Usvojena ustavna žalba i poništena presuda Upravnog suda u predmetu legalizacije

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu Upravnog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Odluka o odbijanju legalizacije kanalizacionog priključka zasnovana je na proizvoljnom tumačenju propisa o rešenim imovinsko-pravnim odnosima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vladana Obućine iz Mladenovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vladana Obućine i utvrđuje se da je u postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 183/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladan Obućina iz Mladenovca je 14. aprila 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1/09 od 7. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. i prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, te povrede načela iz člana 20. stav 3. i člana 3. stav 1. Ustava. Ustavnu žalbu je za podnosioca sačinio Đorđe Jevtović, advokat iz Mladenovca.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1/09 od 7. oktobra 2009. godine odbijena revizija protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž I. 1013/07 od 21. septembra 2007. godine, kojom je potvrđena prvostepena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 183/04 od 29. maja 2006. godine, a kojom presudom je odbačen tužbeni zahtev podnosioca za poništaj rešenja o prestanku njegovog radnog odnosa u Savezu inženjera Srbije i Crne Gore u Beogradu i odbijen zahtev za vraćanje na radno mesto samostalnog stručnog saradnika, te da je "ukupno trajanje svih sudskih radnji" u ovom postupku bilo pet godina, 11 meseci i 15 dana, iako po odredbama Zakona o parničnom postupku radni spor ima hitan karakter. Dalje su u ustavnoj žalbi navodi da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zbog toga što Vrhovni sud Srbije "svesno prikriva glavne činjenice koje su navedene kroz reviziju", te ne prihvata navode o nezakonitosti donete presude, pre svega, navode da je činjenično stanje zasnovano na falsifikovanom rešenju o prestanku radnog odnosa od 27. januara 2004. godine i belešci o pokušaju njegovog uručenja, kao i na lažnim iskazima svedoka tuženog datim na ročištu od 24. maja 2005. godine, o kojima podnosilac nije imao mogućnost da raspravlja, jer nije prisustvovao navedenom ročištu, a o iskazima je saznao tek po prijemu prvostepene presude; da je Vrhovni sud Srbije pogrešno primenio Zakon o opštem upravnom postuku kada je prihvatio ocenu nižestepenih sudova o vremenu uručenja osporenog rešenja; da je Vrhovni sud Srbije donošenjem osporene presude propustio da otkloni navedene nedostatke prvostepene i drugostepene presude, na koje se u ustavnoj žalbi takođe ukazuje; da je ovakvom presudom sprečena pravna zaštita oštećenog i time ne samo da nije omogućena pravična naknada štete podnosiocu, već mu je pričinjena nova šteta pogrešnom primenom zakona i time direktno prekršeni član 3. stav 1, član 20. stav 3. i član 35. stav 2. Ustava i uskraćeno pravo podnosioca. Predlaže se da Ustavni sud ukine presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1/09 od 7. oktobra 2009. godine kao nezakonitu i "vrati prvostepenom sudu na nastavak prekinutog sudskog procesa", "dodeli štetu oštećenom zbog svesnog kršenja zakona od strane sudija i svesnog sprečavanja oštećenog - tužioca da u razumnom roku dobije pravnu zaštitu pred sudom" i da zabrani izvršenje osporene revizijske presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 183/04, kasnije predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9266/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 2. aprila 2004. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Saveza inženjera i tehničara Srbije i Crne Gore iz Beograda, radi poništaja rešenja Saveza inženjera i tehničara Srbije i Crne Gore o prestanku njegovog radnog odnosa zbog ekonomskih i organizacionih promena tuženog broj 21 od 27. januara 2004. godine i vraćanja na rad na poslove samostalnog stručnog saradnika koje je ranije obavljao.

Treći opštinski sud u Beogradu je 14. aprila 2004. godine dostavio tužbu tuženom na odgovor, a odgovor na tužbu primljen je u tom sudu 14. maja 2004. godine. Pripremno ročište je održano 1. septembra 2004. godine, a na sledećem ročištu 25. novembra 2004. godine podnosilac ustavne žalbe je zatražio odlaganje, kako bi angažovao novog punomoćnika, s obzirom na to da je otkazao punomoćje svom punomoćniku.

Podnosilac je 25. februara 2005. godine prvostepenom sudu dostavio podnesak kojim precizira tužbeni zahtev, a na ročištu 2. marta 2005. godine je predložio da se svedoci tuženog ne saslušaju, jer je nedavno imao intervenciju na oku, te nije u mogućnosti da ih ispituje (medicinsku dokumentaciju u vezi intervencije na oku je dostavio 28. marta 2005. godine).

Podnosilac ustavne žalbe je zatim, 9. maja 2005. godine, dostavio Trećem opštinskom sudu podnesak kojim traži odlaganje ročišta zakazanog za 24. maj 2005. godine, zbog potrebe mirovanja posle intervencije na oku. Postupajući sud nije usvojio predlog tužioca za odlaganje ročišta, a s obzirom na promenu predsednika veća, rasprava na ročištu 24. maja 2005. godine je počela iznova, čitanjem spisa predmeta. Na ovom ročištu sud je, pored ostalog, odbio objektivno preinačenje tužbe iz podneska tužioca od 25. februara 2005. godine, sa kojim se tuženi nije saglasio, i izveo dokaze saslušanjem tri svedoka tuženog, s tim što je tuženi odustao od saslušanja četvrtog predloženog svedoka, kome je od 5. decembra 2004. godine odobreno plaćeno odsustvo zbog boravka u inostranstvu sa bračnim drugom koji je upućen na rad u inostranstvo.

U nastavku prvostepenog postupka zakazana su još četiri ročišta (26. septembra 2005. godine, 9. decembra 2005. godine, 13. marta 2006. godine i 29. maja 2006. godine), od kojih je jedno odloženo zbog bolesti postupajućeg sudije (9. decembra 2005. godine), a ostala su održana.

Po zaključenju glavne rasprave, Treći opštinski sud u Beogradu je 29. maja 2006. godine doneo presudu P1. 183/04, kojom je u stavu prvom odbacio kao neblagovremenu tužbu u delu kojim je tužilac tražio da sud poništi rešenje tuženog broj 21 od 27. januara 2004. godine, stavom drugim odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da tužioca vrati na poslove samostalnog stručnog sadardnika i stavom trećim obavezao tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe, da tuženom na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 85.050 dinara. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da iz činjeničnog stanja utvrđenog u sprovedenom postupku proizlazi da je tuženi primenom odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, izvršio urednu dostavu osporenog rešenja o prestanku radnog odnosa 6. februara 2004. godine, te je tužba za poništaj navedenog rešenja neblagovremena u smislu člana 122. Zakona o radnim odnosima, važećeg u to vreme, s obzirom da je podneta 2. aprila 2004. godine, odnosno nakon isteka 15 dana od dana kada je tužilac primio rešenje o otkazu, zbog čega je sud tužbu u tom delu odbacio; da je sud tužbeni zahtev podnosioca za vraćanje na rad odbio primenom člana 108. Zakona o radu, s obzirom da je utvrdio da je tužba za poništaj rešenja o otkazu neblagovremana, te da je stoga to rešenje konačno.

Podnosilac ustavne žalbe je 27. juna 2006. godine protiv navedene prvostepene presude izjavio žalbu. Nakon dostavljanja žalbe na odgovor tuženom, odgovor tuženog od 10. jula 2006. godine je dostavljen podnosiocu 28. septembra 2006. godine, posle pet neuspelih dostavljanja putem pošte u toku jula, avgusta i septembra meseca iste godine, Okružni sud u Beogradu je 15. decembra 2006. godine, rešenjem Gž I. 4766/06, predmet vratio prvostepenom sudu radi dopune, s ozbirom da su u uvodu presude izostavljene reči: "U ime naroda". Nakon pravnosnažnosti rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 183/04 od 22. januara 2007. godine o ispravci presude, taj sud je žalbu sa spisima ponovo dostavio Okružnom sudu u Beogradu, koji je presudom Gž I. 1013/07 od 21. septembra 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu. U obrazloženju presude Okružnog suda u Beogradu se, pored ostalog, navodi da u donošenju ožalbene presude prvostepeni sud nije počinio bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost, kao i da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, dajući za takvu odluku razloge koje u celosti prihvata i Okružni sud. Okružni sud u Beogradu je dao jasne i iscrpne razloge za svoju odluku kojom je potvrdio prvostepenu presudu i izjasnio se o navodima žalbe, pored ostalog, da nije prihvatio kao osnovan navod žalbe da iskazi svedoka ne odgovaraju stvarnom stanju, jer je ocena dokaza zasnovana na pravilnoj primeni člana 8. Zakona o parničnom postupku.

Protiv drugostepene presude podnosilac ustavne žalbe je izjavio reviziju (podnesak advokata podnosioca od 17. decembra i podnesak samog podnosioca od 24. decembra 2007. godine). Treće opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je, povodom podneska podnosioca ustavne žalbe upućenom tom tužilaštvu, 28. decembra 2007. godine, dopisom KTR broj 274/05, zatražilo od Trećeg opštinskog suda u Beogradu spise predmeta P. 183/04 na uvid. Treći opštinski sud je u januaru mesecu 2008. godine dostavio reviziju na odgovor tuženom, a reviziju i odgovor na reviziju Republičkom javnom tužilaštvu i nakon toga, 17. januara 2008. godine, spise predmeta dostavio Trećem opštinskom javnom tužilaštvu. Ovo tužilaštvo je spise predmeta vratilo prvostepenom sudu 4. decembra 2008. godine. Rešavajući o izjavljenoj reviziji, Vrhovni sud Srbije je doneo osporenu presudu Rev. II 1/09 od 7. oktobra 2009. godine, kojom je reviziju tužioca protiv presude Okružnog suda u Beogradu GžI. 1013/07 od 21. septembra 2007. godine odbio kao neosnovanu. Revizijska presuda dostavljena je podnosiocu ustavne žalbe 23. marta 2010. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao i da nema ni bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku, na koju se poziva revizija, jer je posle održanog ročišta 24. maja 2005. godine, čije odlaganje je tužilac tražio podneskom, tužilac učestvovao u postupku (podnescima od 19. septembra 2005. godine i na raspravi 29. maja 2006. godine), kada je imao mogućnost da ukaže na nemogućnost raspravljanja pred sudom, što nije učinio. U obrazloženju osporene presude se, takođe, navodi da je na činjenično stanje utvrđeno u parničnom postupku pravilno primenjeno materijalno pravo i o tome daju obrazloženi navodi, te da se revizijskim navodima kojima se ukazuje da je tužilac blagovremeno podneo tužbu, odnosno da je za rešenje tuženog saznao drugog datuma, osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski razlog u smislu člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbom člana 3. stav 1. Ustava je utvrđeno da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima

Odredbom člana 20. stav 3. Ustava je utvrđeno da pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, odredbom člana 10. je bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripradaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u osporenom postupku od stupanja na snagu 23. februara 2005. godine, odredbama člana 10. je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odredbom člana 435. istog zakona je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Istovetna odredba sadržana je i u članu 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započeo podnošenjem tužbe 2. aprila 2004. godine i okončan dostavljanjem revizijske presude podnosiocu ustavne žalbe 22. marta 2010. godine.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

U skladu s tim, Ustavni sud je utvrdio da je od pokretanja do okončanja osporenog parničnog postupka proteklo pet godina, 11 meseci i 20 dana i da su za to vreme donete sudske odluke u tri stepena odlučivanja. Kako se ovde radi o radnom sporu, za koji je zakonom utvrđena posebna hitnost u potupanju, dužina postupka od nepunih šest godina ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak, kao i značaja postavljenog zahteva za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji i složeniji dokazni postupak.

Polazeći od principjelnog značaja koji sporovi o prestanku radnog odnosa imaju za učesnike, Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju moralo biti od izuzetnog značaja za podnosioca.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac u određenoj meri doprineo trajanju prvostepenog postupka. Tako je podnosilac npr. na prvom ročištu za glavnu raspravu 25. novembra 2004. godine tražio da se isto ne održi, kako bi angažovao novog punomoćnika, iako je punomoćniku otkazao punomoćje 2. novembra 2004. godine, te je imao dovoljno vremena da do ročišta obezbedi sebi novog punomoćnika. Podnosilac je, zatim, nastavio da sam sebe zastupa i na sledećem ročištu 2. marta 2005. godine zahtevao da sud ne sasluša prisutne svedoke, jer zbog zdravstvenih teškoća nije bio u mogućnosti da ih ispituje, što je sud prihvatio, te su svedoci, koji su bili prisutni na dva prethodna ročišta, ispitani na sledećem ročištu 24. maja 2005. godine - šest meseci posle prvog zakazanog ročišta za glavnu raspravu. Podnosilac je, takođe, u toku postupka dostavljao više podnesaka kojima je potkrepljivao svoje tužbene zahteve, iako je za efikasno odvijanje postupka poželjno da se činjenice i dokazi u vezi tužbenog zahteva, ukoliko je to moguće, iznesu u tužbi i na pripremnom ročištu, a u više slučajeva svoje podneske je dostavljao sudu kratko vreme pre zakazanog ročišta, iako je bilo dovoljno vremena da to učini ranije, što je zahtevalo ostavljanje naknadnog roka za izjašnjenje tuženog (npr. podnesak kojim precizira tužbeni zahtev od 25. februara 2005. godine dostavljen je sedam dana pre zakazanog ročišta, iako je prethodno ročište održano skoro dva i po meseca ranije, a podnesak od 9. marta 2006. godine je dostavljen četiri dana pre održavanja ročišta)

Međutim, po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog parničnog postupka dao je nadležni sud. Razmatrajući tok prvostepenog postupka, Ustavni sud ocenio da, bez obzira na doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju prvostepenog postupka, zakazivanje pripremnog ročišta tri meseca posle prijema odgovora na tužbu, a zatim zakazivanje ročišta za glavnu raspravu u prosečnom intervalu od tri meseca, nije obezbedilo potrebnu ažurnost postupanja u rešavanju radnog spora. Takođe, imajući u vidu hitnu prirodu postupaka u radnim sporovima, postupci po pravnim lekovima u konkretnom slučaju su, po oceni Ustavnog suda, trajali neprihvatljivo dugo. Ovo se posebno odnosi na postupak po reviziji, koji je trajao ukupno dve godine i tri meseca, pri čemu je prvostepeni sud dostavio revizijsku presudu punomoćniku podnosioca čak tri meseca posle prijema spisa predmeta. Činjenica je da su nakon izjavljivanja revizije, povodom obraćanja podnosioca Trećem opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu, ovom tužilaštvu, na njegov zahtev, 17. januara 2008. godine dostavljeni na uvid spisi predmeta, te da je Treće opštinsko javno tužilaštvo vratilo spise predmeta prvostepenom sudu posle više od deset i po meseci, što svakako predstavlja suviše dug rok za uvid u spise. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garantija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske oa 13. jula 1983. godine (broj apilkacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije, uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Na osnovu napred izloženog, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak u ovom radnom sporu trajao neprihvatljivo dugo i da je ustavna žalba u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 183/04, osnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke (prvi deo).

Imajući u vidu okolnosti konkretnog postupka, posebno doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se štetne posledice povrede prava na suđenje u razumnom roku u ovom slučaju otklone objavljivanjem Odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" (tačka 2. izreke).

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta ostalih Ustavom zajemčenih prava na koje se u ustavnoj žalbi poziva, Ustavni sud je utvrdio da se navodima ustavne žalbe osporava pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u sprovedenom parničnom postupku i pravilnost primene materijalnog prava, te ukazuje na povredu odredbe Zakona o parničnom postupku. Ustavnom žalbom se, u osnovi, ponavljaju navodi iz revizije, kao i žalbe protiv prvostepene presude, koje pravne lekove je podnosilac ustavne žalbe iskoristio u parničnom postupku. Po oceni Ustavnog suda, navodi ustavne žalbe se ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenog prava na pravično suđenje, kao ni prava na naknadu štete, s obzirom da su osnovanost navoda ustavne žalbe cenili revizijski i drugostepeni sud kada su odlučivali o pravnim lekovima iz svoje nadležnosti i obrazložili svoj stav, a cenio je i prvostepeni sud prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja.

Odredbe člana 3. stav 1, kao i člana 20. stav 3. Ustava, pak, ne utvrđuju konkretna ljudska prava i slobode koji mogu biti povređeni ili uskraćeni pojedinačnim aktom ili radnjom, protiv kojih se može izjaviti ustavna žalba u smislu člana 170. Ustava.

Imajući u vidu da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na koja se u ustavnoj žalbi poziva, već se od Ustavnog suda, u stvari, traži da, ocenjujući zakonitost osporenih presuda, postupa kao instancioni sud u odnosu na redovne sudove, Ustavni sud je u odnosnom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje (drugi deo tačke 1. izreke).

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Usvojena ustavna žalba i poništena presuda Upravnog suda u predmetu legalizacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti