Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje rešenjem Vrhovnog kasacionog suda. Povreda se odnosi na odbacivanje izuzetno dozvoljene revizije na osnovu stava da je za odlučivanje neophodan predlog apelacionog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „P.“ d.o.o. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „P.“ d.o.o. Beograd i utvrđuje da je stavom drugim izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5124/20 Gž ap 22/20 od 18. novembra 2020. godine, u delu u kojem je odlučeno o re viziji kao izuzetno dozvoljenoj, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništavaju se st avovi drugi i treći izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5124/20 Gž ap 22/20 od 18. novembra 2020. godine i određuje da isti sud donese novu odluk u o reviziji podnosioca ustavne žalba, kao izuzetno dozvoljenoj, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž4 99/18 od 4. septembra 2019. godine .

3. Odbacuje se predlog privrednog društva „P.“ d.o.o. Beograd za odlaganje izvršenja rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5124/20 Gž ap 22/20 od 18. novembra 2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „P.“ d.o.o. Beograd je, 17. februara 2021. godine, preko punomoćnika M . J , advokata iz Beograda , Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5124/20 Gž ap 22/20 od 18. novembra 2020. godine , zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5124/20 Gž ap 22/20 od 18. novembra 2020. godine odbačena kao nedozvoljena žalba i revizija podnosioca izjavljene protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu RZ 11/20 od 16. jula 2020. godine i da je istim osporenim revizijskim rešenjem odbačena kao nedozvoljena revizija podnosioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž4 99/2018 od 4. septembra 2019. godine; da je osporenom revizijskom rešenju prethodilo navedeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu RZ. 11/20 od 16. jula 2020 kojim nije predlo ženo Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji podnosioca, kao izuzetno dozvoljenoj, izjavljenoj protiv navedene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž4 99/18 od 4. septembra 2019. godine; da je u navedenom rešenju Apelacionog suda u Beogradu data pouka o pravnom leku o mogućnosti izjavljivanje žalbe protiv navedenog rešenja i to Vrhovnom kasacionom sudu.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i načela poništi osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda . Postavio je zahtev za odlaganje izvršenja rešenja Vrhovnog kasacionog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom ustavnosudskom postupku :

Viši sud u Beogradu je presudom P4 154/10 od 17. jula 2017. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca protiv tuženih privrednog društva „Politika“ a.d. Beograd i privrednog društva „P. Politika“ d.o.o. Beograd, ovde podnosilac ustavne žalbe, zbog povrede autorskih prava.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž4 99/18 od 4. septembra 2019. godine delimično preinačio prvostepenu presudu, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilaca protiv podnosioca ustavne žalbe.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedene drugostepene presude izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 125/04 i 1 11/09).

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem RZ 11/20 od 16. jula 2020. godine rešio da se ne predlaže Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji podnosioca ustavne žalbe, kao o izuzetno dozvoljenoj. Navedeno rešenje sadrži pouku o pravnom leku da je protiv tog rešenja dozvoljena žalba Vrh ovnom kasacionom sudu.

Protiv navedenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu podnosilac je izjavio žalbu i reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev. 5124/20 Gž ap 22/20 od 18. novembra 2020. godine, u stavu prvom izreke, odbacio kao nedozvoljene žalbu i reviziju izjavljene protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu RZ 11/20 od 16. jula 2020. godine, a u stavu drugom izreke odbacio je kao nedozvoljenu reviziju izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž4 99/18 od 4. septembra 2019. godine, dok je, u stavu trećem izreke, odbio kao neosnovan zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka. U obrazloženju osporenog rešenja najvišeg suda je, između ostalog, navedeno: da je prema članu 395. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona kad je, po oceni apelacionog suda, o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava; da iz navedenog proizlazi da Vrhovni kasacioni sud može prihvatiti odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, pod uslovom da je takvo odlučivanje predložio apelacioni sud, što u konkretnoj situaciji nije slučaj; da žalba i revizija nisu po zakonu dozvoljene protiv rešenja apelacionog suda koji se ne predlaže odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, dok je „opšta revizija“ nedozvoljena, zbog vrednosti predmeta spora.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjivao u odnosu izjavljenu reviziju, kao izuzetno dozv oljenoj, bilo je propisano: da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava (član 395); da o reviziji odlučuje Vrhovni kasacioni sud (član 396.).

Odredbama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11-dr. zakon, 101/11, 101/13 i 40/15 -dr. zakon, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17, 65/18-Odluka US, 87/18 i 88/18-Odluka US) propisano je: da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima izjavljenim na odluke sudova Republike Srbije i u drugim stvarima određenim zakonom (član 30. stav 1.); da Vrhovni kasacioni sud obezbeđuje jedinstvenu sudsku primenu prava i jednakost stranaka u sudskim postupcima; razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad sudova; imenuje sudije Ustavnog suda, daje mišljenje o kandidatu za predsednika Vrhovnog kasacionog suda i vrši druge nadležnosti određene zakonom (član 31.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda u delu u kojem je rešeno o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, Ustavni sud ukazuje da je najviši sud povodom ove vrste revizije zauzeo pravni stav da Vrhovni kasacioni sud može prihvatiti odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, pod uslovom da je takvo odlučivanje predložio apelacioni sud, što u konkretnoj situaciji nije slučaj.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud zatim ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, koji je prihvatio i Ustavni sud, da se pravičnost suđenja ostvaruje kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. Naime, Evropski sud za ljudska prava je u presudi Sotiris and Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti stav 20. navedene presude). Ustavni sud smatra da je izneti stav od izuzetne važnosti, jer strankama u postupku omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da se na njihov slučaj ta postojeća, predvidljiva pravila zaista i primene.

Ustavni sud ukazuje da, u smislu Zakona o uređenju sudova, Vrhovni kasacioni sud odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima (član 30. stav 1.), a revizija koja je izjavljena da se o njoj odluči, kao izuzetno dozv oljenoj, predstavlja vanredno pravno sredstvo. Dalje, Zakonom o parničnom postupku iz 2004. godine je bilo propisano da o reviziji odlučuje Vrhovni kasacioni sud (član 396.). Ustavni sud zatim ukazuje na svoj stav izražen u Odluci IUz-2 /2010 od 14. marta 2013. godine da o pitanju da li će se dopustiti izuzetna revizija u sporovima koji zavređuju intervenciju Vrhovnog kasacionog suda, odlučuje upravo Vrhovni kasacioni sud, što znači da taj sud ceni da li se u konkretnom slučaju radi o izuzetno dozvoljenoj reviziji, odnosno da li se revizijom pokreću pravna pitanja od opšteg značaja ili pitanja koja su od značaja za ujednačavanje sudske prakse ili novo tumačenje prava. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud ocenjuje da o dozvoljenosti i osnovanosti ove vrste revizije odlučuje samo Vrhovni kasacioni sud.

Kada je reč o odnosu apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda u postupku po reviziji, kao izuzetno dozvoljen oj, Ustavni sud ukazuje na svoju ustaljenu praksu prema kojoj je zakonom utvrđena uloga najvišeg suda upravo da ujednačava i usmerava sudsku praksu i da rešava opšta pravna pitanja u cilju očuvanja pravne sigurnosti, kao elementa prava na pravično suđenje, dok izjašnjenje apelacionog suda o dozvoljenosti revizije, kao izuzetne dozvoljene, predstavlja u suštini samo predlog (nema rešavajući karakter) , odnosno ocena apelacionog suda o dopuštenosti revizije, kao izuzetno dozvoljene, ni na koji način ne može da bude obavezujuća za revizijski sud kao sud nadležan za postupanje po ovom vanrednom pravnom leku i kao sud više instance .

Ustavni sud je imao u vidu da se odlučivanje o dozvoljenosti (ali i osnovanosti) revizije, kao izuzetne dozvoljene, zasniva na sumarnom obrazloženju da „u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava“, međutim, ovakva, ali merodavna pravna argumentacija je izostala u konkretnom slučaju zbog, po oceni Ustavnog suda, ustavnopravnog neprihvatljivog pravnog stanovišta Vrhovnog kasacionog suda da navedeni sud može prihvatiti odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, pod uslovom da je takvo odlučivanje predložio apelacioni sud.

Polazeći od svega izloženog, a saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je stavom drugim izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5124/20 Gž ap 22/20 od 18. novembra 2020. godine, u delu u kojem je odbačena ko nedozvoljena revizija izjavljena kao izuzetno dozvoljena, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem st avova drugog i trećeg izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5124/20 Gž ap 22/20 od 18. novembra 2020. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe, kao izuzetno dozvoljenoj, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž4 99/18 od 4. septembra 2019. godine.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud meritorno odlučio o ustavnoj žalbi, to je predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5124/20 Gž ap 22/20 od 18. novembra 2020. godine be spredmetan, te je Sud navedeni predlog odbacio i odlučio kao u tački 3. izreke, saglasno odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Kako je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv stava drugog izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 5124/20 Gž ap 22/20 od 18. novembra 2020. godine, u delu u kojem je odlučeno o reviziji , kao izuzetno dozvoljenoj , i naložio otklanjanje štetnih posledica, to nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo i prava na imovinu.

9. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i rešenje Vrhovnog kasacionog suda, u stavu prvom izreke, u kojem su odbačene kao nedozvoljene žalba i revizija podnosioca izjavljene protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu RZ 11/20 od 16. jula 2020. godine, kao i , u stavu drugom izreke, u kojem je odbačena kao nedozvoljena opšta revizija podnosioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž4 99/18 od 4. septembra 2019. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv revizijskog r ešenja u delu u kojem je odbačena kao nedozvoljena žalba podnosioca podneta protiv rešenja apelacionog suda koji m nije predloženo da se o reviziji podnosioca odluči kao izuzetno dozvoljenoj, Ustavni sud ukaz uje da je navedeno odlučivanje najvišeg suda u suprotnosti sa praksom Ustavnog suda, s obzirom na to da je u rešenju ovog suda Už-2233/2011 od 29. februara 2012. godine zauzeto pravno stanovište da stranka u parničnom postupku ima procesnu mogućnost da izjavi žalbu Vrhovnom kasacionom sudu protiv rešenja apelacionog suda kojim nije predloženo odlučivanje o reviziji izjavljenoj, u smislu člana 395. ranijeg Zakona o parničnom postupku iz 2004 . godine. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da svrha žalbe u navedenoj procesnoj situaciji jeste da ocenu o izuzetno dozvoljenosti revizije da Vrhovni kasacioni sud u konačnoj instanci. S obzirom na to da je Ustavni sud u konkretnom slučaju naložio Vrhovnom kasacionom sudu da ponovo odlučio o podnosiočevoj reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, to je odlučivanje o predmetnoj žalbi bespredmetno.

Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv revizijskog rešenja u delu u kojem je odbačena kao nedozvoljena revizija podnosioca izjavljena protiv rešenja apelacionog suda koji nije predloženo da se o reviziji podnosioca odluči kao izuzetno dozvoljenoj, Ustavni sud ukazuje da je očigledno da navedeno vanredno pravno sredstvo po samom zakonu nije dozvoljeno protiv ovakvog rešenja apelacionog suda.

Ispitujući pretpostavke za izjavljivanje ustavne žalbe protiv revizijskog rešenja u delu u kojem je odbačena kao nedozvoljena opšta revizija podnosioca izjavljena protiv drugostepene presude, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog rešenja u predmetnom delu .

U odnosu na povredu prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneta drugačija (različita) revizijska odluka od revizijske odluke koja se osporava ustavnom žalbom, pa je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake sudske zaštite prava podnosioca ustavne žalbe.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što podrazumeva i da u postupku po pravnom sredstvu nižestepena odluka može biti preinačena, ako za to ima zakonskog osnova , a za meritorno odlučivanje o vanrednom pravnom sredstvu nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi.

Povreda prava na imovinu se ne može dovesti u vezu sa sadržinom osporenog revizijskog rešenja.

U vezi sa navodima podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim aktom povređeno načelo iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenom ustavnom normom ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga povreda ovog načela može nastati samo akcesorno, kao posledica utvrđene povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, što nije slučaj u konkretnom predmetu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, ustavnu žalbu u tim delovima odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.