Rešenje Ustavnog suda o nedopuštenosti ustavne žalbe oštećenog kao tužioca

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu privrednog društva, izjavljenu u svojstvu oštećenog kao tužioca, protiv rešenja kojim je odbijen zahtev za sprovođenje istrage. Sud je zauzeo stav da oštećeni kao tužilac nema Ustavom zajemčeno pravo na pokretanje istrage.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Holding kompanije „Koka hibrid komerc“, Preduzeće za proizvodnju brojlera d.o.o. „Brojler“, Donje Sinkovce iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. juna 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Holding kompanije „Koka hibrid komerc“, Preduzeće za proizvodnju brojlera d.o.o. „Brojler“, Donje Sinkovce izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 25/10 od 4. marta 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Holding kompanija „Koka hibrid komerc“, Preduzeće za proizvodnju brojlera d.o.o. „Brojler“, Donje Sinkovce iz Leskovca, preko punomoćnika Miodraga A. Živkovića, advokata iz Leskovca, podnelo je Ustavnom sudu 13. aprila 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 25/10 od 4. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je Apelacioni sud u Nišu „umesto da utvrđuje da li postoji osnov sumnje i viši stepen tog osnova sumnje - osnovana sumnja da je lice protiv koga je stavljen zahtev za sprovođenje istrage osnovano sumnjivo za delo koje mu se stavlja na teret što je i zadatak pretkrivičnog postupka kao i prethodnog postupka u vezi s tim ... prekoračio granice svojih ovlašćenja te je utvrđivao odnos učinioca prema delu što je ustvari zadatak krivičnog postupka kada sud nakon utvrđivanja postojanja objektivnih elemenata obeležja krivičnog dela utvrđuje i subjektivni element bića krivičnog dela, a to je odnos učinioca prema delu. Upravo ovaj razlog ako ga i sam Apelacioni sud u Nišu navodi u svom rešenju koje je predmet ustavne žalbe ukazuje na činjenicu da je sud trebao da sprovede krivični postupak kako bi sud u tom postupku utvrdio da postupanje osumnjičenog ima elemente bića krivičnog dela“. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji podnetu žalbu, utvrdi da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu, poništi osporeno rešenje zbog „utvrđene povrede prava na pravično suđenje“, naloži Apelacionom sudu u Nišu da u najkraćem roku odluči po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Okružnog suda u Leskovcu Kv. 152/09 od 21. oktobra 2009. godine „uz otklanjanje povrede Ustavom zagarantovanog prava na pravično suđenje“ i utvrdi da je podnosilac pretrpeo štetu zbog povrede prava na pravično suđenje.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 25/10 od 4. marta 2010. godine, u krivičnom predmetu protiv okrivljene O.V, sudije Opštinskog suda u Lebanu, zbog krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika iz člana 360. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), odbijena kao neosnovana žalba oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Leskovcu Kv. 152/09 od 21. oktobra 2009. godine, kojim je odbijen zahtev za sprovođenje istrage oštećenog kao tužioca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavnom žalbom obraća ovom sudu u svojstvu oštećenog kao tužioca u krivičnom predmetu u kome je doneto osporeno rešenje Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 25/10 od 4. marta 2010. godine. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je ustavno pravo na pravično suđenje povređeno time što krivični sud nije doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv okrivljene O.V. zbog krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika, iako je, kako se u žalbi izričito navodi, „sud trebao da sprovede krivični postupak kako bi sud u tom postupku utvrdio da postupanje osumnjičenog ima elemente bića krivičnog dela“. Navodi sadržani u ustavnoj žalbi se, u suštini, zasnivaju na tome da podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan odlukom suda o zahtevu za sprovođenje istrage, jer smatra da je bilo mesta kako sprovođenju istrage tako i utvrđivanju krivične odgovornosti okrivljene.

Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, to se u ovom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), kojom je propisano da se ovim zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da oštećeni kao tužilac, kao ni privatni tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni zakonom, niti Ustavom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti istraga, da će se voditi krivični postupak, ili da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se oštećeni kao tužilac u ustavnoj žalbi ne može pozivati na to da mu je sudskom odlukom kojom je pravnosnažno odbijen njegov zahtev za sprovođenje istrage protiv nekog lica i posledično nije ni pokrenut krivični postupak protiv tog lica, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već zauzeo u više ranijih odluka (videti: Rešenje Už – 297/07 od 22. decembra 2009. godine). Isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi donetoj u predmetu Krzak protiv Poljske, od 6. aprila 2004. godine, aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je utvrdio da je ratione materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.

Iako je prilikom navođenja povređenih ustavnih prava podnosilac ustavne žalbe označio i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava, Ustavni sud nije odlučivao o povredi ovog prava, postupajući u okviru zahteva sadržanog u žalbi. Ustavni sud je imao u vidu i istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, ali je utvrdio da u konkretnom krivičnom predmetu imovinska prava nisu bila predmet odlučivanja, tako da nisu ni mogla biti povređena podnosiocu.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge za isticanje povrede označenih ustavnih prava, već se samo pozvao na svoj interes da lice protiv koga je podneo zahtev za sprovođenje istrage bude krivično-pravno procesuirano, a potom i osuđeno u krivičnom postupku, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić