Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u predmetu ratnog zločina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu osuđenog za ratni zločin i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao 13,5 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe protiv osuđujućih presuda odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1957/2021
03.04.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. J. iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. J. i utvrđuje se da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine u predmetu K. Po.2. 1/14 (ranije u predmetu istog suda K. Po.2. 22/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo R. J. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba R. J. izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 1/14 od 20. juna 2019. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 2/20 od 20. novembra 2020. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. RZ. 1/21 od 6. jula 2021. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Kzz. RZ. 1/21.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, kao i za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. J. iz Valjeva podneo je Ustavnom sudu, 17. februara 2021. godine, preko punomoćnika B. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 2. novembra 2021. godine, protiv presude Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 1/14 od 20. juna 2019. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 2/20 od 20. novembra 2020. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. RZ. 1/21 od 6. jula 2021. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije i povrede prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Takođe, ustavna žalba je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio u predmetu K. Po.2. 1/14 Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine (ranije u predmetu istog suda K. Po.2. 22/10), kao i u postupku koji se vodio u predmetu Kzz. RZ. 1/21 Vrhovnog kasacionog suda.

Kako se prava garantovana označenim odredbama Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom, to Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je između ostalog, navedeno: da je osporeni krivični postupak trajao preko 13 godina, te da nije bilo nikakvog doprinosa podnosioca ustavne žalbe, trajanju postupka; da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje jer su proizvoljno tumačene odredbe krivičnog postupka, proizvoljno je zaključivano o činjenicama i proizvoljno je primenjeno materijalno pravo; da obrazloženja izneta u osporenim presudama prvostepenog i drugostepenog suda nisu ustavnopravno prihvatljiva; da je drugostepeni sud propustio da sankcioniše sve propuste Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine; da je optužba prekoračena; da „iz izreke presude nije jasno koje je to konkretne radnje okrivljeni J. preduzeo prema civilima, a koje bi imale karakter nečovečnog postupanja. Sam dolazak do dvorišta zadruge i kasnije učestvovanje u pretresu terena, ne može predstavljati krivično delo protiv civilnog stanovništva s obzirom da je dokazano da okrivljeni J, niti bilo koji vojnik iz njegovog voda nisu preduzimali bilo kakve druge radnje prema civilima, a koje bi imale obeležje ovog krivičnog dela“; da se osporene presude Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 1/14 od 20. juna 2019. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 2/20 od 20. novembra 2020. godine zasnivaju na dokazima na kojima se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne mogu zasnivati; da je postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti trajao osam meseci; da je „Vrhovni kasacioni sud iz ustavnopravno nedopuštenih razloga delimično odbio, a delimično odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti, te da je propustio da sankcioniše sve propuste i povrede nižestepenih sudova, a neke od njih je i sam ponovio“; da je obrazloženje presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. RZ. 1/21 od 6. jula 2021. godine proizvoljno, arbitrerno i nepravilno.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi povredu označenih ustavnih prava podnosiocu ustavne žalbe, te da poništi osporene presude. Takođe, podnosilac je zahtevao da mu se utvrdi i pravo na pravičnu naknadu odnosno pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, te da se obaveže Republika Srbija da mu nadoknadi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz dostavljene dokumentacije uz ustavnu žalbu i odgovora Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Su. 43-16/24 od 8. marta 2024. godine i Su. 43-23/24 od 17. aprila 2024. godine, utvrdio da je istražni postupak u konkretnom slučaju trajao od 30. maja do 27. novembra 2007. godine. Postupak je vođen protiv 14 okrivljenih i to protiv jednog okrivljenog zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu KZ SRJ), a protiv preostalih 13 okrivljenih uključujući i podnosioca ustavne žalbe, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu iz člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi člana 22 KZ SRJ.

Optužnica Tužilaštva za ratne zločine Ktrz. 7/07 je podignuta 28. novembra 2007. godine, a stupila je na pravnu snagu 11. februara 2008. godine. Optužnica je izmenjena 14. decembra 2007. godine, 28. decembra 2011. godine, 23. aprila 2012. godine, 1. decembra 2015. godine i 14. juna 2018. godine.

Glavni pretres je zakazan 256 puta, a odložen je 38 puta.

Predsednik sudećeg veća je promenjen tri puta.

Podnosilac ustavne žalbe i njegovi branioci su se uredno odazivali svim pozivima suda. Okrivljeni R. J. nije podnosio zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, niti je podnosio prigovor radi ubrzanja predmetnog krivičnog postupka.

Presudom Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 22/10 od 26. juna 2012. godine, između ostalog, optuženi pod tačkama II do IV izreke i to više okrivljenih uključujući R. J, oglašeni su krivim da su učinili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ u saizvršilaštvu u vezi člana 22 KZ SRJ i osuđeni su na kazne zatvora.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 3/13 od 9. decembra 2013. godine usvojene su žalbe okrivljenih, te je ukinuta presuda Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 22/10 od 26. juna 2012. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 1/14 od 20. juna 2019. godine, između ostalog, okrivljeni R. J. je oglašen krivim da je učinio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu iz člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi člana 22 KZ SRJ i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 2/20 od 20. novembra 2020. godine, stavom prvim izreke, delimično su usvojene žalbe branilaca okrivljenih D.P, R.V, J.D, S.S, Z.K. i R. J, te je preinačena presuda Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 1/14 od 20. juna 2019. godine, a napred navedeni okrivljeni su oglašeni krivim da su učinili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu iz člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi člana 22. KZ SRJ. Podnosiocu ustavne žalbe je izrečena kazna zatvora u trajanju od tri godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda KZZ. RZ. 1/21 od 6. jula 2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca Ktz. 556/21 od 2. juna 2021. godine i utvrđeno je da je presudom Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 1/14 od 20. juna 2019. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 2/20 od 20. novembra 2020. godine povređen zakon iz člana 450. stav 6. u vezi člana 236. st. 1. i 3. u vezi člana 239. stav 7. Zakonika o krivičnom postupku. Stavom drugim izreke odbijeni su kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih R.V, J.D. i R. J. u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) Zakonika o krivičnom postupku, kao i zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljenog R.V. u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, dok su u preostalom delu zahtevi za zaštitu zakonitosti okrivljenih R.V, J.D. i R. J, a u celosti zahtevi za zaštitu zakonitosti okrivljenih S.S, D.P. i Z.K. odbačeni.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1.), i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 2.).

5. Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio u predmetu Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. PO.2. 1/14 (ranije u predmetu istog suda K. Po.2. 22/10), Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak prema podnosiocu ustavne žalbe pokrenut 30. maja 2007. godine, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 2/20 od 20. novembra 2020. godine, iz čega sledi da je osporeni krivični postupak prema podnosiocu trajao 13 godina i šest meseci.

Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činilaca, trajanje predmetnog krivičnog postupka 13 godina i šest meseci ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca.

Pri tome, Ustavni sud napominje da je imao u vidu činjenicu reforme sudstva, kao i činjenicu štrajka advokata, a koje činjenice se ne mogu staviti na teret postupajućem sudu, ali ni samom podnosiocu. Ustavni sud je imao u vidu i činjeničnu i pravnu složenost krivičnog postupka koji se vodio protiv više okrivljenih, a kojima su stavljena na teret teška krivična dela. Ustavni sud naročito napominje da podnosilac i njegov branilac nisu doprineli trajanju postupka.

Sledom navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio u predmetu K. Po.2. 1/14 Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine (ranije u predmetu K. Po.2. 22/10 istog suda).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu podnosioca usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja krivičnog postupka i činjenicu da nema doprinosa podnosioca i njegovog branioca trajanju osporenog postupka. Ustavni sud je uzeo u obzir i to da je od 256 zakazanih pretresa odloženo svega 38 glavnih pretresa, te da je prvostepeni sud dva puta meritorno presudio, a koje činjenice ukazuju na ažurno postupanje suda. Ovde, Ustavni sud još jednom naglašava da je, uprkos efikasnosti nadležnih sudova i kompleksnosti samog predmeta, trajanje osporenog krivičnog postupka preko 13 godina nesumnjivo dovelo do povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju. Sud je imao u vidu i životni standard države, kao i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa stavovima Evropskog suda, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke (videti odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

7.1. Podnosilac smatra da mu je osporenim presudama Višeg suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine K. Po.2. 1/14 od 20. juna 2019. godine, Apelacionog suda u Beogradu – Odeljenje za ratne zločine Kž.1. Po.2. 2/20 od 20. novembra 2020. godine i Vrhovnog kasacionog suda Kzz. RZ. 1/21 od 6. jula 2021. godine povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se u ustavnoj žalbi ističu u osnovi identični činjenični i pravni razlozi koje je podnosilac isticao u krivičnom postupku u kome su donete osporene presude, a koji su bili predmet sadržajne i veoma detaljne ocene u osporenim presudama.

Stoga je Ustavni sud, polazeći od prethodno navedenog, odnosno činjenice da su sva ukazivanja podnosioca o povredi procesnih garancija prava iz člana 32. stav 1. Ustava, već jasno, precizno i razumljivo obrazložena i ocenjena kao neosnovana od strane i prvostepenog i žalbenog suda, kao i Vrhovnog kasacionog suda, našao da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni i utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud je ocenio da se tvrdnje podnosioca ustavne žalbe u vezi istaknute povrede prava iz člana 36. Ustava, isključivo zasnivaju na istaknutoj povredi prava na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

7.2. Podnosilac navodi i da mu je u postupku pred Vrhovnim kasacionim sudom povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak trajao osam meseci. Imajući u vidu dužinu trajanja postupka, te činjenicu da je reč o vanrednom pravnom sredstvu, Sud je utvrdio da su ovi navodi o povredi prava na suđenje u razumnom roku očigledno neosnovani.

7.3. Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 36. stav 1. tač. 5) i 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Ustavni sud je, u tački 4. izreke odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, jer je ocenio da u ovom delu nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

Takođe, u pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Polazeći od iznetog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. i Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u predmetu ratnog zločina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti