Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Sud je kao razlog neefikasnosti naveo neažurno postupanje prvostepenog suda.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-1946/2011
03.07.2014.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. T . iz F , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba M. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9552/03 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Odbacuje se ustavna žalba Milana Tomičića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 498/11 od 7. marta 2011. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. T . iz F . podneo je 29. aprila 2011. godine, preko punomoćnika S . P, advokata iz N . S , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 2. izreke, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku navedenom u tački 1. izreke.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, budući da je osporeni postupak pred prvostepenim sudom trajao preko sedam godina iz razloga što prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonske mere kako bi se taj postupak okončao u razumnom roku. Takođe, podnosilac smatra da su mu osporenom presudom u delu koji se odnosi na troškove postupka povređena označena prava , budući da je u celini uspeo u postupku, kao i zbog toga što u tom delu navedena presuda nije jasno, niti dovoljno obrazložena. Imajući u vidu navedeno, podnosi lac predlaže da se poništi osporena presuda u delu koji se odnosi na troškove postupka .
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2085/10 (predmet P. 9552/03 Opštinskog suda u Novom Sadu) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Ovde podnosilac ustavne žalbe podneo je 5. decembra 2003. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog D.K, radi iseljenja. Povodom te tužbe formiran je predmet P. 9552/03.
U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 11 ročišta za glavnu raspravu od kojih je deset održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca, pet svedoka i suočenjem, dok jedno ročište nije održano bez krivice tužioca.
Prvo ročište je održano 1. decembra 2004. godine, da bi naredno bilo održano 11. aprila 2006. godine. U periodu od podnošenja tužbe, pa do 1. decembra 2004. godine, prvostepeni sud nije zakazao nijedno ročište, pri čemu je u tri navrata bezuspešno pokušao da dostavi tužbu na odgovor tuženom koji je imao prebivalište u inostranstvu, da bi tuženom tužba bila dostavljena na odgovor 9. avgusta 2004. godine. Takođe, ni u periodu od 1. decembra 2004. godine, pa do 11. aprila 2006. godine prvostepeni sud nije zakazao nijedno ročište. U tom periodu tužilac je 1. septembra 2005. godine dostavio prvostepenom sudu precizirani tužbeni zahtev, a taj sud je nakon bezuspešnog pokušaja dostave tuženom preziziranog tužbenog zahteva, u dva navrata donosio rešenja (20. septembra 2005. i 15. decembra 2005. godine) kojima je obavezivao tuženog da odredi punomoćnika za prijem pismena u SCG.
U periodu od 15. marta 2007. do 20. februara 2009. godine postupak je bio u prekidu zbog smrti tuženog. Na mesto tuženog, u parnicu je stupila supruga pok. D.K.
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2085/10 od 23. septembra 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se raskine ugovor o zameni zaključen između tužen e i tužioca, te da se obaveže tužen a da tužiocu preda u posed predmetni stan u N . S, slobodan od lica i stvari, uz istovremenu obavezu tužioca da tuženo j preda u posed de o kuće u F, slobodan od lica i stvari.
Osporenom presud om Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 498/11 od 7. marta 2011. godine delimično je usvojena žalba tužioca, pa je preinačena presud a Osnovnog suda u Novom Sadu broj P. 2085/10 od 23. septembra 2010. godine tako što je obavez ana tužen a da tužiocu preda u posed predmetni stan u N . S, slobodan od lica i stvari i obavez an je tuži lac da ist ovremeno tuženoj preda u posed deo kuće u F, slobodan od lica i stvari, sve u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja, i tako što je određ eno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka , dok je u preostalom delu prvostepena presud a potvrđ ena. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je sporni ugovor o razmeni predmetnih nepokretnosti ništav i ne proizvodi pravno dejstvo, te da je zbog toga zahtev za njegov raskid bespredmetan i da je u tom delu prvostepena presuda zakonita, ali da je zahtev za restituciju osnovan, pa je u tom delu prvostepena presuda preinačena. Imajući u vidu ishod postupka, drugostepeni sud je preinačio odluku o troškovima tako što je, saglasno odredbi člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odredio da svaka stranka snosi svoje troškove.
4. Odredbama Ustava, na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ).
Odredbama člana 149. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, bilo je propisano: da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove (stav 1.); da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (stav 2.); da sud može odlučiti da jedna stranka naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi (stav 3.).
5. Ustavni sud je najpre konstatovao da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodio u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava.
Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe kojom se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude kojom je ovaj postupak pravnosnažno okončan proteklo sedam godina i tri meseca .
Navedeno trajanje osporenog parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje predmetnog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj postupka za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.
Ustavni sud je utvrdio da u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe nije bilo naročito složenih činjeničnih i pravnih pitanja. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i pet svedoka i suočenjem.
U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se i on i njegov punomoćnik uredno odazvali na sve pozive za zakazana ročišta, kao i da je aktivno učestvovao u postupku. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.
Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepena presuda je doneta tek nakon šest godina i deset meseci od podnošenja tužbe. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da se period od skoro dve godine koliko je trajao prekid postupka zbog smrti tuženog, ne može pripisati prvostepenom sudu kao doprinos trajanju postupka. Neefikasno i neažurno postupanje prvostepenog suda je došlo do izražaja u ovom postupku i zbog činjenice da je taj sud u periodu od skor o dve i po godine održao samo jedno ročište. U navedenom vremenskom intervalu i to, najpre, u periodu od podnošenja tužbe do 1. decembra 2004. godine, kada je održano prvo ročište, prvostepeni sud jeste preduzimao neke radnje, kao što je pokušaj dostave tužbe tuženom na odgovor koji se nalazio u inostranstvu, međutim ta postupanja suda ne mogu biti opravdanje za činjenicu da se prvo ročište održi nakon godinu dana od pokretanja postupka, budući da je sud bio ovlašćen da tuženog koji ima prebivalište u inostranstvu pozove da u primerenom roku postavi punomoćnika za prijem pismena u Srbiji, te ukoliko stranka ne postupi na taj način sud je mogao stranci na njen trošak postaviti privremenog zastupnika za prijem pismena, što prvostepeni sud nije učinio. Nakon toga, odnosno održavanja prvog ročišta 1. decembra 2004. godine, pa do 11. aprila 2006. godine, prvostepeni sud nije zakazao nijedno ročište, pri čemu je nakon dostavljanja podneska kojim je tužilac precizirao tužbeni zahtev (1. septembra 2005. godine) preduzimao određene procesne radnje, kao što je pokušaj dostave tog podneska tuženom i donošenje rešenja (dva puta) kojim je tuženi obavezan da odredi punomoćnika za prijem pismena, ali to takođe nije opravdanje da se u periodu od skoro godinu i po dana ne održi nijedno ročište.
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
Krećući se u granicama zahteva, a s obzirom na to da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljno za pravično zadovoljenje podnosioca.
6. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe utvrdio da je podnosi lac nezadovolj an odlukom drugostepenog suda koja se odnosi na troškove postupka, te da smatra da su mu na taj način povređeni pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i da je povređeno načelo zajemčeno odredbom člana 22. Ustava.
U konkretnom slučaju, odlučujući o žalbi podnosioca ustavne žalbe , Apelacioni sud u Novom Sadu je žalbu delimično usvojio, a delimično odbio, te je preinačio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na uzajamnu predaju u posed predmetnih stanova , dok je u odnosu na deo koji se odnosi na zahtev podnosioca ustavne žalbe da se raskine predmetni ugovor potvrdio prvostepenu presudu . Takođe je preinačena presuda u pogledu troškova postupka dosuđenih tuženom. Pri tome, odluka o troškovima postupka zasnovana je na odredbi čl ana 149. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), te je drugostepeni sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi tužio cu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, cen io uspeh stranaka u postupku, o čemu se izjasnio u obrazloženju osporene presude.
Iz odredaba člana 149. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine proizlazi da sud na osnovu slobodnog sudijskog uverenja ceni sve okolnosti o tome koji su troškovi bili potrebni, visinu troškova, kao i to da li će svaka stranka u sporu snositi svoje troškove ili će parnične troškove u celini ili delimično snositi stranka koja je izgubila spor.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud ukazuje da se u odsustvu očigledne proizvoljnosti ne može dovesti u pitanje odluka drugostepenog suda o tome ko će snositi troškove postupka. Kako je osporenom drugostepenom presudom, na opisani način, preinačena prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu, drugostepeni sud je osporenom presudom preinačio i odluku o troškovima prvostepenog postupka, za koju je, po oceni Ustavnog suda, dao jasno i dovoljno obrazloženje, koje se sa ustavnopravnog stanovišta ne smatra arbitrernim.
Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud nalazi da je potpuno neargumentovana tvrdnja podnosioca da mu je povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, a ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu, nije se mogao izvesti zaključak da je takav uslov ispunjen.
Konačno, Ustavni sud ukazuje da se podnosi lac u ustavnoj žalbi samo formalno poziva na povredu načela iz člana 22. Ustava, a da pri tome ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje .
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.
7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.