Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. U . iz G . kod Valjeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. U . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P1. 1/15 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. U . iz G . kod Valjeva je , 7. marta 2017. godine , preko punomoćnika J . M, advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu podne ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1896/16 od 13. januara 2017. godine i Osnovnog suda u Valjevu P1. 1/15 od 30. marta 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog istom odredbom Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P1. 1/15.

U ustavnoj žalbi je, pored opisa toka predmetnog parničnog postupka, navedeno: da je postupak u sporu iz radnog odnosa, koji je hitne prirode, traj ao duže od osam godina , iz čega nesumnjivo proizlazi da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku ; da nije prihvatljiv zaključak parničnih suda da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za primenu člana 15. Zakona o privrednim društvima iz 2004. godine (probijanje pravne ličnosti privrednog društva) .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepen u presudu i podnosi ocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Valjevu P1. 1/15 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 21. novembra 200 8. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Valjevu tužbu protiv tuženih D. J , privrednih društ ava „V.“ d.o.o, „M.“ d.o.o. i „A.“ d.o.o, sva tri sa sedištem u Valjevu i V. J, radi isplate zarade i drugih novčanih po traživanja iz radnog odnosa, kao i radi duga (prema tuženoj V . J .). Predmet je zaveden pod brojem P1. 722/08.

Tuženi su 30. decembra 2008. godine dostavili zajednički odgovor na tužbu. U periodu do prvog presuđenja zakazano je deset ročišta za glavnu raspravu . Održano je njih osam, dok su dva ročišta odložena na molbu tuženih. U okviru dokaznog postupka saslušano je devetoro svedoka. Kao parničn e stran ke saslušani su tužilac i prvotuženi – lično i kao zakonski zastupnik tuženih privredn ih društ ava. Izveden je i dokaz ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Na ročištu održanom 14. jula 2010. godine povučena je tužba u odnosu na petotuženu. Rešenjem od 21. septembra 2010. godine određen je prekid postupka u odnosu na drugotuženo g, usled nastupanja pravnih posledica otvaranja stečaja.

Nadležnost Opštinskog suda u Valjevu je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo Osnovni sud u Valjevu. Predmet je presigniran u P1. 232/10, a kasnije mu je, po naredbi postupajućeg sudije, dodeljen broj P1. 1306/10. Glavna rasprava je zaključena 8. decembra 20 10. godine.

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1. 1306/10 od 8. decembra 2010. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev u odnosu na prvotuženog, a odbijen u celini prema treće i četvrtotuženom. Konstatovano je, takođe, povlačenje tužbe u odnosu na petotuženu.

Prvotuženi je 18. janauara 20 11. godine izjavio žalbu. Spisi parničnog predmeta su krajem marta 20 11. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu na žalbeni postupak. Rešenjem Gž1. 3040/11 od 27. juna 20 12. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu na dopunu postupka, tačnije, kako bi se sproveo izviđaj na okolnost da li su tužiocu priznata sporna potraživanja u stečajnom postupku nad drugotuženim, kod kojeg je tužilac bio u radnom odnosu. Tužilac je u međuvremenu, podneskom od 4. juna 2012. godine , povukao tužbu u odnosu na drugotuženo g.

Nakon što je Privredni sud u Valjevu, 14. septembra 2012. godine, dostavio odgovarajući izveštaj, predmet je ponovo upućen Apelacionom sudu u Beogradu. Rešenjem Gž1. 5353/12 od 12. novembra 201 4. godine ukinuta je prvostepena presud a.

Predmet je 8. januara 201 5. godine vra ćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Zaveden je pod brojem P1. 1/15. U periodu do ponovnog presuđenja zakazano je i održano sedam ročišta za glavnu raspravu. Pribavljen je izveštaj stečajnog suda o statusu potraživanja tužioca u stečajnom postupku nad drugotuženim. Izveden je dokaz saslušanjem stečajnog upravnika drugotuženog, u svojstvu svedoka. Ponovo je saslušan prvotuženi. On je do kraja postupka ostao jedin i tuženi. Glavna rasprav a je zaključ ena 2 2. marta 2016. godine, a presuda je objavljena osam dana kasnije .

Osporenom presudom Osnovnog suda u Valjevu P1. 1/15 od 30. marta 201 6. godine tužbeni zahtev tužioca je u celini odbijen kao neosnovan.

Tužilac je 12. aprila 201 6. godine izjavio žalbu . Spisi parničnog predmeta su 26. maja 2016. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu. Osporenom presud om Gž1. 1896/16 od 13. januara 2017. godine odbijena je žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena u celini.

Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca dostavljena 13. februara 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 , 111/09 , 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se u konkretnom slučaju primenj ivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) . Gotovo idtentične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja presude Osnovnog suda u Valjevu P1. 1306/10 od 8. decembra 2010. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 21. novembra 2008. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Valjevu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1896/16 od 13. januara 2017. godine, koja je punomoćniku podnosi oca ustavne žalbe uručena 13. februara 201 7. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao osam godina i dva meseca, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o nj egovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno uzimajući u obzir da je reč o potraživanjima iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da ne postoji njegov doprinos produžavanju trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, na prekoračenj e granica razumnog roka odlučujuće je uticala činjenica da je prvi žalbeni postupak , počev od podnošenja žalbe , pa sve do donošenja drugostepene odluke i vraćanja predmeta na ponovni postupak, trajao ukupno četiri godine, a nije bilo otvaranja rasprave pred drugostepenim sudom. Naime, Apelacioni sud u Beogradu je 15 meseci nakon prijema predmeta zatražio od prvostepenog suda dopunu postupka, a potom je, nakon ponovnog prijema predmeta , o žalbi odlučivao više od dve godine.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava , Ustavni sud je, u okviru postavljenog zahteva, cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i ekonomsko-socijalne prilike , kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena na nacionalnom nivou nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava ( ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog ne efikasnog postupanja sudova .

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom sve na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti