Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog različitog odlučivanja nadležnih sudova o istovetnom tužbenom zahtevu istog lica. Suprotne pravnosnažne presude u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji narušavaju pravnu sigurnost i jednakost pred zakonom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1958/2013
14.04.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mališe Jovića iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Mališe Jovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2373/12 od 18. januara 2013. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana .

O b r a z l o ž e nj e

1. Mališa Jović iz Velike Plane, preko punomoćnika Slobodana Nešića, advokata iz Vranja, podneo je Ustavnom sudu, 11. marta 2013. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2373/12 od 18. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je Apelacioni sud u Nišu potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Vranju i pravnosnažno odbio tužbeni zahtev podnosioca, nalazeći da nije nadležan da odlučuje o isplati naknade za odvojeni život od porodice; da je Opštinski sud u Vranju u velikom broju presuda donetih u identičnim slučajevima dosudio ovu naknadu, a da uslov za usvajanje tužbenih zahteva tužilaca nije bila činjenica da li su se pre pokretanja sudskog postupka obraćali pismenim zahtevom funkcioneru koji rukovodi organom ili ne; da je i sam podnosilac ustavne žalbe u prethodno vođenom parničnom postupku, izvršnom delimičnom presudom Opštinskog suda u Vranju P1. 2718/03 od 7. marta 2007. godine, ostvario naknadu za odvojeni život od porodice za period od 14. septembra 2000. do 15. maja 2004. godine; da je Okružni sud u Vranju, odnosno sada Apelacioni sud u Nišu, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke o tužbenom zahtevu za isplatu naknade za odvojeni život od porodice, da je takvim postupanjem povređeno ustavno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, da poništi osporenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Nišu da donese novu oduku o žalbi podnosioca protiv prvostepene presude, a tražio je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Osnovni sud u Vranju je presudom P 1. 94/10 od 2 3. oktobra 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbio tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe da mu tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Vranje na ime naknade za odvojeni život od porodice za period od 17. septembra 2004. do 30. juna 2006. godine isplati novčani iznos opredeljen u izreci, a u stavu drugom izreke obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je , osporenom presudom Gž1. 2373/12 od 18. januara 2013. godine, potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu u stavu prvom njene izreke i preinačio odluku o troškovima postupka iz stava drugog njene izreke. U obrazloženj u osporene presude se navodi: da iz spisa predmeta ne proizlazi da se tužilac pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari obraćao funkcioneru koji rukovodi organom za priznavanje prava na naknadu za odvojeni život od porodice i obimu tog prava; da se tužilac obratio poslodavcu da mu prizna pravo na predmetnu naknadu tek nakon podnošenja tužbe, što je bez značaja za konkretnu stvar, jer je smisao i cilj navedenih normi Zakona o radnim odnosima u državnim organima, kao i važećeg Zakona o državnim službenicima, upravo u tome da se zaposlenom obezbedi zaštita i ostvarivanje prava u postupku pred tuženim državnim organom, pa tek ukoliko obezbeđena zaštita prava izostane zaposleni se može obratiti nadležnom sudu; da je navedenim zakonskim odredbama, kao i odredbama Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih odnosno postavljenih lica i Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika regulisano pravo zaposlenih i postupak ostvarivanja predviđenih prava na isplatu i to u upravnom postupku i u upravnom sporu; da je prvostepeni sud pravilno cenio da se u konkretnom slučaju ne radi o sporu za naknadu štete zbog nepriznavanja zakonom priznatih prava iz radnog odnosa, jer je izostao postupak ostvarivanja prava shodno navedenim aktima, kao i obezbeđena zaštita prava, te tužilac nije dokazao osnov novčanog potraživanja, niti osnov odgovornosti tuženog za nezakonit i nepravilni rad u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

3.2. Dostavljenom delimičnom presudom Opštinskog suda u Vranju P1. 2718/03 od 7. marta 2007. godine, koja je u postupku po žalbi tužene potvrđena presudom Okružnog suda u Vranju Gž1. 671/07 od 11. maja 2007. godine, podnosiocu ustavne žalbe je dosuđena naknada za odvojeni život za period rada od 14. septembra 2000. do 15. maja 2004. godine. Okružni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da tužilac ima status privremeno raseljenog lica sa boravištem u Velikoj Plani gde mu živi porodica, te da nema rešeno stambeno pitanje na teritoriji opština Bujanovac i Vranje gde je bio raspoređen na rad, kao i da tuženi nije tužiocu isplatio naknadu za odvojeni život u utuženom periodu, te da s obzirom na odredbu člana 20. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima, izabranih i postavljenih lica, tužilac ispunjava sve uslove da mu se isplati naknada, tj. drugostepeni sud nije smatrao da je tužilac bio u obavezi da se pre podnošenja tužbe sudu obrati nadležnom starešini radi isplate naknade.

Dostavljenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 431/10 od 12. maja 2010. godine delimično je preinačena presuda Opštinskog suda u Vranju P1. 885/08 od 24. septembra 2009. godine i obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocima M. L. iz Trnave i D. P. iz Kragujevca na ime naknade troškova za odvojen život od uže porodice za period od 1. maja 2004. do 31. jula 2007. godine isplati odgovarajući novčani iznos, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Iz obrazloženja drugostepene presude proizlazi da je u sprovedenom postupku utvrđeno da su se tužioci pre podnošenja tužbe obratili nadležnom starešini zahtevom za isplatu novčane naknade za odvojeni život od porodice, te da je ovaj zahtev odbačen, što je, po oceni Apelacionog suda u Nišu, tužiocima dalo pravo da zatraže sudsku zaštitu.

Ostale odluke priložene uz ustavnu žalbu Ustavni sud nije cenio, s obzirom na to da se iz dostavljenih prvostepenih presuda, iako su snabdevene klauzulom izvršnosti, ne može utvrditi da li su iste bile predmet žalbenog postupka pred nadležnim drugostepenim sudom, te one ne mogu predstavljati dokaz da su drugostepeni sudovi donosili različite odluke u ovakvoj vrsti parnica. U vezi sa presudom Okružnog suda u Vranju Gž1. 2168/05 od 27. oktobra 2005. godine, kojom je delimično potvrđena presuda Opštinskog suda u Vranju P1. 98/05 od 21. septembra 2005. godine, Ustavni sud konstatuje da je ova presuda zbog vrednosti predmeta spora (913.471,42 dinara), a shodno procesnom zakonu koji je u to vreme bio u primeni, bila podobna za preispitivanje u postupku po reviziji, pred najvišom sudskom instancom u Republici Srbiji. S obzirom na to da nema podatka o tome da li je ova presuda bila predmet ocene u revizijskom postupku, Ustavni sud je, takođe, ne smatra podobnom za dokazivanje tvrdnje o nejednakom postupanju sudova najviše instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o policiji ("Službeni glasnik RS", br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/09) je propisano da se postupci odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih koji su započeti do stupanja na snagu ovog zakona okončaće se primenom propisa prema kojima su započeti (član 183.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03) bilo je propisano da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i o obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 32.).

Članom 51. st. 1. i 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) bilo je propisano da zaposleni u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica imaju pravo na naknadu materijalnih troškova: za dnevnice i noćenje na službenom putovanju, za upotrebu sopstvenog vozila u službene svrhe, za prevoz na rad i s rada, za selidbene troškove i za naknadu za odvojeni život, kao i da se visina, uslovi i način isplate naknada iz stava 1. ovog člana utvrđuje aktom Vlade. Članom 71. istog zakona bilo je propisano da se radi ostvarivanja svojih prava, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom, da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor, da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od osam dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od petnaest dana, od dana podnošenja prigovora, da razmatrajući podneti prigovor, funkcioner preispituje svoju odluku i može je izmeniti ili dopuniti, da zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od petnaest dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi, kao i da ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice, nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može se obratiti nadležnom sudu u roku od petnaest dana.

Članom 116. Zakona o opštem upravnom postupku (''Službeni list SRJ'', br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) je propisano da u upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari za pokretanje i vođenje postupka potreban zahtev stranke, organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji takav zahtev.

Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica ("Službeni glasnik RS", br. 37/94, 40/94, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 i 81/05 i 95/05), koja je bila na snazi do 29. septembra 2007. godine, bilo je propisano: da odvojeni život od porodice, u smislu ove uredbe, postoji kada zaposleni u državnom organu i izabrano, odnosno postavljeno lice koje ima porodicu nema rešeno stambeno pitanje u mestu u kome radi, a članovi njegove uže porodice žive odvojeno van tog mesta, da se za odvojeni život od uže porodice, u smislu stava 1. ovog člana, mesečna naknada troškova isplaćuje u iznosu 75% prosečne zarade po zaposlenom u privredi Republike isplaćene prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, na dan isplate, te da se naknada troškova za odvojeni život od uže porodice za jedan radni dan obračunava tako što se prosečna mesečna zarada po zaposlenom u privredi Republike podeli sa brojem radnih dana u mesecu (član 17.).

5. Ocenjujući najpre navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od konkretnih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Odredba člana 32. Zakona o unutrašnjim poslovima upućuje na shodnu primenu Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Polazeći od toga da je pravo na naknadu troškova za odvojen život pravo koje zaposlenom pripada samo kada se za to steknu propisani uslovi – da zaposleni ima porodicu, da u mestu u kome radi nema rešeno stambeno pitanje i da članovi njegove uže porodice žive odvojeno van mesta u kome zaposleni radi, Ustavni sud ukazuje da se ovo pravo, saglasno odredbi člana 71. stav 1. navedenog Zakona o radnim odnosima u državnim organima iz 1991. godine, ostvarivalo na osnovu pismenog zahteva zaposlenog funkcioneru koji rukovodi državnim organom. Istim zakonom bio je propisan postupak odlučivanja o podnetim zahtevima zaposlenih za ostvarivanje prava iz radnog odnosa, koji je obuhvatao i pravo zaposlenog na prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od petnaest dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi, odnosno mogućnost korišćenja navedenog pravnog sredstva u slučaju „ćutanja uprave“.

Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac zaštitu svog prava morao ostvarivati u okviru zakonom propisanog postupka za tzv. internu pravnu zaštitu. Kako o pravu na naknadu za odvojeni život od porodice ne odlučuje sud, nego nadležni funkcioner u organu tužene, kod koga je podnosilac u radnom odnosu, to Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiva ocena Apelacionog suda u Nišu, prema kojoj bi sudovi jedino bili nadležni da odlučuju o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a po osnovu odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ, ili za isplatu naknade za odvojen život od porodice utvrđenu u pojedinačnom, konačnom i pravnosnažnom aktu tužene koju je tužena neosnovano obustavila, ili je neredovno vršila isplate. Istovetan stav Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-3563/2010 od 20. decembra 2012. godine.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2373/12 od 18. januara 2013. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno član om 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakona i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

6. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o različitom postupanju nadležnih redovnih sudova, a polazeći od dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je konstatovao da su Apelacioni sud u Nišu prilikom donošenja osporene presude Gž1. 2373/12 od 18. januara 2013. godine i Okružni sud u Vranju prilikom donošenja presude Gž1. 671/07 od 11. maja 2007. godine, kojom je potvrdio delimičnu presudu Opštinskog suda u Vranju P1. 2718/03 od 7. marta 2007. godine, odlučivali u bitno istovrsnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Takođe je konstatovao da je Apelacioni sud u Nišu u osporenoj presudi Gž1. 2373/12 od 18. januara 2013. godine zauzeo drugačiji pravni stav od stava koji je povodom tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe zauzeo Okružni sud u Vranju u presudi Gž1. 671/07 od 11. maja 2007. godine, jer je našao da je za ostvarivanje prava na naknadu za odvojeni život neophodno da je tužilac prethodno pokušao da ostvari svoje pravo kod poslodavca u skladu sa Zakonom o radnim odnosima u državnim organima, odnosno Zakonom o državnim službenicima.

Ustavni sud je takođe konstatovao da je u parničnom postupku u kome je odlučeno presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 431/10 od 12. maja 2010. godine, utvrđeno da su se tužioci pre podnošenja tužbe obratili nadležnom starešini zahtevom za isplatu novčane naknade za odvojeni život od porodice, te da je ovaj zahtev odbačen, što je, po oceni Apelacionog suda u Nišu, tužiocima dalo pravo da zatraže sudsku zaštitu. S druge strane, u parnici okončanoj osporenom presudom je utvrđeno da se podnosilac pre pokretanja parničnog postupka u kome je tražio isplatu predmetne naknade nije svom rukovodiocu obratio posebnim zahtevom, tačnije da je to uradio posle pokretanja sudskog postupka, te je Ustavni sud ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije bio u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao tužioci u parnici koja je pravnosnažno okončana presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 431/10 od 12. maja 2010. godine.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud ukazuje da praksa sudova poslednje instance da u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donose različite odluke može dovesti do povrede principa pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine), ali da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je kao dokaz za tvrdnju o različitom postupanju nadležnih sudova u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu dostavio samo jednu odluku. Ustavni sud načelno polazi od stava da se u takvim okolnostima ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, niti da postojanje navedene odluke može da dovede do sistemski relevantne pravne nesigurnosti. Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio i Evropski sud za ljudska prava (vidi presudu Vučković i drugi protiv Srbije, broj 17153/11 , od 28. avgusta 2012. godine, tačka 60.) . Međutim, imajući u vidu da je u konkretnom slučaju obema presudama odlučivano o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, što znači da su nadležni sudovi u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji o tužbenom zahtevu podnosioca doneli suprotne pravnosnažne presude, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku pravnu zaštitu iz člana 36. stav 1. Ustava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu u tom delu usvojio, kao u prvom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti