cilju uspostavljanja vlasti na spornoj parceli. Preduzete radnje, odnosno da je tuženi spornu parcelu posuo tvrdim materijalom, a trasom ulice postavio električne stubove i ispod ulice postavio vodovodnu mrežu, po oceni drugostepenog suda, ne prestavljaju radnje koju su učinjene u cilju deposediranja tužioca, već iste pogoduju vlasnicima novoformiranih parcela. Takođe, Apelacioni sud ukazuje da sporni deo parcele nije faktički eksproprisan time što je planskim aktom tužene predstavljen kao ulica.

4. Ustavom je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 53/95, „Službeni list SRJ“, broj 16/01 i „Službeni glasnik RS“, br. 23/01, 20/09 i 55/13-Odluka US) propisano je: da se danom pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji menja sopstvenik na eksproprisanoj nepokretnosti (potpuna eksproprijacija) (član 4.); da se eksproprijacija može vršiti za potrebe Republike Srbije, autonomne pokrajine, grada, grada Beograda, opštine, javnih fondova, javnih preduzeća, privrednih društava koja su osnovana od strane javnih preduzeća, kao i za potrebe privrednih društava sa većinskim državnim kapitalom osnovanih od strane Republike Srbije, autonomne pokrajine, grada, grada Beograda, ili opštine, ako zakonom nije drukčije određeno (član 8. stav 1.); da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drukčije propisano i da procenu tržišne cene iz stava 1. ovog člana vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima (član 42.).

Odredbom člana 2. stav 6. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09, 64/10-Odluka US, 24/11, 121/12, 42/13-Odluka US, 50/13-Odluka US, 54/13-Rešenje US, 98/13-Odluka US, 132/14 i 145/14) propisano je da površina javne namene jeste prostor određen planskim dokumentom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene ili javnih površina za koje je predviđeno utvrđivanje javnog interesa, u skladu sa posebnim zakonom (ulice, trgovi, parkovi i dr.).

Odredbama člana 10. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 88/11 i 105/14), pored ostalog, propisano je: da se dobrima u opštoj upotrebi u javnoj svojini, u smislu ovog zakona, smatraju one stvari koje su zbog svoje prirode namenjene korišćenju svih i koje su kao takve određene zakonom (javni putevi, javne pruge, most i tunel na javnom putu, pruzi ili ulici, ulice, trgovi, javni parkovi, granični prelazi i dr.) (stav 2.); da svako ima pravo da dobro u opštoj upotrebi koristi na način koji je radi ostvarivanja te namene propisan zakonom, odnosno odlukom organa ili pravnog lica kome su ta dobra data na upravljanje (stav 5.); da su dobra u opštoj upotrebi u svojini Republike Srbije, izuzev puteva II reda, koji su u svojini autonomne pokrajine na čijoj teritoriji se nalaze, kao i izuzev nekategorisanih puteva, opštinskih puteva i ulica (koje nisu deo autoputa ili državnog puta I i II reda) i trgova i javnih parkova, koji su u svojini jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalaze (stav 7.).

Zakonom o javnim putevima („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 123/07, 101/11, 93/12, 104/13) je propisano: da se prema značaju saobraćajnog povezivanja javni putevi dele na ulice (saobraćajno povezuju delove naselja) (član 5. stav 1. tačka 4); da se prema položaju u prostoru i uslovima odvijanja saobraćaja javni putevi dele na: 1) javne puteve van naselja i 2) javne puteve u naselju, da se javni put u naselju određuje prostornim i urbanističkim planom (član 6. st. 1. i 2.).

5. Budući da podnosilac smatra da mu je pravo iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno načinom na koji su sudovi tumačili merodavno materijalno pravo, Ustavni sud podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je odluka o odbijanju tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe zasnovana na zaključku da sporni deo parcele, koji je u vlasništvu podnosioca ustavne žalbe, nije faktiči izuzet iz njegovog poseda radnjama i aktima tužene Opštine Ub, odnosno da na spornom zemljištu nije izgrađena saobraćajnica, u smislu odredaba Zakona o javnim putevima, pa samim tim nije od uticaja činjenica da je Planom generalne regulacije sporni deo zemljišta prikazan kao ulica M.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je suštinski istovetno pitanje koje se postavlja u ovom konkretnom slučaju, a koje se tiče nastanka obaveze za jedinicu lokalne samouprave da plati naknadu za zemljište koje u stvari predstavlja ulicu i koje je planskim aktima predviđeno za javnu površinu, već razmatrao u svojoj dosadašnjoj praksi. Naime, Ustavni sud je u većem broju svojih odluka (videti, pored ostalih, odluke Už-3661/2011 od 5. marta 2014. godine, Už-5533/2011 od 3. jula 2014. godine, Už-206/2015 od 22. juna 2017. godine, Už-4230/2015 od 1. marta 2018. godine, Už-206/2015 od 22. juna 2017. godine na: www.ustavni.sud.rs) isticao da faktička eksproprijacija nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastruktura ili drugi objekti pro bono publico, iako ne postoji rešenje o oduzimanju zemljišta koje je planskim aktom određeno za javnu površinu i koje je izgradnjom ulice i promenom namene, izvršene upravo planskim aktom, privedeno nameni. U situaciji kada se takvo zemljište u javnim evidencijama o nepokretnostima i dalje vodi kao svojina fizičkih lica, to zemljište, kao ulicu, svako ima pravo da koristi na način koji je radi ostvarivanja te namene propisan zakonom i podzakonskim aktima, jer bi u suprotnom, fizička lica koja su upisana kao vlasnici mogla da određuju način i obim njegovog korišćenja tj. da uživaju sva ovlašćenja koja proizlaze iz prava svojine na stvari (usus, fructus, abusus) – javnog puta. Osim navedenog, Ustavni sud je u pomenutim odlukama isticao i da se takvo zemljište više ne može smatrati privatnim putem, već ulicom koja je po Zakonu o javnoj svojini dobro u opštoj upotrebi u svojini jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi.

Polazeći od toga da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da prema Planu generalne regulacije, sporni deo parcele sada čini ulicu koja ima svoj naziv, proizlazi da je, saglasno citiranim odredbama Zakona o javnoj svojini, sporno zemljište postalo dobro u opštoj upotrebi u javnoj svojini – svojini jedinice lokalne samouprave. Stoga, Ustavni sud smatra da promena namene spornog zemljišta izvršena planskim aktom, čije je donošenje u nadležnosti skupštine jedinice lokalne samouprave, ukazuje da je u ustavnopravnom smislu neprihvatljivo stanovište drugostepenog suda da radnjama tužene nije oduzeta državina podnosioca ustavne žalbe na predmetnom zemljištu, budući da se regulacionim planom dela naselja utvrđuju i određuju javne površine koje predstavljaju prostor za izgradnju objekata od opšteg interesa, koje mogu svi da koriste, a kojim upravlja i koje održava jedinica lokalne samouprave preko svojih organa i javnih preduzeća čiji je osnivač. Pri tome su radnjama jedinice lokalne samouprave na spornom delu zemljišta izgrađeni infrastrukturni objekti tako što su trasom ulice postavljeni električni stubovi i ispod ulice je postavljena vodovodna mreža, a sporna parcela je posuta tvrdim materijalom – makadam.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud ne vidi nijedan razlog da odstupi od svoje dosadašnje prakse i iznetih shvatanja da vlasnik ili korisnik zemljišta, koje je privedeno nameni u skladu sa planskim aktom i koje je na osnovu zakona postalo javna svojina, ne može da trpi štetne posledice propusta nadležnog organa da sprovede upravi postpak i donese rešenje o eksproprijaciji ili izuzimanju zemljišta iz poseda koje bi bilo osnov za isplatu naknade.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5254/17 od 8. decembra 2017. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede navedenog ustavnog prava, poništio osporenu drugostepenu presudu i odredio da taj sud ponovo odluči o žalbi tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv prvostepene presude, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Kako će na osnovu Odluke Ustavnog suda drugostepeni sud ponovo odlučivati o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, Ustavni sud nije posebno razmatrao njegove navode o povredi načela zabrane diskriminacije i prava na imovinu na koje se poziva.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da navod podnosioca ustavne žalbe o nejednakom postupanju sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama nije potkrepljen dostavljanjem pravnosnažnih sudskih odluka kojima se izneta tvrdnja argumentuje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

IZDVOJENO MIŠLjENjE SUDIJE JOVANA ĆIRIĆA U PREDMETU Už-1944/2018

U ovom predmetu, podnosilac ustavne žalbe je kao vlasnik prodao delove svog imanja, placeve, nekolicini kupaca. Do tih delova, placeva, nije bilo izgrađenog puta, niti osvetljenja, a ni kanalizacije. Tek naknadno, kada je prvobitni vlasnik prodao te placeve, od strane opštinskih vlasti je izgrađen zemljani put, kanalizacija i osvetljenje do tih placeva,koji su naravno morali prolaziti preko ostatka imanja našeg vlasnika, ali je tada vlasnik (prvobitnog imanja) tužio opštinu za tzv. faktičku ekspropijaciju i time pokušao da od opštine naplati ono što je kupcima već prodao. Redovni sudovi su ga odbili, ali je on uložio ustavnu žalbu.

Ovo je situacija koje je na neki načni tipična u smislu pokušaja nadmudrivanja sa državom, odnosno pokušaju da se država prevari i na neki način ako ne baš potkrade, a ono bar da se lično okoristi na račun države.

Ova situacija iz ustavne žalbe broj 1944/2018, tipičan je primer toga kako pojedinci pokušavaju i u velikom broju slučajeva na žalost i uspevaju da nadmudre “državu“ i da se okoriste. Dotični pojedinac ne mislimo samo na ovde konkretnog, između ostalog, rasprodaje delove, parcele sa svog imanja drugim ljudima, građanima iz velikih gradova. Te parcele nemaju ni puta do njih, ni vodovod, ni kanalizaciju, ni osvetljenje, ali im prodavac, obećava da ima informacije iz opštine da će opština vrlo skoro izgraditi i put i osvetljenje i kanalizaciju. Šta više, prodavac ponekad i moli svoje kupce, (možda ne u ovom slučaju, ali u principu da) od kojih su neki verovatno uticajni ljudi, da se svi zajedno organizuju i da „isposluju“ kod opštine da im ona omogući izgradnju puta, kanalizacije i osvetljenja. Zato što ima nagoveštaja da će se to zaista i dogoditi, da će opština stvarno izgraditi put i sve ostalo, prodavac, za nijansu podiže vrednost placeva koje skuplje prodaje, na šta kupci obično rado pristaju. A onda, kada opština izgradi put i sve što ide uz to, prodavac, taj isti plac „prodaje“ sada po drugi put, ovog puta državi, naplaćujući od države ono što on naziva „faktička eksproprijacija“. Em je „država“ dakle učinila sve što je mogla da izađe u susret prodavcu, tj. faktički mu, investirajući u put, kanalizaciju i osvetljenje povećala vrednost placeva koje je ovaj prodavao, em sad treba i da plati neku vrstu kazne zbog svega toga. Naravoučenije za državu je da ne radi ništa na poboljšanju uslova života na selu, na tim placevima, jer će dva puta biti „kažnjena“, jednom kada investira, odnosno izgradi, tj. poboljša život na tim placevima, a drugi put kada plati za faktičku eksproprijaciju koju nije ni imala nameru da sprovede, jer to i nije bilo njoj u interesu, već je bilo u interesu prodavcu i kupcima placeva.

Osim toga, ovde se postavlja pitanje ko treba da tuži državu, ko je aktivno legitimisan? Bivši vlasnik celokupnog imanja, ili novi vlasnici pojedinačnih placeva. Ko je tu oštećen, bivši vlasnik koji više nije vlasnik, ali je zato skuplje prodao svoju „bivšu“ imovinu, ili novi vlasnici koji su dobili nešto što je sada vrednije, nego što je bilo vredno ranije.

Država, tj. opština ovde nije uradila nešto što će njoj samoj biti na korist. Naprotiv, i put i kanalizacija i osvetljenje koje je opština izgradila (sprovela) urađeni su zbog i u interesu podnosioca ustavne žalbe i kupaca njegovih placeva. Nije opština uradila to što je uradila zbog sebe same, već direktno zbog i u korist podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, kada ti neko nešto učini , onda je red da mu se makar samo zahvališ na tome, a u svakom slučaju ne da ga zbog svega toga još i tužiš. Usvajanjem jedne ovakve ustavne žalbe, mi šaljemo jednu nakaradnu moralnu poruku o nezahvalnosti.

Faktički (ali se ovde ne radi o faktičkoj eksproprijaciji) znači da je bolje da se na selima ne radi ništa da se poboljša život, da se ne grade putevi, osvetljenje, kanalizacija, već da sve ostane onako kako je i bilo. To znači da je bolje ne učiniti ništa čak i kada vas neko (in)direktno zamoli i pozove da mu izgradite put i kanalizaciju, jer postoji opasnost da vam on to dvostruko naplati, jednom time što mu „investirate“ u njegovu imovinu, a drugi put time što mu platite za faktičku eksproprijaciju. Ovde se međutim ne radi samo o „varanju“ države i njenom potkradanju. Čitavo to nadgornjavanje, nadmudrivanje sa državom, faktički podstiče korupciju, jer promoviše način razmišljanja koji kaže: prevariti državu i uzeti joj pare i koje zaslužuješ i koje ne zaslužuješ i nije neki greh, već naprotiv. Stvar se međutim tu ne završava: prodavac i njegov advokat imaju i dodatnu satisfakciju da su prevarili, nadmudrili pravosuđe.

Treba napomenuti još jednu stvar koja se tiče materijalnih prilika u našem društvu. Kod suđenja u razumnom roku, jedna od uobičajenih fraza, rečeničnih konstrukcija je da se prilikom određivanja visine materijalne satisfakcije za povredu prava na suđenje u razumnom roku, ne vodi računa samo o dužini trajanja postupka, nego i o ekonomsko-finansijskom položaju i stanju u državi. Ako to uvažavamo kada se radi o dužini trajanja postupka, utoliko se pre o tome mora voditi računa i kada je reč o ovakvim slučajevima „faktičke eksproprijacije“ i „faktičkog varanja države“.

Ovde međutim dolazimo do jednog drugog problema, problema koji se sastoji u primedbi, da je već bilo nekoliko ranijih slučajeva, u kojima je Ustavni sud presuđivao na drugačiji način, uvažavajući drugačiju praksu. I potpisnik ovih redova je u nekoliko slučajeva glasao drugačije. Znači li to da sada više nema pravo da promeni mišljenje? Pitanje koje se tu u stvari postavlja jeste pitanje sudske prakse. Nema sumnje da sudska praksa ima izuzetnu važnost u ostvarivanju bazičnih principa pravne sigurnosti i uopšte „vladavine prava“. Međutim, upravo mi u Ustavnom sudu, ne retko kažemo, a što kaže i Evropski sud za ljudska prava, da se samo postojanje neujednačenosti sudske prakse ne može smatrati povredom prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje. Princip pravne sigurnosti garantuje, između ostalog, izvesnu stabilnost i doprinosi poverenju javnosti u sudove. Međutim, zahtevi za pravnom sigurnošću i zaštitom legitimnog poverenja javnosti, ne daju stečeno pravo na doslednost sudske prakse (presuda Mirković i drugi protiv Srbije, br. Predstavke 27471/15 od 26.VI 2018)

Imajući to u vidu, život se danas, naročito u tehnološkom smislu, ali i u svemu što je povezano sa time, vrlo lako i radikalno menja, tako da sudsku praksu kao takvu ne treba tretirati kao nešto što je „okoštalo“, „zacementirano“ i nepromenljivo. Osim toga, ako bismo sudili samo na osnovu sudske prakse, onda nam pravnici, pa čak ni studije prava, a naročito ne sociologija, istorija, psihologija, filozofija prava, uopšte ne bi ni bili potrebni, bio bi nam potreban i dovoljan samo jedan veliki kompjuter, dobro „apdejtovan“, napunjen odgovarajućim podacima i sve bi bilo u redu.

Sudska praksa ne sme biti nepromenljiva konstanta prema kojoj bi to kako je presuđeno nekada, važilo potpuno nepromenljivo za sva vremena, vremena od pre interneta, tvitera, vibera, lažnih vesti, a isto tako i vremena nakon svih tih tehnološko-revolucionarnih promena, koje svakako imaju i svog uticaja i na psihologiju i mentalitet građana. Bilo bi potpuno besmisleno da društveno-tehnološko-psihološke promene koje su danas svakodnevne i vrlo upečatljive, nemaju nikakvog odjeka kada je reč o pravu i načinu na koji sudovi rezonuju i presuđuju. Sudska praksa ipak mora biti jedna dijalektičko-dinamična kategorija, koja se mora prilagođavati aktuelnim društvenim promenama kako se ne bi pretvorila u ispraznu dogmu, u manje ili više zanimljiv/nezanimljiv eksponat u nekom istorijskom muzeju. Sudska praksa mora biti živa i prilagodljiva, a to znači i promenljiva konstanta, koju upravo Ustavni sud više nego neke druge institucije, mora pratiti prateći društvenu stvarnost, ali i menjati i prilagođavati društvenim promenama. Apsurdno je da Ustavni sud ima pravo i može da menja zakone, da bude (negativni) zakonodavac, kako bi to rekao Kelzen, ali da nema prava i da ne može da menja (sopstvenu) sudsku praksu. Kao i svaki zakonodavac, (negativni, ili pozitivni) Ustavni sud mora da anticipira kako i na koji način će neka odredba, norma, ili presuda biti shvaćena, prihvaćena u najširoj javnosti. To znači da ako Ustavni sud primeti da se nešto zloupotrebljava, ili makar samo pogrešno primenjuje, Ustavni sud na neki način mora reagovati. Makar samo tako i na taj način što će prilagoditi i modifikovati svoju praksu, kako se društvena stvarnost ne bi izvitoperila, odnosno ostala da lebdi negde u ničijem prostoru, ni na nebu, ni na zemlji.

Zbog toga ja mislim da argument da je već bivalo slučajeva u kojima je Ustavni sud, prihvatao da se u ovakvim slučajevima radi o faktičkoj eksproprijaciji, nedovoljno ubedljiv, pogotovo u smislu da nema mesta preispitivanju te ranije sudske prakse, koja očigledno otvara mogućnosti različitih zloupotreba. Tako se eto jedan banalni primer iz jednog sela kod Uba pokazuje kao dobar primer za neka šira razmišljanja i kada je reč o „varanju - potkradanju države“, odnosno korupciji, kao i kada je reč o bespogovornom, „slepom“ poštovanju sudske prakse, koja ponekad može biti, ako ne baš besmislena, a ono prevaziđena.

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava kod faktičke eksproprijacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti