Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na pravično suđenje. Potvrđen je stav redovnih sudova da je potraživanje naknade štete zbog nezakonitog lišenja slobode zastarelo, jer se primenjuje opšti rok zastarelosti, a ne duži rok predviđen za štetu prouzrokovanu krivičnim delom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Miščevića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Miščevića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1887/09 od 1. jula 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na rehabilitaciju i naknadu štete, zajemčenih odredbama čl. 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Miščević iz Subotice je 21. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, izjavio ustavnu žalbu Ustavnom sudu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava zajemčenih čl. 21, 22, 23, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 32, 35, 36, 39. i 57. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je podnosilac ustavne žalbe podneo Opštinskom sudu u Subotici tužbu protiv Republike Srbije za naknadu štete nastale usled nezakonitog lišenja slobode podnosioca od strane pripadnika MUP RS. Dalje je navedeno da su odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva, sudovi pogrešno primenili materijalno pravo na štetu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, jer su utvrdili da je potraživanje naknade nematerijalne štete zastarelo. Prema mišljenju podnosioca, posebno je Vrhovni sud Srbije odlučujući o reviziji “izgubio iz vida činjenicu da je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela“ i da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a ne člana 376. Zakona. Podnosilac je naveo i da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka, s obzirom na to da je tuženu Republiku Srbiju zastupao zamenik Republičkog javnog pravobranioca, a ne sam Republički javni pravobranilac, kao i da je parnični sud „povredio načelo materijalne istine iz čl. 7. ... (jer) pri odlučivanju o naknadi materijalne štete (nije imao) u vidu zarade koje tužilac potražuje, jer teret dokazivanja u parnici nije samo na strankama, već je sud dužan da se stara o pravilnom i potpunom utvrđivanju činjeničnog stanja, pa zato i ima određena ovlašćenja iz čl. 7. st. 3. i 4. ZPP-a, a nezavisno od predloga stranaka, shodno odluci Saveznog suda Gzs. 41/77“. Podnosilac smatra da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pravo na rehabilitaciju i naknadu štete garantovano odredbom člana 35. stav 1. Ustava, kao i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo garantovano odredbama člana 36. Ustava. U ustavnoj žalbi se navodi i da pri „nezakonitom hapšenju žalilac nije bio obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, niti o dokazima protiv njega, nije mu bilo pruženo pravo na odbranu, na branioca po izboru niti spremanje odbrane“, kao i da mu je uskraćena sloboda kretanja i pravo na utočište. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji žalbu, poništi osporenu presudu i utvrdi mu pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 13. jula 2007. godine podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije - MUP Beograd, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, zbog povrede ugleda i časti, zbog povrede slobode i ličnosti, zbog pretrpljenog straha, u opredeljenim iznosima, sve sa zakonskom zateznom kamatom, kao i radi naknade materijalne štete.

Opštinski sud u Subotici je 8. oktobra 2008. godine doneo presudu P. 973/08 kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu isplati određeni iznos na ime umanjenja opšte životne aktivnosti, dok je deo tužbenog zahteva preko tog iznosa do traženog iznosa odbijen. Odbijeni su i tužbeni zahtevi za naknadu ostalih vidova nematerijalne štete, kao i oni za naknadu materijalne štete.

Okružni sud u Subotici je 17. decembra 2008. godine doneo presudu Gž. 1442/08 kojom je delimično usvojena žalba tužioca, pa je prvostepena presuda preinačena u pogledu dosuđenog iznosa naknade štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i u pogledu odluke o troškovima postupka, a u preostalom delu, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca, žalba tužioca je odbijena i potvrđena je prvostepena presuda.

Odlučujući o reviziji podnosioca ustavne žalbe, Vrhovni sud Srbije je 1. jula 2009. godine doneo osporenu presudu Rev. 1887/09, kojom je odbijena kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 1422/08 od 17. decembra 2008. godine. U obrazloženju revizijske odluke je navedeno: da je revizijski sud našao da u ovoj pravnoj stvari nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti povreda iz tačke 12) istog člana, na koju revizija ukazuje; da pobijane presude nisu zasnovane na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, pa se neosnovano revizijom ukazuje na bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku; da je pravilnom primenom materijalnog prava odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha, povrede u gleda i časti, povrede slobode i prava ličnosti, kao i zahtev za naknadu materijalne štete, a delimično usvojen zahtev za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti; da tužena za štetu koju su u 1995. godini pretrpela izbegla lica iz ratom zahvaćenih područja Hrvatske i Bosne i Hercegovine zbog nezakonitog lišenja slobode od strane Ministarstva unutrašnjih poslova, zadržavanja i predaje vojnim i policijskim organima Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, odgovora na osnovu člana 25. Ustava Republike Srbije i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da to potraživanje naknade štete zastareva u rokovima iz člana 376. ZOO (tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, odnosno pet godina od nastanka štete); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije propisano šta drugo (član 361. stav 1. ZOO), a to znači da se rok zastarelosti računa od trenutka saznanja za štetu i lice koje je štetu učinilo; da je tužilac, u konkretnom slučaju, kako je to utvrđeno prema nalazu i mišljenju veštaka, od momenta izvršene prinudne mobilizacije, tokom boravka na ratištu, trpeo strah različitog intenziteta koji je trajao još tri meseca po povratku sa ratišta (3. septembra 1995. godine), zbog čega je i po oceni tog suda, rok zastarelosti potraživanja za ovaj vid štete počeo da teče od početka decembra 1995. godine; da s obzirom na to da su od kraja 1995. godine do podnošenja tužbe (13. jula 2007. godine), protekli rokovi propisani članom 376. ZOO, i to kako subjektivni rok od tri godine, tako i objektivni rok od pet godina, to je i potraživanje tužioca za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha, kao i zbog povrede ugleda i časti, povrede slobode i prava ličnosti, kao i potraživanje naknade materijalne štete (za čiju visinu tužilac u toku postupka nije pružio dokaze), zastarelo.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: načelo zabrane diskriminacije (član 21.); načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava prema kome svako ima pravo na sudsku zaštitu zbog povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava (član 22.); pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.); pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (član 25.); zabrana ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada (član 26.); pravo na slobodu i bezbednost (član 27.); prava koja se jemče licu lišenom slobode (čl. 28. i 29.); prava koja se jemče licu prema kome je određen pritvor (čl. 30. i 31.); pravo na pravično suđenje (član 32.); pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.); pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.); sloboda kretanja (član 39.); pravo na utočište koje se garantuje strancima koji strahuju od progona zbog svoje rase, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti, pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja (član 57.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „ Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, da ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom, da to pravo zastareva u roku od šest meseci od dana isplaćene naknade štete (član 172.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, da je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) ili kad je to posebnim propisima predviđeno, da sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne osim kada zakonom nije drugačije propisano (član 7.); da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno, a odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno (član 12.); da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (član 13.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe koja su u njoj označena.

Ustavni sud je pošao od odredaba Zakona o obligacionim odnosima kojima se reguliše pitanje zastarevanja potraživanja naknade prouzrokovane štete i utvrdio da su odredbama člana 376. st. 1. i 2. tog zakona propisani subjektivni i objektivni rok zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete, koji iznose tri godine od saznanja za štetu i za lice koje je štetu pričinilo, odnosno pet godina od kad je šteta nastala. U slučaju kad je, pak, šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za to krivično delo je predviđen duži rok zastarelosti od onog navedenog u članu 376. Zakona, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu u ovom slučaju, a saglasno odredbi člana 377. stav 1. Zakona, zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, da bi se mogao primeniti duži rok zastarelosti potraživanja naknade štete od opšteg roka, potrebno je da je šteta prouzrokovana krivičnim delom. Međutim, saglasno odredbi člana 13. Zakona o parničnom postupku, u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca, parnični sud je vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda. Stoga, prema oceni Ustavnog suda, duži rok za nastupanje zastarelosti potraživanja od opšteg roka propisanog odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima bi se mogao primeniti samo u slučaju da je presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela čijim je izvršenjem šteta nastala. Međutim, kako i iz navoda ustavne žalbe proizlazi da krivični postupak protiv eventualnih učinilaca krivičnog dela nikada nije ni pokrenut, to se u konkretnom slučaju, prema oceni Ustavnog suda, primenjuju opšta pravila o zastarelosti, utvrđena odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Navedeni stav Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije zauzet na sednici od 25. juna 2001. godine, kao kasniji stav u odnosu na prvonavedeni stav od 27. decembra 1999. godine, a koji je u odnosu na njega, prema navodima podnosioca, donekle izmenjen, po oceni Ustavnog suda, nije od značaja za drugačije rešenje u ovoj pravnoj stvari. Naime, taj pravni stav odnosi se na postojanje odgovornosti Republike Srbije za nezakonit rad organa Ministarstva unutrašnjih poslova kada su štetne posledice nastupile na teritoriji Republike Srpske i Republike Srpske Krajine i u njemu se ne govori o rokovima zastarelosti potraživanja . S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe utvrđena odgovornost države za nezakonit rad njenog organa i u slučaju kada su štetne posledice rada tog organa nastupile van njene teritorije. Međutim, po oceni sudova, u konkretnom slučaju, protekao je rok u kome može prinudnim putem da se traži naknada prouzrokovane štete.

Ustavni sud ukazuje da se i po dosadašnjoj sudskoj praksi zastarelost potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom cenila primenom člana 377. Zakona o obligacionim odnosima samo u slučajevima kada je pravnosnažnom osuđujućom presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela i odgovornost lica za učinjeno delo. Izuzetno, ako su postojale procesne smetnje zbog kojih je bilo apsolutno nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela postupak pokrene i okonča, bilo zato što je učinilac štete umro ili je nedostupan organima gonjenja, kao što je slučaj sa krivičnim delom oružane pobune tokom 1991. i 1992. godine, parnični sud je, kao prethodno pitanje, utvrđivao da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela.

Sledstveno iznetom, prema oceni Ustavnog suda, pravno shvatanje izneto u osporenoj presudi Vrhovnog suda Srbije zasniva se na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava.

U pogledu navoda ustavne žalbe o povredi pravila zastupanja, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno odredbi člana 361. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na ovu povredu može pozivati samo ona stranka koja nije bila zastupana saglasno odredbama zakona. U pogledu, pak, navoda o povredi načela materijalne istine, Ustavni sud ukazuje da je navedeni stav Saveznog suda bio zauzet u toku primene Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, po kome je sud bio ovlašćen da i sam izvodi dokaze koje stranke nisu predložile, ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje. Međutim prema tada važećem Zakonu o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjivao u toku osporenog parničnog postupka koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe, odredbom člana 7. je propisano da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, a samo izuzetno je sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile, ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) ili kad je to posebnim propisima predviđeno. Time je u parnici načelo stranačke dispozicije dobilo potpunu prevagu nad tzv. istražnim načelom kod utvrđivanja odlučnih činjenica.

Ustavni sud je u sprovedenom ustavnosudskom postupku utvrdio i da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe bilo omogućeno da izjavi žalbu protiv prvostepene presude, kao i reviziju protiv drugostepene presude, te da su odluke o tim pravnim lekovima doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, koji su u svojim odlukama odgovorili na bitne navode iz izjavljenih pravnih lekova podnosioca.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena prava iz čl. 32, 35. i 36. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca u delu izjavljenom protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1887/09 od 1. jula 2009. godine.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da su osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređena prava podnosioca ustavne žalbe zajmečena odredbama čl. 21. do 23, čl. 25. do 30, čl. 39. i 57. Ustava, što je neophodna zakonska pretpostavka za ispitivanje osnovanosti ustavne žalbe.

Ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojim odlukama Už-516/2008, 517/2008, 518/2008 i Už-583/2008.

6. U odnosu na navode ustavne žalbe da pri „nezakonitom hapšenju žalilac nije bio obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, niti o dokazima protiv njega, nije mu bilo pruženo pravo na odbranu, na branioca po izboru niti spremanje odbrane“, kao i da mu je uskraćena sloboda kretanja i pravo na utočište, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba u ovom delu nije dopuštena. Naime, imajući u vidu da je ustavna žalba u ovom delu izjavljena protiv radnji pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije od septembra 1995. godine, dakle radnji koje su izvršene pre stupanja na snagu važećeg Ustava od 8. novembra 2006. godine, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti