Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete od države

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrđujući stav redovnih sudova da se na zastarelost potraživanja naknade štete od države primenjuju opšti rokovi iz člana 376. ZOO, a ne duži rok predviđen za štetu prouzrokovanu krivičnim delom iz člana 377. ZOO.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Došena iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slobodana Došena izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1397/10 od 10. februara 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Došen iz Subotice je, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, 9. aprila 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1397/10 od 10. februara 2010. godine, zbog povrede prava garantovanih čl. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. i 57. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, nav edeno da je podnosilac ustavne žalbe Opštinskom sudu u Subotici podneo tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova , radi naknade materijalne i nematerijalne štete. Dalje je navedeno da su odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva sudovi pogrešno primenili materijalno pravo na štetu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, jer su utvrdili da je potraživanje naknade materijalne i delom nematerijalne štete zastarelo. Prema mišljenju podnosioca, nadležni sudovi, pa i Vrhovni kasacioni sud odlučujući o reviziji, nisu uzeli u obzir da je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela i da je u konkretnom slučaju na zastarelost potraživanja trebalo primeniti odredbu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a ne člana 376. tog zakona. Podnosilac je naveo i da su u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe učinjene i bitna povrede odredaba parničnog postupka, kao i da je parnični sud povredio načelo materijalne istine, jer teret dokazivanja u parnici nije samo na strankama, već je sud dužan da se stara o pravilnom i potpunom utvrđivanju činjeničnog stanja, pa zato i ima određena ovlašćenja iz člana 7. st. 3. i 4. Zakona o parničnom postupku, a nezavisno od predloga stranaka, shodno odluci Saveznog suda Gzs. 41/77. Podnosilac smatra da mu je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1397/10 od 10. februara 2010. godine povređeno pravo na sudsku zaštitu garantovao odredbom člana 22. stav 1. Ustava, pravo na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pravo na rehabilitaciju i naknadu štete garantovano odredbom člana 35. stav 1. Ustava, kao i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo garantovano odredbama člana 36. Ustava. Pored toga, u ustavnoj žalbi se navodi i da pri „nezakonitom hapšenju žalilac nije bio obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, niti o dokazima protiv njega, nije mu bilo pruženo pravo na odbranu, na branioca po izboru, niti spremanje odbrane“, kao i da mu je uskraćena sloboda kretanja i pravo na utočište . Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustvnu žalbu, odredi da se uklone štetne posledice i naknadi šteta, i dosudi mu troškove ove ustavne žalbe u iznosu od 50.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. juna 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Subotici tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog pretrpljenog i budućeg straha, zbog povrede ugleda i časti, zbog povrede slobode, zbog povrede prava ličnosti, te zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i naknade materijalne štete, sa zakonskom zateznom kamatom.

Opštinski sud u Subotici je 2. decembra 2008. godine doneo presudu P. 1026/06 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 360.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 18.026,15 dinara. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu isplati iznose opredeljene u tužbi na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog pretrpljenog i budućeg straha, zbog povrede ugleda i časti, zbog povrede slobode, zbog povrede prava ličnosti i opredeljeni iznos preko dosuđenog iznosa za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, kao i iznos materijalne štete.

Presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 427/09 od 30. aprila 2009. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Subotici P. 1026/06 od 2. decembra 2008. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1397/10 od 10. februara 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 427/09 od 30. aprila 2009. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da su nižestepeni sudovi pravilno odlučili kada su delimično usvojili tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i dato je obrazloženje za ovakav stav revizijskog suda. Takođe je navedeno da su nižestepeni sudovi pravilno odlučili kada su u preostalom delu odbili tužbeni zahtev tužioca zbog toga što je ovo potraživanje tužioca zastarelo u smislu člana 376. Zakona o obligacionoim odnosima, jer prema utvrđenim okolnostima nema zakonskih uslova za primenu roka zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da se rok zastarelosti predviđen za krivično gonjenje primenjuje prema odgovornom licu, odnosno učiniocu krivičnog dela, a ne prema državi koja odgovara po osnovu odgovornosti za štetu koju prouzrokuje njen organ.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: načelo zabrane diskriminacije (član 21.); načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava prema kome svako ima pravo na sudsku zaštitu zbog povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava (član 22.); pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.); pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (član 25.); zabrana ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada (član 26.); pravo na slobodu i bezbednost (član 27.); prava koja se jemče licu lišenom slobode (čl. 28. i 29.); prava koja se jemče licu prema kome je određen pritvor (čl. 30. i 31.); pravo na pravično suđenje (član 32.); pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.); pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.); sloboda kretanja (član 39.); pravo na utočište koje se garantuje strancima koji strahuju od progona zbog svoje rase, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti, pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja (član 57.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „ Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, da ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom, da to pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete (član 172.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.)

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tesktu: ZPP) je bilo propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, da je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) ili kad je to posebnim propisima predviđeno, a da sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne, osim kada zakonom nije drugačije propisano (član 7.); da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 13.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povrede prava na koje se formalno poziva u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je, kao prvo, ocenio da podnosilac ustavne žalbe tvrdnje o povredi svojih ustavnih prava, pre svega zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud pogrešno primenio materijalno pravo. U tom smislu, navodi ustavne žalbe usmereni su pre svega na tvrdnje o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava i, posledično, povredi prava na naknadu štete zbog nezakonitog lišenja slobode iz člana 35. stav 1. Ustava.

Kako pogrešna i proizvoljna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da su u ovom delu ispunjene pretpostavke za ispitivanje osnovanosti istaknute povrede prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da iz činjenice da je delimično usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe istaknut prema tuženoj Republici Srbiji - Ministarstvu unutrašnjih poslova, nesporno proizlazi da su nadležni sudovi ocenili da je on imao pravnog osnova da zahteva naknadu štete nastalu usled nezakonitog rada državnih organa, u konkretnom slučaju pričinjenu nezakonitim lišenjem slobode i uskraćivanjem slobode kretanja, i to bez obzira na to da li je štetna posledica nastupila na teritoriji Republike Srbije ili izvan nje. Ustavni sud nalazi da je ovakva ocena postupajućih sudova ustavnopravno prihvatljiva i usmerena upravo na zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe, jer je zasnovana ne samo na odredbi člana 172. stav 1. ZOO, već i na odredbama člana 27. stav 1, člana 35. stav 1. i člana 39. Ustava.

Međutim, jedan od uslova da se pred nadležnim sudom osnovano potražuje naknada štete nastale usled nezakonitog lišenja slobode jeste i rok u kome se takav zahtev može postaviti. U konkretnom slučaju, rokovi u kojima se može potraživati naknada štete utvrđeni su odredbama člana 376. st. 1.i 2. ZOO i člana 377. stav 1. ZOO, a kojima se reguliše pitanje zastarevanja potraživanja naknade prouzrokovane štete. Odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO propisani subjektivni i objektivni rok zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete, koji iznose tri godine od saznanja za štetu i za lice koje je štetu pričinilo (subjektivni rok), odnosno pet godina od kada je šteta nastala (objektivni rok). U slučaju kad je, pak, šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za to krivično delo je predviđen duži rok zastarelosti krivičnog gonjenja od onog navedenog u članu 376. stav 1. ZOO, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu u ovom slučaju, saglasno odredbi člana 377. stav 1. ZOO, zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, da bi se mogao primeniti duži-privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete u odnosu na opšti rok, potrebno je da je šteta prouzrokovana krivičnim delom, što podrazumeva, najpre, da je zbog radnji kojima je prouzrokovana šteta protiv određenog lica vođen krivični postupak. Osim toga, saglasno odredbi člana 13. ZPP, u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca parnični sud je vezan pravnosnažnom presudom krivičnog suda, te se duži rok zastarelosti predviđen odredbom člana 377. stav 1. ZOO može primeniti samo u slučaju da je presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela čijim je izvršenjem šteta nastala. Međutim, kako iz navoda ustavne žalbe proizlazi da krivični postupak protiv eventualnih učinilaca krivičnog dela nikada nije pokrenut, to su se u konkretnom slučaju, prema oceni Ustavnog suda, imala primeniti opšta pravila o zastarelosti potraživanja naknade štete, utvrđena odredbama člana 376. st.1. i 2. ZOO.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je našao da se osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda ne zasniva na pogrešnoj ili proizvoljnoj primeni materijalnog prava, kako to tvrdi podnosilac ustavne žalbe.

U pogledu navoda o povredi parničnog načela materijalne istine, Ustavni sud ukazuje da je navedeni stav Saveznog suda na koji je ukazano u ustavnoj žalbi bio zauzet u toku primene Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, po kome je sud bio ovlašćen da i sam izvodi dokaze koje stranke nisu predložile, ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje. Međutim, Zakonom o parničnom postupku iz 2004. godine, a koji se primenjivao u toku parničnog postupka koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe napušteno je tzv. istražno načelo parničnog postupka i predviđeno da se parnični postupak zasniva na načelu dispozicije stranaka. U tom smislu odredbama člana 7. ZPP je propisano da su stanke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, a samo izuzetno je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile, i to ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3. ZPP), ili kad je to posebnim propisim predviđeno. Stoga je pozivanje podnosioca na stav Saveznog suda koji se odnosio na primenu ranije važećeg Zakona pravno neutemeljeno.

Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom povređeno prava na pravično suđenje i zbog visine dosuđenog iznosa naknade predstavlja izraz podnosiočeve subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni do kaz o učinjenoj povredi navedenog Ustavom zajemčenog prava.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove.

Polazeći od svega prethodno iznetog, Ustavni sud je utvrdio da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim aktom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Na prethodno iznetim razlozima Ustavni sud zasniva i ocenu da osporenom presudom podnosiocu nije povređeno ni pravo zajemčeno odredbom člana 35. stav 1. Ustava, jer ustavna garancija prava na naknadu štete zbog nezakonitog lišenja slobode podrazumeva da lice koje takvu naknadu potražuje svoj zahtev postavi u zakonom propisanom roku. Izneti stav Ustavni sud je već zauzeo u više svojih odluka (videti na primer odluke u predmetima Už-345/2008 ili Už-518/2008).

Prethodna ocena Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe odnosi se i na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Ovo iz razloga što uz ustavnu žalbu nije priložen bilo koji dokaz da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke u pogledu tužbenih zahteva za naknadu štete od Republike Srbije, a što je osnovni preduslov za osnovano isticanje povrede prava na jednaku zaštitu pred sudovima. Sa druge strane, sama osporena presuda nesporno potvrđuje da je podnosilac ustavne žalbe imao i da je iskoristio pravo da se zakonitost prvostepene presude ispita ne samo u žalbenom postupku, već i u postupku po vanrednom pravnom leku – reviziji, o kojoj je odlučivao najviši sud u Republici koji je, odlučujući o osnovanosti izjavljenog pravnog sredstva, dao jasne i dovoljne razloge za svoju odluku. Pri tome, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da ustavno jemstvo prava na pravno sredstvo ne podrazumeva povoljan ishod postupka po lice koje je koristilo propisano pravno sredstvo ako za to nije bilo osnova.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu kojim je istaknuta povreda prava iz čl. 32, 35. i 36. Ustava, kao u prvom delu izreke

6. Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da su podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređena načela zajmečena odredbama čl. 21. i 22. Ustava, što je neophodna zakonska pretpostavka za ispitivanje osnovanosti ustavne žalbe.

Takođe, kako je ustavnom žalbom osporena samo revizijska presuda Vrhovnog kasacionog suda, a kojom je taj sud, u granicama svojih nadležnosti, odlučivao samo o zakonitosti pranvosnažne parnične presude donete u postupku povodom zahteva za naknadu štete, Ustavni sud je utvrdio da se priroda i sadržina osporenog akta ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava iz člana 23, čl. 25. do 30. i člana 57. Ustava, kao ni sa slobodom zajemčenom članom 39. Ustava, a čija povreda se ističe ustavnom žalbom.

Na osnovu prethodno iznetog, Ustavni sud je, u drugom delu izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Konačno, polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe, iako se ustavne žalbe poziva i na "pravo na pravično suđenje u razumnom roku", ne navodi bilo kakve razloge koji bi se odnosili na trajanje postupka u kome je doneta osporena presuda, Ustavni sud nije ispitivao postojanje povrede ovog prava.

7. U odnosu na navode ustavne žalbe da pri „nezakonitom hapšenju žalilac nije bio obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, niti o dokazima protiv njega, nije mu bilo pruženo pravo na odbranu, na branioca po izboru niti spremanje odbrane“, kao i da mu je uskraćena sloboda kretanja i pravo na utočište, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba u ovom delu nije dopuštena. Naime, imajući u vidu da je ustavna žalba u ovom delu izjavljena protiv radnji pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije od septembra 1995. godine, dakle radnji koje su izvršene pre stupanja na snagu važećeg Ustava od 8. novembra 2006. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

8. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni gl asnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete od države

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti