Odluka Ustavnog suda o apsolutnoj nenadležnosti suda u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da su redovni sudovi povredili pravo na pravično suđenje. Oglašavanje apsolutno nenadležnim za tužbu radi naknade štete zbog manje isplaćene plate predstavlja povredu prava na pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1953/2009
21.03.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Cokića iz Zaječara, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Cokića i utvrđuje da je rešenjem Opštinskog suda u Zaječaru P1. 621/08 od 24. aprila 2009. godine i rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1261/09 od 20. avgusta 2009. godine povređeno pravo pod nosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Cokić iz Zaječara podneo je 22. oktobra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Zaječaru P1. 621/08 od 24. aprila 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1261/09 od 20. avgusta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je Opštinskom sudu u Zaječaru podneo tužbu za naknadu štete nastale isplatom plate i penzije u manjem iznosu nego što je to propisano Zakonom o Vojsci Jugoslavije. Dalje je naveo da je Opštinski sud u Zaječaru doneo rešenje P1. 621/08 od 24. aprila 2009. godine kojim se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, odbacio njegovu tužbu kao nedozvoljenu i obavezao ga da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka, a da je drugostepeni sud rešenjem Gž. 1261/09 od 20. avgusta 2009. godine odbio njegovu žalbu. Prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, o naknadi štete se ne može raspravljati u upravnom postupku, već samo u parničnom postupku pred sudom opšte nadležnosti, kako to propisuje član 194. Zakona o Vojsci Jugoslavije koji je bio na snazi do kraja 2007. godine. Predložio je da Ustavni sud poništi osporena rešenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne ž albe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Zaječaru P 1. 621/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Opštinski sud u Zaječaru je 24. aprila 2009. godine doneo osporeno rešenje P1. 621/08 kojim se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, te je odbacio kao nedozvoljenu tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojom je traženo da se tužena Republika Srbija – Vojska Srbije – Vojna pošta 6002 Zaječar obaveže da tužiocu na ime razlike za period od 1. jula 2000. godine pa do 31. decembra 2005. godine isplati iznos od 1.639.152,92 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. februara 2006. godine pa do isplate, i obavezao tužioca da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u odgovarajućem novčanom iznosu. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac imao status profesionalonog vojnika čija se plata, prema odredbi člana 53. stav 1. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku; da, na osnovu člana 152. Zakona o Vojsci Jugoslavije, navedenu naredbu, odnosno rešenje donosi starešina i da taj akt, saglasno članu 156. Zakona o Vojsci, ima svojstvo upravnog akta; da ocenu zakonitosti upravnih akata, kao i kontrolu primene odredaba pozitivnih propisa vrše nadležni organi koji određuju plate zaposlenih i nadležni sud u upravnom sporu; da ukoliko plata-penzija i nije pravilno obračunata, a rešenje o plati-penziji je konačno i pravnosnažno, postupajući po tom rešenju, tj. isplaćujući platu- penziju kako je određeno tim rešenjem, tuženi ne postupa mimo zakona, nema deliktne radnje koja bi za posledicu imala pravo da se zahteva naknada štete primenom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, budući da se nezakonito postupanje državnih organa može iskazati samo kroz kršenje, a ne i kroz primenu prava; da budući da je sam tužilac na raspravi pred sudom 24. aprila 2009. godine naveo da je podneo zahtev za isplatu razlike Vojnom pravobranilaštvu u Beogradu 2. decembra 2003. godine i da upravni spor nije vodio iz razloga što smatra da je dovoljan bio njegov zahtev podnet pravobranilaštvu, jasno je da on sam priznaje da upravni spor u pogledu zakonitosti rešenja po kojima mu je vršena isplata nije pokrenuo; da imajući u vidu da sud opšte nadležnosti ne može ocenjivati da li je odluka nadležnog organa o visini plate vojnika, odnosno penzije vojnog penzionera zakonita, odnosno da li je ta plata pravilno obračunata, prvostepeni sud je našao da je sud opšte nadležnosti apsolutno nenadležan za postupanje u ovoj pravnoj stvari, te je tužbu tužioca odbacio kao nedozvoljenu.

Okružni sud u Zaječaru je 20. avgusta 2009. godine, odlučujući o žalbi tužioca, doneo osporeno rešenje Gž. 1261/09 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Zaječaru P1. 621/08 od 24. aprila 2009. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je pravilno postupio prvostepeni sud kada se oglasio apsolutno nenadležnim i odbacio tužbu tužioca i za ovakav zaključak dao dovoljne razloge koje prihvata i Okružni sud; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da tužilac nije vodio upravni postupak za ukidanje ili izmenu konačnog i pravnosnažnog rešenja, kojim je tuženi u upravnom postupku utvrdio v isinu mesečne plate i penzije u utuženom period u; da je tužilac mogao da traži poništaj ili izmenu rešenja nadležnog organa o visini plate i penzije za utuženi period, te ukoliko tuženi ne postupi po pravnosnažnom i izvršnom rešenju o određivanju plate i penzije i ukoliko ne isplaćuje platu i penziju u skladu sa tako donetim rešenjem, u tom slučaju bi tuženi postupao nezakonito i tužilac bi pretrpeo štetu, čiju naknadu bi mogao da ostvaruje pred sudom opšte nadležnosti.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, b itne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne s amouprave.

Odredbom člana 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka.

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni su d je utvrdio da je osporenim rešenjima povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim stav redovnih sudova da se u parničnom postupku ne može odlučivati o zahtevu za naknadu štete prouzrokovane isplaćivanjem plata i penzija u manjem iznosu nego što je to propisano zakonom. U konkretnom slučaju, osnov tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe bila je naknada štete, koja je imovinskopravni zahtev o kome odlučuje sud u parničnom postupku, u skladu sa odredbom člana 1. Zakona o parničnom postupku. Imajući u vidu navedeno, u situaciji kada se parnični sud oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje i odbacio kao nedozvoljenu tužbu podnosioca, iako je o njoj trebalo meritorno da odlučuje, suštinski je došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjima povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući mogućnost otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud je ispitivao da li bi ponavljanje postupka pred nadležnim sudom dovelo do toga da podnosilac ustavne žalbe uspe u parnici.

Ustavni sud je, najpre, ocenio da su redovni sudovi u konkretnom slučaju ušli u meritum stvari, te da su razlozi koji su navedeni u obrazloženju osporenih rešenja, u stvari, razlozi za odbijanje tužbenog zahteva podnosioca.

Ustavni sud naglašava da je doneo veliki broj odluka kojima je odbio kao neosnovane ustavne žalbe podnosilaca - profesionalnih vojnih lica izjavljene protiv presuda donetih u parničnom postupku kojima su odbijeni njihovi tužbeni zahtevi radi naknade materijalne štete na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa plate koju su ostvarili kao profesionalna vojna lica (videti, među mnogim drugim, Odluku Ustavnog suda Už-284/2007 od 22. decembra 2009. godine). Ustavni sud je utvrdio da se obrazloženja tih presuda zasnivaju, u suštini, na istim razlozima na kojima su zasnovana i osporena rešenja . Naime, u obrazloženju presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1796/06 od 7. februara 2007. godine, za koju je u Odluci Ustavnog suda Už-284/2007 od 22. decembra 2009. godine utvrđeno da je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava , navedeno je: da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca; da pojedinačno rešenje nadležnog starešine o visini plate predstavlja upravni akt, jer se tim rešenjem utvrđuje pravo na platu profesionalnog vojnika i visina plate; da se zakonitost navedenih rešenja i pravilnost obračuna plate ne može ocenjivati u parničnom postupku, već isključivo u upravnom postupku i upravnom sporu; da je u konkretnom slučaju isplata tužiocima vršena na osnovu pravnosnažnih i konačnih rešenja i da su plate redovno isplaćivane u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa; da je u ovoj pravnoj stvari bez uticaja da li su budžetom bila predviđena sredstva za isplatu plata u većem iznosu i da li su ta sredstva namenski korišćena; da su zahtevi tužilaca za isplatu plata u većem iznosu od onoga koji je utvrđen odlukom nadležnog organa neosnovani, jer isplata u skladu sa pravnosnažnim rešenjem ne predstavlja nepravilno i nezakonito postupanje državnog organa te, u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, ne postoji odgovornost države za štetu; da bi država bila odgovorna samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskog razloga uskratio isplatu plate u celini ili delimično ili vršio selekciju prilikom ispunjenja obaveza po rešenjima starešine ili na drugi način nezakonito ili nepravilno postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja.

Imajući u vidu da su sudovi u parničnom postupku odbijali tužbene zahteve lica koja su bila u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac ove ustavne žalbe, i da je Ustavni sud ocenio da su te presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, Sud nalazi da ponavljanje postupka pred nadležnim sudom ne bi dovelo do toga da bude usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ predstavlja pravičan vid zad ovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke .

7. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge za tvrdnju da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 - ispravka i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o apsolutnoj nenadležnosti suda u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti