Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao sedam i po godina zbog neefikasnosti suda. Sud je odbio zahtev za naknadu materijalne štete, jer bi troškovi postupka nastali i bez povrede prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Koste Zrnića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Koste Zrnića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 439/10 od 11. februara 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Kosta Zrnić iz Subotice je 9. aprila 2010. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene i izreci, zbog povrede prava zajemčenih čl. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. i 57. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi da je podnosilac ustavne žalbe Opštinskom sudu u Subotici podneo tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova za naknadu materijalne i nematerijalne štete nastale usled nezakonitog lišenja slobode podnosioca od strane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova. Dalje se navodi da su odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva sudovi pogrešno primenili materijalno pravo na štetu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, jer su utvrdili da je potraživanje naknade materijalne i delom nematerijalne štete zastarelo. Prema mišljenju podnosioca, nadležni sudovi, pa i Vrhovni kasacioni sud , odlučujući o reviziji nisu uzeli u obzir da je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela i da je u konkretnom slučaju na zastarelost potraživanja trebalo primeniti odredbu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a ne člana 376. tog zakona. Podnosilac je naveo i da je parnični sud prilikom odlučivanja o naknadi nematerijalne štete povredio načelo materijalne istine, jer teret dokazivanja u parnici nije samo na strankama, već je sud dužan da se stara o pravilnom i potpunom utvrđivanju činjeničnog stanja, pa zato i ima određena ovlašćenja iz člana 7. st. 3. i 4. Zakona o parničnom postupku, nezavisno od predloga stranaka, a shodno odluci Saveznog suda Gzs. 41/77. Podnosilac smatra da mu je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo na sudsku zaštitu garantovao odredbom člana 22. stav 1. Ustava, pravo na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pravo na rehabilitaciju i naknadu štete garantovano odredbom člana 35. stav 1. Ustava, kao i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo garantovano odredbama člana 36. Ustava. U ustavnoj žalbi se navodi i da pri „nezakonitom hapšenju žalilac nije bio obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, niti o dokazima protiv njega, nije mu bilo pruženo pravo na odbranu, na branioca po izboru, niti spremanje odbrane“, kao i da mu je uskraćena sloboda kretanja i pravo na utočište. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu njegovih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i dosudi mu troškove ove ustavne žalbe u iznosu od 50.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dokumenta dostavljena uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 29. juna 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Subotici tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog pretrpljenog i budućeg straha, zbog povrede ugleda i časti, zbog povrede slobode, zbog povrede prava ličnosti, te zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i naknade materijalne štete na ime prinudnog i prisilnog rada, sve u opredeljenim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom.

Opštinski sud u Subotici je 4. marta 2008. godine doneo presudu P. 1003/07 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 300.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu isplati iznose opredeljene u tužbi na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog pretrpljenog i budućeg straha, zbog povrede ugleda i časti, zbog povrede slobode, zbog povrede prava ličnosti i opredeljeni iznos preko dosuđenog iznosa za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, kao i iznos materijalne štete na ime prinudnog i prisilnog rada.

Presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 571/08 od 22. avgusta 2008. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene izjavljene protiv prvostepene presude i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Subotici P. 1003/07 od 4. marta 2008. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 439/10 od 11. februara 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 571/08 od 22. avgusta 2008. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da su nižestepeni sudovi pravilno odlučili kada su delimično usvojili tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i dato je obrazloženje za ovakav stav revizijskog suda. Takođe je navedeno da su nižestepeni sudovi pravilno odlučili kada su u preostalom delu odbili tužbeni zahtev tužioca zbog toga što je ovo potraživanje tužioca zastarelo u smislu člana 376. Zakona o obligacionoim odnosima, jer prema utvrđenim okolnostima nema zakonskih uslova za primenu roka zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da, prema odredbama člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, potraživanje naknade štete po osnovu odgovornosti države za štetu koju prouzrukuje njen organ zastareva u rokovima propisanim odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, pa kako se tužilac vratio sa ratišta 21. jula 1995. godine, a tužba je podneta 29. juna 2007. godine, znači da je prestalo pravo tužioca da zahteva od tužene novčanu naknadu za ostale vidove naknade štete.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: načelo zabrane diskriminacije (član 21.); načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava prema kome svako ima pravo na sudsku zaštitu zbog povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava (član 22.); pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.); pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (član 25.); zabrana ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada (član 26.); pravo na slobodu i bezbednost (član 27.); prava koja se jemče licu lišenom slobode (čl. 28. i 29.); prava koja se jemče licu prema kome je određen pritvor (čl. 30. i 31.); pravo na pravično suđenje (član 32.); pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.); pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.); sloboda kretanja (član 39.); pravo na utočište koje se garantuje strancima koji strahuju od progona zbog svoje rase, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti, pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja (član 57.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, da ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom, da to pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete (član 172.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tesktu: ZPP) je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, da je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) ili kad je to posebnim propisima predviđeno, a da sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne, osim kada zakonom nije drugačije propisano (član 7.); da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 13.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povrede prava na koje se formalno poziva u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je, kao prvo, ocenio da podnosilac ustavne žalbe tvrdnje o povredi svojih ustavnih prava, pre svega zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud pogrešno primenio materijalno pravo. U tom smislu, navodi ustavne žalbe usmereni su pre svega na tvrdnje o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava i, posledično, o povredi prava na naknadu štete zbog nezakonitog lišenja slobode iz člana 35. stav 1. Ustava.

Kako pogrešna i proizvoljna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da su u ovom delu ispunjene pretpostavke za ispitivanje osnovanosti istaknute povrede prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da iz činjenice da je delimično usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe istaknut prema tuženoj Republici Srbiji - Ministarstvu unutrašnjih poslova, nesporno proizlazi da su nadležni sudovi ocenili da je on imao pravnog osnova da zahteva naknadu štete nastalu usled nezakonitog rada državnih organa, u konkretnom slučaju pričinjenu nezakonitim lišenjem slobode i uskraćivanjem slobode kretanja, i to bez obzira na to da li je štetna posledica nastupila na teritoriji Republike Srbije ili izvan nje. Ustavni sud nalazi da je ovakva ocena postupajućih sudova ustavnopravno prihvatljiva i usmerena upravo na zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe, jer je zasnovana ne samo na odredbi člana 172. stav 1. ZOO, već i na odredbama člana 27. stav 1, člana 35. stav 1. i člana 39. Ustava. Međutim, jedan od uslova da se pred nadležnim sudom osnovano potražuje naknada štete nastale usled nezakonitog lišenja slobode jeste i rok u kome se takav zahtev može postaviti. U konkretnom slučaju, rokovi u kojima se može potraživati naknada štete utvrđeni su odredbama člana 376. st. 1.i 2. ZOO i člana 377. stav 1. ZOO, a kojima se reguliše pitanje zastarevanja potraživanja naknade prouzrokovane štete. Odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO propisani su subjektivni i objektivni rok ovi zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete, koji iznose tri godine od saznanja za štetu i za lice koje je štetu pričinilo (subjektivni rok), odnosno pet godina od kada je šteta nastala (objektivni rok). U slučaju kad je, pak, šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za to krivično delo je predviđen duži rok zastarelosti krivičnog gonjenja od onog navedenog u članu 376. stav 1. ZOO, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu u ovom slučaju, saglasno odredbi člana 377. stav 1. ZOO, zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, da bi se mogao primeniti duži - privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete u odnosu na opšti rok, potrebno je da je šteta prouzrokovana krivičnim delom, što podrazumeva, najpre, da je zbog radnji kojima je prouzrokovana šteta protiv određenog lica vođen krivični postupak. Osim toga, saglasno odredbi člana 13. ZPP, u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca parnični sud je vezan pravnosnažnom presudom krivičnog suda, te se duži rok zastarelosti predviđen odredbom člana 377. stav 1. ZOO može primeniti samo u slučaju da je presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela čijim je izvršenjem šteta nastala. Međutim, kako iz navoda ustavne žalbe proizlazi da krivični postupak protiv eventualnih učinilaca krivičnog dela nije pokrenut, to su se u konkretnom slučaju, prema oceni Ustavnog suda, imala primeniti opšta pravila o zastarelosti potraživanja naknade štete, utvrđena odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je našao da se osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda ne zasniva na pogrešnoj ili proizvoljnoj primeni materijalnog prava, kako to tvrdi podnosilac ustavne žalbe.

U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi pravila zastupanja na strani tužene, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbi člana 361. tačka 9) ZPP, na ovu povredu može pozivati samo ona stranka koja nije bila zastupana saglasno odredbama zakona, što znači da eventualno nepravilno zastupanje može imati za posledicu povredu prava na pravično suđenje samo zastupanog lica , a ne i protivne strane u postupku.

U pogledu navoda o povredi parničnog načela materijalne istine, Ustavni sud ukazuje da je navedeni stav Saveznog suda na koji je ukazano u ustavnoj žalbi bio zauzet u toku primene Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, po kome je sud bio ovlašćen da i sam izvodi dokaze koje stranke nisu predložile, ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje. Međutim, Zakonom o parničnom postupku iz 2004. godine, a koji se primenjivao u toku parničnog postupka koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe napušteno je tzv. istražno načelo parničnog postupka i predviđeno da se parnični postupak zasniva na načelu dispozicije stranaka. U tom smislu odredbama člana 7. ZPP je propisano da su stanke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, a samo izuzetno je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile, i to ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3. ZPP), ili kad je to posebnim propisim predviđeno. Stoga je pozivanje podnosioca na stav Saveznog suda koji se odnosio na primenu ranije važećeg Zakona pravno neutemeljeno. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove.

Polazeći od svega prethodno iznetog, Ustavni sud je utvrdio da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim aktom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na prethodno iznetim razlozima Ustavni sud zasniva i ocenu da osporenom presudom podnosiocu nije povređeno ni pravo zajemčeno odredbom člana 35. stav 1. Ustava, jer ustavna garancija prava na naknadu štete zbog nezakonitog lišenja slobode podrazumeva da lice koje takvu naknadu potražuje svoj zahtev postavi u zakonom propisanom roku. Izneti stav Ustavni sud je već zauzeo u više svojih odluka (videti na primer odluke u predmetima Už-345/2008 ili Už-518/2008).

Prethodna ocena Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe odnosi se i na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Ovo iz razloga što uz ustavnu žalbu nije priložen bilo koji dokaz da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke u pogledu tužbenih zahteva za naknadu štete od Republike Srbije, a što je osnovni preduslov za osnovano isticanje povrede prava na jednaku zaštitu pred sudovima. Sa druge strane, sama osporena presuda nesporno potvrđuje da je podnosilac ustavne žalbe imao i da je iskoristio pravo da se zakonitost prvostepene presude ispita ne samo u žalbenom postupku, već i u postupku po vanrednom pravnom leku – reviziji, o kojoj je odlučivao najviši sud u Republici koji je, odlučujući o osnovanosti izjavljenog pravnog sredstva, dao jasne i dovoljne razloge za svoju odluku. Pri tome, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da ustavno jemstvo prava na pravno sredstvo ne podrazumeva povoljan ishod postupka po lice koje je koristilo propisano pravno sredstvo ako za to nije bilo osnova.

6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu kojim je istaknuta povreda prava iz čl. 32, 35. i 36. Ustava, kao u prvom delu izreke.

7. Ustavnom žalbom je istaknuta i povreda jednog od ustavnih načela ljudskih i manjinskih prava, sadržanog u članu 22. stav 1. Ustava, kojim se svakome utvrđuje pravo na sudsku zaštitu, što znači pravo na pristup sudu koje obuhvata pravo da se pred nadležnim sudom pokrene postupak i pravo na konačno rešenje spora, tj. na odluku suda o građanskim pravima i obavezama lica koje je postupak pokrenulo. Kako je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe imao i koristio pravo da u postupku pred nadležnim sudovima, kao što je rečeno, čak i pred najvišim sudom u Republici, zahteva zaštitu svojih prava, koja mu je i pružena u meri u kojoj je to bilo saglasno važećim propisima, to se, po oceni Ustavnog suda, navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi načela iz člana 22. Ustava. Propust samog podnosioca da naknadu štete zahteva u propisanom zakonskom roku, a što je bio razlog da mu sudovi nisu mogli pružiti zaštitu u celini, ne može se dovesti u ustavnopravnu vezu sa povredom prava na sudsku zaštitu.

Kako je ustavnom žalbom osporena samo revizijska presuda Vrhovnog kasacionog suda, a kojom je taj sud, u granicama svojih nadležnosti, odlučivao samo o zakonitosti prav nosnažne parnične presude donete u postupku povodom zahteva za naknadu štete, Ustavni sud je utvrdio da se priroda i sadržina osporenog akta ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava iz člana 23, čl. 25. do 31. i člana 57. Ustava, kao ni sa slobodom zajemčenom članom 39. Ustava, a čija povreda se ističe ustavnom žalbom.

U odnosu na navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud još jednom ukazuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Akcesorna priroda načela zabrane diskriminacije znači da je pretpostavka za utvrđivanje postojanja povrede ovog načela da je prethodno utvrđena povreda ili uskraćivanje nekog određenog zajemčenog prava ili slobode. Pošto u konkretnom slučaju Ustavni sud nije našao da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom povređeno bilo koje od označenih ustavnih prava i sloboda, to samim tim nije bilo uslova za ispitivanje povrede načela zabrane diskriminacije.

Konačno, polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe, iako se na prvoj strani ustavne žalbe poziva i na "pravo na pravično suđenje u razumnom roku", ne navodi bilo kakve razloge koji bi se odnosili na trajanje postupka u kome je doneta osporena presuda, Ustavni sud nije ispitivao postojanje povrede ovog prava.

8. Na osnovu prethodno iznetog, Ustavni sud je, u drugom delu izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u onim delovima kojima se ističu povrede odredaba čl. 21, 22, 23, 25. do 31, 39. i 57. Ustava, jer ne postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević