Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu trećeg lica, supruge izvršnog dužnika, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Izvršni sud je pogrešno odbacio njen prigovor, ignorišući zakonsku pretpostavku o zajedničkoj svojini supružnika na nepokretnosti stečenoj u braku, iako je upisana samo na dužnika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Devića i Tatijane Dević , oboje iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tatijane Dević i utvrđuje da je rešenjima Osnovnog suda u Novom Sadu I. 5269/11 od 25. decembra 2012. godine i IPV (I). 27/13 od 18. januara 2013. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

3. Odbacuje se ustavna žalba Gorana Devića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu I. 5269/11 od 25. decembra 2012. godine i IPV (I). 27/13 od 18. januara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Dević i Tatijana Dević, oboje iz Novog Sada, podneli su Ustavnom sudu, 8. marta 2013. godine, preko punomoćnika Miroslava M. Nikolića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu I. 5269/11 od 25. decembra 2012. godine i IPV (I). 27/13 od 18. januara 2013. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su osporena rešenja doneta u izvršnom postupku u kojem je podnosilac ustavne žalbe Goran Dević imao svojstvo izvršnog dužnika, a podnositeljka Tatijana Dević svojstvo trećeg lica; da izvršni sud nije mogao da odredi izvršenje na predmetnim nepokretnostima jer su one u režimu zajedničke svojine podnosilaca ustavne žalbe po osnovu sticanja u braku; da uprkos stanju u katastru nepokretnosti, na osnovu odredbe člana 176. stav 2. Porodičnog zakona, podnosilac ustavne žalbe Goran Dević je bio samo jedan od zajedničara na predmetnim nepokretnostima, a ne njihov isključivi vlasnik.

Predložili su Ustavnom sudu da se usvoji ustavna žalba, utvrdi povreda označenih ustavnih prava i ponište osporena rešenja. Tražili su naknadu materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Novom Sadu je osporenim rešenjem I. 5269/11 od 25. decembra 2012. godine, u stavu prvom izreke , odbio predlog izvršnog dužnika Gorana Devića, ovde podnosioca ustavne žalbe, za obustavu postupka izvršenja, dok je u stavu drugom izreke odbacio prigovor trećeg lica Tatijane Dević, radi proglašenja nedopuštenosti izvršenja na predmetu izvršenja.

Osnovni sud u Novom Sadu je osporenim rešenjem IPV (I). 27/13 od 18. januara 2013. godine odbio kao neosnovane prigovore izvršnog dužnika i trećeg lica podnete protiv osporenog prvostepenog rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da navodi prigovora koji se odnose na to da su nepokretnosti na kojima je određeno izvršenje u režimu zajedničke svojine u smislu člana 176. stav 2. Porodičnog zakona, izvršni dužnik ničim nije dokazao; da izvršni sud odluke ne zasniva na zakonskim pretpostavkama, nego u konkretnom slučaju na izvodu iz javnih knjiga i činjenic i da je nepokretna imovina na kojoj je izvršenje dozvoljeno u celosti upisana kao svojina izvršnog dužnika; da Zakon o izvršenju i obezbeđenju u svojim odredbama ne predviđa postupak izvođenja dokaza, dok Zakon o državnom premeru i katastru ne propisuje upis vlasništva na n epokretnosti na osnovu zakonskih pretpostavki, nego utvrđuje opšte uslove koji moraju biti ispunjeni za upis stvarn ih prava, i to postojanje: upisane nepokretnost i, upisanog prethodnika i postojanje isprave za upis čija sadržina je strogo formalno određena navedenim zakonom.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 176. Porodičnog zakona ("Službeni glasnik RS", br. 18/05 i 72/11) je propisano: da se smatra da su supružnici izvršili deobu zajedničke imovine ako su u javni registar prava na nepokretnostima upisana oba supružnika kao suvlasnici na opredeljenim udelima (stav 1.); da se smatra da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine, odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika na nepokretnosti odlučivao sud (stav 2.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigl edno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog , odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe Tatijana Dević, kao treće lice u izvršnom postupku, tražila da se proglasi nedopuštenim izvršenje na predmetima izvršenja koji se po njenoj tvrdnji nalaze u režimu zajedničke svojine po osnovu sticanja u braku sa izvršnim dužnikom Goranom Devićem, ovde podnosiocem ustavne žalbe. Izvršni sud je u osporenim rešenjima pravnosnažno odbacio podnositeljkin predlog, navodeći da izvršni sud svoje odluke ne zasniva na zakonskim pretpostavkama nego na izvodu iz javnih knjiga i činjenici da je nepokretna imovina na kojoj je izvršenje dozvoljeno u celosti upisana kao svojina izvršnog dužnika, da Zakon o državnom premeru i katastru ne predviđa upis vlasništva na nepokretnosti po osnovu zakonskih pretpostavki nego utvrđuje opšte uslove koji moraju biti ispunjeni za upis stvarnih prava , i to postojanje: upisane nepokretnosti, upisanog prethodnika i postojanje isprave za upis čija sadržina je strogo formalno određena zakonom. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ocenjuje da je izvršni sud u osporenim rešenjima naveo osnovne principe za upis prava svojine i drugih stvarnih prava u katastru nepokretnosti, odnosno da samo izvod iz katastra nepokretnosti može biti dokaz po stojanja prava koje sprečava izvršenje na predmetu nepokretnosti. Međutim, pravo zajedničke svojine koje je stečeno po osnovu braka, što je ovde slučaj, potpada pod posebni zakonski režim. Posebnost bračne tekovine ogleda se u tome da se u odnosu na ovaj pravni institut primenjuje zakonska pretpostavka iz člana 176. stav 2. Porodičnog zakona koja glasi da se smatra da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika na nepokretnosti odlučivao sud. Dakle, navedena zakonska pretpostavka po sili zakona derogira opšte pravilo imovinskog prava u vezi sticanja prava svojine na nepokretnosti. Ova pretpostavka Porodičnog zakona se primenjuje i u izvršnom postupku (videti Odluku Ustavnog suda Už -8791/2013 od 5. novembra 2015. godine). Izvršni sud nije primenio navedenu zakonsku odredbu koja je od pravnog značaja za rešavanje konkretne pravne stvari i takva sudska radnja je, po oceni Ustavnog suda, dovela u sumnju pravičnost izvršnog postupka u celini. Ustavni sud je slično pravno stanovište već zauzeo i u odlukama Už-570/2012 od 27. novembra 2014. godine i Už-8791/2013 od 5. novembra 2015. godine.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima Osnovnog suda u Novom Sadu I. 5269/11 od 25. decembra 2012. godine i IPV(I). 27/13 od 18. januara 2013. godine, u delu u kojem je odlučeno o prigovoru Tatijane Dević kao trećeg lica u izvršnom postupku, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da se štetne posledice u konkretnom slučaju ne mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja izvršnog suda, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, jer je sproveden izvršni postupak na spornoj nepokretnosti (n a ovaj način je Sud postupio i kada je tokom izvršnog postupka otvoren stečaj na d izvršnim dužnikom, videti Odluku Už -503/2009 od 2. novembra 2011. godine).

6. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, to se ovaj Sud nije upuštao u razmatranje istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

7. U vezi zahteva podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da joj Ustavni sud dosudi materijalnu štetu, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije dostavila dokaze o postojanju materijalne štete zbog donošenja osporenih rešenja izvršnog suda. Međutim, navedeno ne sprečava podnositeljku da podnese tužbu za naknadu štete sudu u parničnom postupku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u tački 2. izreke.

8. Razmatrajuću ustavnu žalbu Gorana Devića, Ustavni sud ukazuje da osporena rešenja izvršnog suda u delu u kojem je pravnosnažno odbijen njegov predlog za obustavu postupka izvršenja, nije pojedinačni akt iz člana 170. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao tački 3. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić