Odbijena ustavna žalba u sporu za utvrđenje prava svojine

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu privrednog društva iz Hrvatske, podnetu protiv presude kojom je odbijen njegov zahtev za utvrđenje prava svojine. Ocenjeno je da odluka parničnog suda nije bila proizvoljna i da pravo na pravično suđenje nije povređeno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1948/2014
12.10.2017.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić i dr Milan Škulić, u postupku po ustavnoj žalbi V.S. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. oktobra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V .S. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Re x. 304/12 od 24. maja 2013. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Rex. 74/13 od 1. novembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V.S. iz Beograda je , 3. marta 2014. godine, preko punomoćnika P.M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Rex. 304/12 od 24. maja 2013. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Rex. 74/13 od 1. novembra 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je osporenim rešenjima odbijen kao neosnovan njegov zahtev za rehabilitaciju, te da su postupajući sudovi, i pored toga što su doneta dva pravnosnažna rešenja kojima su rehabilitovana lica koja su imala zajedno sa podnosiocem svojstvo optuženih u krivičnom postupku (u kome je doneta presuda čije je utvrđenje ništavosti podnosilac tražio u predmetnom vanparničnom postupku) zbog toga što se krivična presuda na osnovu koje su osuđeni za izvršenje krivičnog dela špijunaža zasniva na njihovom iskazu koji su dati pod prisilom i prinudom, prihvatili iskaz ovih lica u delu u kojem se teretio podnosilac za izvršenje tog krivičnog dela. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporena rešenja i dosudi podnosiocu naknadu štete zbog povrede označenog ustavnog načela i prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Predlagač V. S, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 27. jula 2012. godine Višem sudu u Beogradu zahtev za rehabilitaciju, tražeći da se utvrdi da je ništava presuda Vojnog suda u Beogradu K. 276/59 od 30. jula 1959. godine kojom je predlagač osuđen zbog izvršenja krivičnog dela špijunaža.

Viši sud u Beogradu je 24. maja 2013. godine doneo osporeno rešenje Rex. 304/12, kojim je odbio kao neosnovan zahtev za rehabilitaciju predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je presudom Vojnog suda u Beogradu K. 276/59 od 30. jula 1959. godine predlagač osuđen zbog izvršenja navedenog krivičnog dela na četiri godine zatvora i da je presudom Vrhovnog vojnog suda Kž. 481/59 od 12. decembra 1959. godine povećana kazna predlagaču na sedam godina; da je M . S . na osnovu rešenja Okružnog suda u Pirotu Re x. 3/07 od 29. maja 2008. godine rehabilitovan i istim rešenjem je utvrđeno da su ništave presude Vojnog suda u Beogradu K. 276/59 od 30. jula 1959. godine i Vrhovnog vojnog suda Kž. 481/59 od 12. decembra 1959. godine, a kojima je osuđen i ovde predlagač; da je vanparnični sud u tom predmetu ocenio da su navedene krivične presude donete protivno osnovnim načelima krivičnog procesnog prava, jer se zasnivaju na iskazu M. S . kojim je priznao izvršenje krivičnog dela, a da je njegovo priznanje posledica pritiska, maltretiranja i batina, što je u suprotnosti sa opštim principima krivičnog postupka; da je prvostepeni sud uvidom u navedene krivične presude utvrdio da je predlagač, pored ostalih osuđenih lica, stupio u obaveštajnu službu strane države i da je pomagao njen rad sakupljanjem i dostavljanjem vojnih i drugih podataka o FNRJ, pa da je osuđen da je izvršio krivično delo špijunaža iz čl. 105. st. 1. i st. 2. Krivičnog zakonika; da je predlagač na ročištu održanom 24. maja 2013. godine izjavio da je on u pomenutom krivičnom postupku negirao da je sarađivao sa bugarskom obaveštajnom službom i da su prvooptuženi i drugooptuženi u tom predmetu osuđeni samo na osnovu njihovih priznanja; da je prvostepeni sud imao u vidu da je ocena krivičnog suda o postojanju krivice svih pet optuženih zasnovana na iskazima prvooptuženog i drugooptuženog o priznanju izvršenja krivičnog dela koji su oni dali kako u istrazi tako i na glavnom pretresu i kojima su teretili i ovde predlagača; da je prvostepeni sud uzeo u obzir i rešenje Okružnog suda u Pirotu Re x. 3/07 od 29. maja 2008. godine kojim je rehabilitovan M. S . kao jedan od saosuđenih u navedenom krivičnom postupku, pa da sud smatra da razlozi za rehabilitaciju tog lica ne stoje u vezi sa utvrđivanjem krivice kod ovde predlagača; da je ocena o krivici predlagača zasnovana na iskazima saoptuženih kako u islednom tako i u glavnom postupku, koji su dosledni i u bitnoj meri neprotivrečni i koji su cenjeni u vezi i sa ostalim izvedenim dokazima, pre svega iskazima svedoka; da polazeći od navedenog, prvostepeni sud nalazi da presuda Vojnog suda u Beogradu K. 276/59 od 30. jula 1959. godine u odnosu na predlagača nije doneta isključivo iz političkih i ideoloških razloga i da njenim donošenjem nisu prekršeni temeljni pravni principi.

Predlagač je 26. jula 2013. godine podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja u kojoj je, pored ostalog, istakao da je Okružni sud u Pirotu rešenjem Rex. 13/06 od 20. februara 2008. godine rehabilitovao i M. P, koji je zajedno sa predlagačem imao svojstvo optuženog u navedenom krivičnom postupku, nalazeći da je presuda Vojnog suda u Beogradu K. 276/59 od 30. jula 1959. godine doneta protivno osnovnim načelima krivičnog procesnog prava, jer je zasnovana na nezakonitom dokazu, odnosno na priznanju M . P . koje je iznuđeno torturom. Imajući u vidu da su doneta dva pravnosnažna rešenja kojim su rehabilitovana lica koja su osuđena zajedno sa predlagačem, zbog toga što su oni priznali izvršenje krivičnog dela kao posledica upotrebe prinude, predlagač je ukazao da Viši sud u Beogradu nije mogao da prihvati iskaz tih lica u delu kojim su teretili njega da je izvršio krivično delo špijunaža i da se ovi dokazi moraju smatrati u celini nezakonitim, pa da je pogrešna ocena prvostepenog vanparničnog suda da u krivičnom postupku koji se vodio protiv predlagača nisu prekršeni opšteprihvaćeni standardi ljudskih prava i sloboda.

Odlučujući o žalbi predlagača, Apelacioni sud u Beogradu je osporenim rešenjem Rex. 74/13 od 1. novembra 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da pravo na rehabilitaciju prema odredbi člana 1. stav 2. Zakona o rehabilitaciji imaju lica iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda; da su navedeni standardi ispunjeni u postupku donošenja navedene krivične presude u odnosu na tamo okrivljenog, a ovde predlagača, jer je njemu omogućeno pravo na odbranu, presuda Vojnog suda u Beogradu K. 276/59 od 30. jula 1959. godine je doneta na osnovu rezultata izvedenih dokaza, a da pri tome nema dokaza da je predlagač u tom krivičnom postupku bio izložen nečovečnom postupanju, odnosno da je njegov status bio takav da je osuđujuća presuda unapred bila očekivana; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je Vojni sud obrazložio razloge u pogledu postojanja krivičnog dela, navodeći da je priznanje predlagača saglasno sa iskazima svedoka, što znači da krivični sud osuđujuću presudu nije zasnovao samo na priznanju tamo okrivljenog, a ovde predlagača; da je drugostepeni sud imao u vidu da je rešenjima Okružnog suda u Pirotu Re x. 13/06 od 20. februara 2008. godine i Rex. 3/07 od 29. maja 2008. godine ostvarena rehabilitacija M. S . i M . P, koji su na osnovu navedene krivične presude osuđeni zajedno sa ovde predlagačem, ali da je bez značaja insistiranje žalbe na povredi načela pravne sigurnosti, jer su ova dva rešenja doneta u vreme kada se primenjivao Zakon o rehabilitaciji iz 2006. godine kada je postupak po zahtevu za rehabilitaciju predstavljao jednostranačku stvar u kome je bilo isključeno pravo na žalbu protiv prvostepenog rešenja kojim je usvojen zahtev predlagača za rehabilitaciju, zbog čega navedena rešenja nisu mogla biti predmet instancione kontrole.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, te da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) , koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da se ovim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije, te da pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda (čl. 1. st. 1. tač. 3) i st. 2.); da o zahtevu z a rehabilitaciju lica iz člana 5. ovog zakona odlučuje sud u jednostranačkom postupku po pravilima vanparničnog postupka, uz obavezno prethodno pribavljanje mišljenja nadležnog višeg javnog tužioca, te da će se u slučaju da se u mišljenju nadležnog višeg javnog tužioca osporava zahtev iz stava 1. ovog člana, dalji postupak nastaviti u skladu sa odredbom stava 3. ovog člana, kao i da o zahtevima za rehabilitaciju lica iz člana 1. stav 1. tač. 3) i 4) ovog zakona, osim zahteva lica iz stava 1. ovog člana, sud odlučuje u dvostranačkom postupku po pravilima vanparničnog postupka, a kao drugi učesnik u postupku obavezno učestvuje Republika Srbija, koju zastupa nadležni viši javni tužilac (član 14.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje u predmetnom vanparničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, zasniva na činjenici da je Viši sud u Beogradu pogrešno ocenio da je presuda Vojnog suda u Beogradu K. 276/59 od 30. jula 1959. godine doneta u skladu sa opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, prihvatajući iskaz M . S . i M . P . u delu kojim se tereti podnosilac za izvršenje krivičnog dela špijunaža, uprkos tome što je Okružni sud u Pirotu odgovarajućim rešenjima rehabilitovao ta lica upravo zbog toga što su ti iskazi, na kojima se zasniva krivična presuda kojom su osuđeni podnosilac i navedena lica, pribavljeni na nezakonit način. U tom smislu, podnosilac ustavne žalbe ukazuje da je Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja kojim je odbijen kao neosnovan njegov zahtev za rehabilitaciju, samo konstatovao da je krivični postupak protiv podnosioca vođen u skladu sa zakonom.

Imajući u vidu suštinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe praktično ukazuje da Apelacioni sud u Beogradu nije odgovorio na navode njegove žalbe izjavljene protiv prvostepenog rešenja, Ustavni sud napominje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 , od 19. decembra 1997. godine, stav 60 .). U konkretnom slučaju, postupajući drugostepeni sud je u osporenom rešenju Re x. 74/13 od 1. novembra 2013. godine konstatovao da je krivična presuda, kojom je podnosilac ustavne žalbe osuđen zbog izvršenog krivičnog dela špijunaža, doneta u krivičnom postupku u kome je podnosiocu omogućeno da iskoristi svoje pravo na odbranu i u kome su ispunjeni opšteprihvaćeni standardi ljudskih prava i sloboda.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir ključne navode podnosioca ustavne žalbe iz žalbe podnete protiv prvostepenog rešenja kojim je odbijen kao neosnovan njegov zahtev za rehabilitaciju, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ukazao na postojanje dva pravnosnažna rešenja kojim su usvojeni zahtevi za rehabilitaciju lica koja su zajedno sa njim osuđena zbog izvršenja pomenutog krivičnog dela i utvrđeno da je ništava krivična presuda, zbog toga što je ona doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, jer je zasnovana na iskazima ovih lica koja su pribavljena na nezakonit način kao posledica upotrebe prinude. Dakle, podnosilac ustavne žalbe je insistirao na tome da se ocena Vojnog suda o njegovoj krivičnoj odgovornosti upravo zasniva na iskazu M. S . i M . P . u delu u kome su teretili njega da je izvršio navedeno krivično delo, pa da je Viši sud u Beogradu odbijajući njegov zahtev za rehabilitaciju praktično konvalidirao dokaz za koji je Viši sud u Pirotu već našao da je pribavljen na nezakonit način.

S obzirom na sve navedeno, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu Re x. 74/13 od 1. novembra 2013. godine, Ustavni sud je zaključio da je postupajući drugostepeni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je presuda Vojnog suda u Beogradu K. 276/59 od 30. jula 1959. godine, povodom koje je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev za rehabilitaciju, doneta u krivičnom postupku u kome je podnosiocu omogućeno pravo na odbranu i u kome je njegova krivična odgovornost za izvršenje krivičnog dela špijunaža utvrđena ne samo na osnovu iskaza saoptuženih M. S . i M . P, već i na osnovu priznanja samog podnosioca i iskaza svedoka u toj krivičnoj pravnoj stvari. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je neosnovana i tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da su postupajući vanparnični sudovi zapravo prihvatili iskaze „anonimiziranih svedoka“, tj. da su obrazloženja osporenih rešenja zasnovali na tekovini koju ne poznaju civilizovane države i moderni pravni sistemi. Ovo iz razloga što je Ustavni sud uvidom u dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu utvrdio da je Arhiv Srbije za potrebe vođenja predmetnog vanparničnog postupka dostavio Višem sudu u Beogradu prepis sporne presude Vojnog suda u Beogradu K. 276/59 od 30. jula 1959. godine u kojoj je samo izvršio anonimizaciju podataka o ličnosti drugih lica, u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti iz 2008. godine.

Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost u ovom vanparničnom postupku po zahtevu za rehabilitaciju, Ustavni sud konstatuje da do povrede navedenog elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava može doći samo u slučaju postojanja različite prakse sudova najviše pravne instance koja dovodi u neravnopravan položaj lica koja se nalaze u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. U tom kontekstu, podnosilac ustavne žalbe je kao dokaze za svoje tvrdnje o povredi prava na pravnu sigurnost dostavio rešenja Okružnog suda u Pirotu Rex. 13/06 od 20. februara 2008. godine i Rex. 3/07 od 29. maja 2008. godine, kojim su rehabilitovani M. S . i M . P . i utvrđena ništavost sporne presude Vojnog suda u Beogradu K. 276/59 od 30. jula 1959. godine, kojom su ta lica osuđena zajedno sa podnosiocem zbog izvršenja krivičnog dela špijunaža. Međutim, Ustavni sud je zaključio da je Okružni sud u Pirotu imao prvostepenu stvarnu nadležnost za postupanje u predmetima u kojima su doneta navedena dva rešenja i na koje se primenjivao Zakon o rehabilitaciji iz 2006. godine prema kome je postupak po rehabilitaciji imao karakter jednostranačkog postupka, o čemu se izjasnilo i Građansko odeljenje Vrhovnog suda Srbije u pravnom shvatanju utvrđenom na sednici od 13. juna 2006. godine. U pomenuta dva predmeta je samim tim bilo isključeno pravo na žalbu protiv prvostepenih rešenja kojima su usvojeni zahtev i za rehabilitaciju M . S . i M . P. Za razliku od toga, treba istaći da se predmetni vanparnični postupak u kome su doneta osporena rešenja vodio po odredbama Zakona o rehabilitaciji iz 2011. godine, koji predviđa dvostranački postupak po zahtevu za rehabilitaciju u kome učestvuje Republika Srbija kao protivnik predlagača, te da je osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Rex. 74/13 od 1. novembra 2013. godine doneto po žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv osporenog prvostepenog rešenja kojim je odbijen kao neosnovan njegov zahtev za rehabilitaciju. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da rešenja Okružnog suda u Pirotu Re x. 13/06 od 20. februara 2008. godine i Rex. 3/07 od 29. maja 2008. godine ne predstavljaju dokaze da je drugostepeni sud kao sud najviše pravne instance u ovoj vrsti vanparnica doneo drugačije odluke u predmetima u kojima postoji činjenični i pravni identitet. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud nalazi da osporenim rešenjima nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđ enje.

U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je povreda načela zabrane diskriminacije akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode. Kako je Ustavni sud u konkretnom slučaju našao da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, to nema osnova da se upušta u ispitivanje povrede načela zabrane diskriminacije.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

6. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

IZDVOJENO MIŠLjENjE

SUDIJE TOMISLAVA STOJKOVIĆA

U PREDMETU UŽ-1948/2014

Uz dužno poštovanje, ne mogu se pridružiti većini u neutvrđivanju povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Stav 1. Ustava Republike Srbije u ovom predmetu, iz sledećih razloga.

U ovom predmetu, kao sporno pravno pitanje postavilo se pitanje nedozvoljenih dokaza koji predstavljaju povredu jemstva osnovnih prava i sloboda građana protiv kojih se vodio krivični postupak, kao i da se ti dokazi ne mogu upotrebiti i nemaju dokaznu snagu prilikom donošenja presude u krivičnom postupku. Navedena zabrana, pre svega, proističe iz stare maksime ex iniuria ius non oritur – iz neprava se pravda ne izriče. Ova maksima ima svoje uporište i u ustavnoj normi člana 25. Ustava Republike Srbije. Stav 1. Kaže da je fizički i psihički integritet nepovrediv. U stavu 2. Ustavotvorac je opredelio da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodnog datog pristanka.

Odredbe člana 16. Stav 1. ZKP-a („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011, 161/2011, 121/2012, 32/2013, 54/2013 i 55/2014), eksplicitno ukazuju da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su, neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ovim Zakonikom, drugim zakonom ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza.

U stavu 2. Istog člana, zakonodavac propisuje da u odnosu na sumnju u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje krivičnog postupka, postojanje obeležja krivičnog dela ili primena neke druge odredbe krivičnog zakona, sud će u presudi ili rešenju koje odgovara presudi rešiti u korist okrivljenog.

Odredbe člana 84. ZKP-a ukazuju da dokazi koji su pribavljeni protivno članu 16. Stav 1. Ovog zakonika (nezakoniti dokazi) ne mogu biti korišćeni u krivičnom postupku.

Konvencija protiv mučenja i drugih okrutnih, nečovečnih i ponižavajućih postupaka ili kazni koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija 10. Decembra 1984. Godine (Rezolucija 39/46) je stupila na snagu 26. Juna 1987. Godine.

Član 1.

U ovoj Konvenciji izraz „mučenje“ označava svaki akt kojim se jednoj osobi namerno nanosi bol ili teška telesna ili duševna patnja da bi se od te osobe ili neke treće osobe dobilo obaveštenje ili priznanje, ili da bi se ta osoba kaznila za delo što ga je ona ili neko treće lice počinilo ili za čije je izvršenje osumnjičen, da bi se ta osoba zastrašila ili da bi se na nju izvršio pritisak, ili zbog bilo kojeg drugog razloga utemeljenog na bilo kojem obliku diskriminacije, ako ta bol i te patnje nanosi službeno lice ili bilo koja druga osoba koja deluje u svojstvu službenog lica ili na njen uticaj ili s njenim izričitim ili prećutnim pristankom. Taj se izraz ne odnosi na bol ili patnje koje su posledica isključivo zakonskih sankcija, neodvojivih od tih sankcija, ili koje te sankcije uzrokuju.

Član 15.

Svaka država članica se brine da izjava za koju se dokaže da je dobijena mučenjem ne može biti navedena kao dokazni element u nekom postupku, osim protiv osobe optužene za mučenje da bi se utvrdilo da je izjava data.

Osnovanost predmeta

Zakon o rehabilitaciji u članu 1. Stav 1. Uređuje rehabilitaciju i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog Zakona.

Ova opšta odredba odnosi se i na lica iz tačke 3. Navedenog člana koja su sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije lišena nabrojanih prava iz stava 1. Primenjujući odredbe člana 32. Stav 2. Ustava u odnosu na član 6. EKLjP, stanovišta sam, da se ove odredbe u konkretnom sudskom postupku odnose na pošteno suđenje i da narušenost navedenih odredbi predstavlja ili pretpostavlja nepoštovanje date norme (Imbriosica protiv Švajcarske, 24. Decembar 1993. Godine, paragraf 36; Salduz protiv Turske, paragraf 50, 27. Decembar 2008. Godine).

Osnovni zahtev podnosioca ustavne žalbe odnosi se na primenu člana 32. Stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. Stav 1. EKLjP u odnosu na dokaze koji su pribavljeni pod torturom od strane nadležnih organa.

U ovom konkretnom slučaju, zadatak Suda je da ispita i utvrdi da li su zadovoljeni i ispunjeni zahtevi poštenog suđenja u odnosu na dopuštenost izvedenih dokaza koji su pribavljeni pod torturom svedoka, na osnovu čijih iskaza je isključivo utvrđena krivica za krivično delo špijunaže podnosioca ustavne žalbe.

Stanovišta sam da se u svetlu odredbe člana 32. Stav 1. Ustava i člana 6. Stav 1. Konvencije kao svrha zaštite prava koja se garantuje i jamče Ustavom treba tumačiti na takav način da ta prava nisu teorijska ili iluzorna, nego praktična i delotvorna (vidi: Artico protiv Italije, 13. Maj 1980; paragraf 33), pa se iz tih razloga pravo na pošteno suđenje ne može smatrati delotvornim ako Ustavni sud nije propisno ispitao sve aspekte pravičnog suđenja (vidi: Dulaurans protiv Francuske, od 21. Marta 2000. Godine i Donatze protiv Gruzije, 7. Mart 2006. Godine). U svim ovim slučajevima Sud je presudio na osnovu člana 6. Konvencije koji je prirodno vezan sa kaznenim postupkom, da je teret dokaza na javnom tužilaštvu, odnosno na pravnom zastupniku države i da u slučaju spora treba odlučiti u korist okrivljenog (vidi: Lavenc protiv Litavnije, 28. Novembar 2002. Godine i Melich i Beck protiv Republike Češke, 24. Jul 2008. Godine.).

U konkretnom predmetu podnosilac ustavne žalbe postavio je osnovan prigovor da je Okružni sud u Pirotu svojim rešenjem Reh. br. 13/06 od 20.02.2008. godine, prvooptuženom i drugooptuženom Petrov Mijalku i Sokolov Mihajlu koji su u prethodnom vanparničnom postupku rehabilitovani, kao i da je nesporno utvrđeno da je sam krivični postupak vođen protivno osnovnim načelima krivičnog procesnog prava, koja su civilizacijska tekovina, a tiču se pravičnog suđenja, kao i da je prema saoptuženima primenjena tortura i da se dokazi svode na njihovo iznuđeno priznanje, kao i da je na osnovu ove činjenice neprihvatljivo da iskazi koji su dati mogu biti validni u delu u kome se tereti treće optuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe Sokolov Vlajko, pa je iz tih razloga pogrešno pravno stanovište Višeg suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu da nije povređeno podnosiočevo pravo na pravično suđenje i načela pravne države i opšteprihvaćeni standardi ljudskih prava i sloboda (vidi: Ajdarić protiv Hrvatske, 13. Decembar 2011. Godine).

Opšta načela

Razmatrajući sporna pravna pitanja u smislu tumačenja i primene ustavnih odredbi kao i konvencijskog prava koje primenjuje ESLjP, želim da ukažem da pravna stanovišta ESLjP-a u odnosu na domaće – ustavno pravo i jurisprodenciju Suda, predstavlja pravni okvir u cilju doslednog sprovođenja procesnog i materijalnog prava po Konvenciji Visokih strana ugovornica.

Saglasan sam da Ustavni sud nema zadatak da određuje da li su određeni dokazi, dokazi koji su dobijeni nezakonito u smislu domaćeg prava prihvatljivi, ali je sa druge strane potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodno vođen u celini, uključujući način na koji su dobijeni dokazi, bio pravičan. To znači da ono uključuje ispitivanje nezakonitosti u konkretnom predmetu i naročito ako se radi o povredi prava iz Konvencije, njen smisao u cilju ustanovljenja same prirode prirode prava (vidi: Allan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, 2002. Godine – IX).

Da bi se odgovorilo na pitanje da li je postupak bio pravičan u celini, potrebno je razmotriti da li je poštovano pravo na odbranu. To znači, da se mora ispitati da li je podnosiocu pružena mogućnost da ospori verodostojnost dokaza i da se suprotstavi njihovom korišćenju. Neophodno je, takođe, oceniti i kvalitet dokaza, a posebno ističem, da je neophodno proveriti da li okolnosti u kojima su dobijeni dokazi, bacaju sumnju na pouzdanost i tačnost izvedenih dokaza. Ocena dokaza koji omogućavaju da se utvrdi da li je bilo povrede člana 3. Konvencije, Sud usvaja opšti standard dokaza „izvan svake sumnje“. Ova konstatacija Suda obuhvata jedno od najfundamentalnijih vrednosti demokratskog društva. Sud je zauzeo stanovište „degradirajući“ postupkom se smatra onaj postupak koji je po svojoj pravnoj prirodi takav da stvara kod žrtve osećaj straha, zebnje i inferiornosti u smislu da ponižava i devalvira i eventualno slama fizički i moralni otpor, ili kada je epilog takav da stvara kod žrtve delovanje protiv svoje volje ili svoje savesti (vidi: Keenan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ESHR 2001-3). Ako se kao u ovom slučaju izvedeni dokazi ne mogu potkrepiti drugim materijalnim dokazima bitno je da ne postoji rizik o nepouzdanosti u odnosu na druge dokazne materijale. Ovo znači odgovor na suštinsko pitanje da li su izvedeni dokazi u konkretnom slučaju bili odlučujući za sam ishod postupka (vidi: Gefengen protiv Nemačke, ESLjP, 1. Jun 2010. Godine, paragraf 164.).

Na ovom mestu želim da istaknem, da u krivičnom postupku razumljivo postoje posebne okolnosti u smislu primene i korišćenja dokaza koji su dobijeni povredom člana 3. Konvencije. Ovde se radi o prikupljanju dokaza koji predstavljaju jedno od apsolutnih prava koji čine samu suštinu i smisao Konvencije, koje se dovodi u uzročnu vezu sa pravičnošću postupka, pa čak i u situacijama kada ti dokazi nisu odlučujući za obezbeđenje osuđujuće presude protiv osumnjičenog (vidi: Içöz protiv Turske, od 9. Januara 2003. Godine).

Na osnovu svoje dugogodišnje prakse ESLjP je zaključio da prihvatanje izjava i priznanja kao dokaza, koji su dobijeni mučenjem, a u cilju utvrđivanja bitnih činjenica u krivičnom postupku, čini sam postupak kao celinu nepravičnim. Ovaj zaključak ima svoju primenu bez obzira na dokaznu vrednost izjava i priznanja, nezavisno da li je njihovo korišćenje od odlučujućeg i presudnog značaja za donošenje osuđujuće presude protiv optuženih lica (vidi: Levinta protiv Moldavije, od 16. Decembra 2008. Godine). Drugačije pravno rezonovanje i zaključivanje bi vodilo ozakonjivanju određene vrste moralno osuđujućeg postupka, koja je u suprotnosti sa članom 3. EKLjP, što bi u prirodi značilo legalizaciju brutalnosti, nehumanog postupanja i torture. Prihvatam stanovište da se pravičnost krivičnog suđenja kao i delotvorne zaštite u cilju apsolutne zabrane iz člana 3. EKLjP u ovom slučaju, ne može dovesti u sumnju samo ako je povreda člana 3. Imala uticaja na ishod postupka protiv optuženog, odnosno na njegovu osudu o krivici i kazni.

Ceneći navode, Ustavni sud konstatuje da do povrede navedenog elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. Stav 1. Ustava može doći samo u slučaju postojanja različite prakse sudova najviše pravne instance koja dovodi u neravnopravan položaj lica koja se nalaze u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. U tom kontekstu, podnosilac ustavne žalbe je kao dokaze za svoje tvrdnje o povredi prava na pravnu sigurnost dostavio rešenja Okružnog suda u Pirotu Reh. 13/06 od 20. Februara 2008. Godine i Reh. 3/07 od 29. Maja 2008. Godine, kojim su rehabilitovani Mihailo Sokolov i Mijalko Petrov i utvrđena ništavost sporne presude Vojnog suda u Beogradu K. 276/59 od 30. Jula 1959. Godine, kojom su ta lica osuđena zajedno sa podnosiocem zbog izvršenja krivičnog dela špijunaže. Međutim, Ustavni sud je zaključio da je Okružni sud u Pirotu imao prvostepenu stvarnu nadležnost za postupanje u predmetima u kojima su doneta navedena dva rešenja i na koje se primenjivao Zakon o rehabilitaciji iz 2006. Godine prema kome je postupak po rehabilitaciji imao karakter jednostranačkog postupka, o čemu se izjasnilo i Građansko odeljenje Vrhovnog suda Srbije u pravnom shvatanju utvrđenom na sednici od 13. Juna 2006. Godine. U pomenuta dva predmeta je samim tim bilo isključeno pravo na žalbu protiv prvostepenih rešenja kojima je usvojen zahtev za rehabilitaciju Mihaila Sokolova i Mijalka Petrova. Za razliku od toga, treba istaći da se predmetni vanparnični postupak u kome su doneta osporena rešenja vodio po odredbama Zakona o rehabilitaciji iz 2011. Godine, koji predviđa dvostranački postupak po zahtevu za rehabilitaciju u kome učestvuje Republika Srbija kao protivnik predlagača, te da je osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Reh. 74/13 od 1. Novembra 2013. Godine doneto po žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv osporenog prvostepenog rešenja kojim je odbijen kao neosnovan njegov zahtev za rehabilitaciju. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da rešenja Okružnog suda u Pirotu Reh. 13/06 od 20. Februara 2008. Godine i Reh. 3/07 od 29. Maja 2008. Godine ne predstavljaju dokaze da je drugostepeni sud kao sud najviše pravne instance u ovoj vrsti vanparnica doneo drugačije odluke u predmetima u kojima postoji činjenični i pravni identitet. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud nalazi da osporenim rešenjima nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Podnosilac ustavne žalbe sa razlogom ističe stanovište pravne sigurnosti i jednaku zaštitu prava pred sudovima da je nedopustivo da sudovi iste nadležnosti u pogledu apsolutno istovetnog činjeničnog stanja i pravnog događaja daju različite pravne ocene dokaza. Ovo pre svega, uzimajući u obzir odredbe člana 36. Stav. 1. Ustava koji jemči jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima. Ne mogu se saglasiti sa pravnim rezonovanjem Ustavnog suda u ovom ustavnosudskom predmetu da Ustavni sud prihvata da je osporena Odluka Apelacionog suda u Beogradu Reh. 74/14 od 1. Novembra 2013. Godine prihvatljiva. Pravni zaključak i stanovište osporene Odluke temelji se samo na jednoj potpuno spornoj činjenici, a to je, da Zakon o rehabilitaciji iz 2011. Godine, predviđa dvostranački postupak po zahtevu za rehabilitaciju u kome učestvuje Republika Srbija kao protivnik predlagača. Ovo obrazloženje i ova poruka ne idu u prilog garanciji Ustavom zajemčenih prava na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe. Nesporno je da u pravnom poretku Republike Srbije postoje pravosnažna rešenja o rehabilitaciji saoptuženih u krivičnom postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi i takvo stanovište je potpuno pravno neprihvatljivo.

Ceneći navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da se oni odnose na činjenicu da podnosilac ističe da postojanje dva pravnosnažna rešenja kojima su usvojeni zahtevi za rehabilitaciju lica koja su zajedno sa njim osuđena zbog izvršenja krivičnog dela špijunaže i da je utvrđena ništavost krivičnih presuda, sa razloga što je ona doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, jer je zasnovana na iskazima ovih lica koji su pribavljeni na nezakonit način kao posledica upotrebe prinude i torture. Podnosilac ustavne žalbe insistira na tome da se ocena Vojnog suda o njegovoj krivičnoj odgovornosti upravo zasniva na iskazu Mihajla Sokolova i Mijalka Petrova u delu u kome su teretili njega da je izvršio njegovo krivično delo, pa je Viši sud u Beogradu odbijajući njegov zahtev za rehabilitaciju praktično konvalidirao dokaz za koji je Viši sud u Pirotu već našao da je pribavljen na nezakonit način.

Uzimajući u obzir navedeno, a naročito sadržinu obrazloženja osporenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu Reh. br. 74/13 od 1. Novembra 2013. Godine, Ustavni sud zaključuje da je postupajući drugostepeni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravne prihvatljive razloge kada je ocenio da je presuda Vojnog suda u Beogradu K. 276/59 od 30. Jula 1959. Godine, povodom koje je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev za rehabilitaciju, doneta u krivičnom postupku u kome je podnosiocu omogućeno pravo na odbranu i u kome je njegova krivična odgovornost za izvršenje krivičnog dela špijunaže utvrđena, ne samo na osnovu iskaza saoptuženih Mihajla Sokolova i Mijalka Petrova, već i na osnovu priznanja samog podnosioca, potpuno netačna. Ona je netačna iz vrlo životnog razloga, jer je i Apelacioni sud potpuno pogrešno zaključio da je podnosilac ustavne žalbe sam priznao izvršenje krivičnog dela. Ono što proizlazi iz spisa predmeta, a naročito iz činjenice i okolnosti koje je utvrdio prvostepeni sud, nedvosmisleno proizlazi da se podnosilac ustavne žalbe branio negiranjem izvršenja krivičnog dela, pa kao dokaz tome služi činjenica da je u postupku pred Vrhovnim vojnim sudom prvostepena presuda preinačena na taj način, što mu je umesto prvostepene presude na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine, ista preinačena na kaznu zatvora od sedam godina. Ova činjenica, kao i navedene okolnosti ukazuju i da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu, kao i obrazloženjem Odluke Ustavnog suda, ta činjenica i okolnost u svetlu primene prava na pravično suđenje netačna i proizvoljna, očigledno na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Naglašavam izuzimanje dokaza koji su dobijeni nepoštovanjem člana 3. Konvencije u postupku pred redovnim sudovima, koji nisu uvažili bitnu činjenicu koja se odnosi na pravosnažno rešenje Okružnog suda u Pirotu Reh. br. 13/06 od 20.02.2008. godine, kojim je utvrđeno da su iskazi dati pod torturom, da u smislu pravičnog suđenja iz člana 32. Stav. 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. Konvencije, pretpostavlja poštovanje vladavine prava i pretpostavlja izuzimanje bilo kojeg dokaza koji je dobijen povredom člana 3. Konvencije, a kojima se pre svega, štite ljudska prava.

Posebna razmatranja, međutim, važe u vezi sa upotrebom dokaza u krivičnim postupcima pribavljenim povredom člana 3. Konvencije, Sud je utvrdio da upotreba izjava pribavljenih mučenjem ili drugim lošim postupanjem kao dokaza za utvrđivanje relevantnih činjenica u krivičnim postupcima, čini te postupke u celini nepravičnim. Ovo mišljenje važi bez obzira na dokaznu vrednost izjava i bez obzira da li je njihova upotreba odlučujuća za donošenje osude (vidi Gäfgen protiv Nemačke [BB], broj 22978/05, stav 166, 1. Jun 2010. Godine; Stanimirović protiv Srbije, 18. Oktobar 2011. Godine).

Ovo su razlozi zbog kojih se ne mogu složiti sa odlukom većine sudija Ustavnog suda.

Sudija Mr Tomislav Stojković

Odbijena ustavna žalba u sporu za utvrđenje prava svojine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti